Све до у сумрак свог последњег часа.
Редом твоји златни прошли су тренуци;
Сећање на њих једва заталаса
Тихо и скромно груди, куда пада
Мора живота. Певај зато сада
Само мрак свог јада,
Само мрак свог јада.
Живот нам наде младости не прашта;
Будућност наша с прошлошћу се слива
У таман декор сна што се испашта
Стварношћу које боле нам прелива.
Под облаком што се изнад нас развија
Таман ветар дахом мутних елегија
Наше жеље нија,
Наше жеље нија.
Кад немамо суза за часове мртве
Што значаху срећу кад нада не трне;
Кад сносимо празне и неплодне жртве,
Певај, душо моја, своје дане црне
И с пролећа, кад потоци се пене
И топе, и руже кад се зацрвене
И кад цвеће вене,
И кад цвеће вене.
