пише Јосиф Бродски Вацлаву Хавелу.
Лежерно, присно, као када ми некоме
јављамо да код нас ништа новога нема.
Лежерно? Можда само тако изгледа,
јер у филозофском погледу на ствари
лежерности има колико у ишчекивању
вијести о помиловању. Блиско?
Прије ће бити – једноставно. Баш тако,
јер у једноставности мудрост добија
пуни смисао, постаје нам блиска
као мајка, као неко ко нас подучава
да би себе увјерио у оно што говори.
А што се тиче каубоја, уважени
Јосифе Бродски, чија сјена моћно
корача свијетом, поручујем у писму
са снијегом затрпаног Балкана:
Не само огледала, каубоји не воле
ништа, можда ни себе. (Само не знам
да ли је то макар слутио и Хавел
у коме је предсједник заборавио пјесника,
као ми што слутимо да си писмо,
у коме спомињеш каубоје и огледала,
колико Хавелу толико писао и нама.)
