нигдје краја радости. Професори
остављају раскриљеног Његоша,
матуранти Гимназије недочитаног
Толстоја, свештеници Библију,
и сви, гурајући се, журе под шатру.
Цијучу трубе, оргијају таламбаси,
надвикују се кловнови и ходачи
по жици. Гутачи ватре, користећи
непажњу власника, попију више
жестике него што је разгоре у пламен.
Звижди публика бркатој жени,
виче да мајмуне, лавове и слонове
врате у џунглу или тјерају у зоо-врт.
Исмијавају поднапити варошани
бацача ножева пред којим дрхти
рођена кћерка. Траже гледаоци,
пред којима већ подрхтавају слике,
камење да гађају акробату на врху
јарбола, као што су грешну Магдалену
негда разбјесњели грешници каменовали...
Свечана тишина наступи тек када се,
уз звуке фанфара, на средини шатре,
обасут унезвијереним погледима,
појави ђаво у светачком руху.
