slike pesnika

Милутин Бојић – СИНГИДУНУМ

milutin-bojic
Ноћас сам те снио, престонице бела,
Китњасту и младу у сутону. Златна
На тврђави твојој зрцају се платна,
Горди сведок моћи и крвавих дела.

Сањао сам твоје торње и кубета
И свечану холост, што врх тебе клизи,
Докле у даљини по стењу и низи
У сутону плавом зрео живот цвета.

Окружена плавим висовима, слушаш
Шумор снажних река, јер су твоје чело
Браздале године и време је плело
Златан венац којим невернике кушаш.

Снио сам те лепу, али данас, јао!
Разривена зјапе твоја горда недра.
Са храмова твојих песма није ведра
А на твоје чело црн је сумор пао.

Улицама пустим густи снег се слаже,
Изнад кућа дршће лик туге и страха,
А градом препуним самртнога даха
Одјекује тупо бат туђинске страже.

(1916)

slike pesnika

Паул Целан – СЈАЈ ЗЕНИЦА ТВОЈИХ

paul celan sjaj zenica tvojih prevod anica savic rebac
Ангели Черновској

Испод сребрних обрва
Зеница твојих да није
Да ли би било неба
У нашој слепој соби
Ангело моја златна.

Гласа твога да није
Лебделе би наше душе
У ваздушној кутији
Зидови не би никад из мене излазили
Ангело моја златна.

Боја твојих да није да ли би икад врбе
Влажне преко прага прешле
Ангело моја златна.

Дланова твојих да није
Да ли би Сунце икада
У сну нашем преноћило
Прсти твоји никада не би
Вреле фуге по мом челу вукли
Ангело моја златна.

Букурешт 1945.

• Превела Аница Савић Ребац

slike pesnika

Новица Тадић – ПУСТАХИЈА

Ја сам свргнути ја сам злодух
Ја сам пустахија од пустахија свих
Решио сам све загонетке
И сам постао недокучива тајна

Моји запењени извршиоци
На дну пакла послују
У кутијици држим змијца склупчаног
Под ноктом млад месец

Сврдлам као пас запишавам као пас
По зидовима шкрабам
Кривим ножем одсецам уши и носеве
Пљујем на ведре иконе

Моји прислужници у мрачној су мојој служби
Моји мајстори у моје име мајсторишу
Моји паклени шегрти моје жртве турпијају
Мојих дванаест мишева уз моја колена скачу

slike pesnika

Новица Тадић – ХВАЛИТЕ МЕ ПОСЛЕ СМРТИ

Хвалите ме после смрти.
Бићу тада варница
огња пакленог, или такво
(ништавно и неухватљиво)
штогод.
Хвалите ме после смрти.
Знам, ви то можете.
Ви сте увежбани и спремни.
Ви певате у црним хоровима.

slike pesnika

Новица Тадић – БЕЛЕШКЕ О МОЈИМ КЊИГАМА

1.

Моје су ране песничке збирке (Присуства и Смрт столица) записи из сеновитих ентеријера. Соба, ходник, собичак и песнички субјект у њима. У угловима, међу предметима, између зидова као да се обликују утваре само снагом маште и сновиђења. Ту су: тамни пењач, онај који оштри језик, кезила, скакутани, кезилићи. Мали демони воле собне просторе и употребне ствари. Воле интиму, сузе, лирику.


2. 
Књигу Ждрело написао сам у журби, жалостан веома, жучљив. Из речника, чини ми се, изабрао сам речи: жаба, жлезда, жгадија. О жгадијо под звездама! Криком се оглашавах тих дана.


3. 
Огњена кокош, какав наслов, пламен, сулуд, ма шта ти би, ха-ха, шта ти паде на памет, јеси ли луд, или си можда сликар, мазало, луда која сања да јој је глава јаје изумрлог рептила, збиља јеси ли при себи, ипак, атрактиван наслов, да се помиње, памти, хо-хо, жар птица, чудовиште, страва, вергла сила од песника, за кафанским столом, онај што се управо вратио из клозета са капљицама мокраће на врховима ципела, као росом.


4. 
Књига Погани језик као позорницу има мирни, уснули хоризонт. Од првих стихова па до последње песме, гласови, шкргут, говор неразумних. На крају се допире до средишта хоризонта, вертикале на чијој је највишој позицији Ум, а на најнижој Неразум, алфа сваког створа.


5. 

Извргао сам себе руглу у књизиРугло. Ту су се злопамћење и злопаћење затворили у круг, да једно друго подстичу и троше.


6. 
Написао сам књигу Кобац  и предао је издавачу. Заборавио сам на рукопис. Али, не лези враже, једнога дана, прочитах у градском аутобусу, узгред, шврљотину: Кобац. Било је то нечије друго, страшно име. Мој рукопис је тако добио изненадну и необичну потврду.


7. 
Песме расуте по часописима сабрао сам у невелику књигу под називом О брату, сестри и облаку. Раним песмама, које сам заборавио из мени непознатих разлога, можда из немарности, придружио сам нове строфе и дневничке записе. Изрицао сам реченице и онда их ослушкивао и записивао. Између изрицања и записивања често је пролазило и по више година. Није недостајало вредних писара да понешто забележе и за мене и за њих.


8. 
Хитро писање, да. Моја књига Улица  написана је тако. Хитро, у ходу, из првог маха. Ишао сам улицама и мислио о којечему. Био сам сличан онима који сами са собом говоре, оним ужасавајућим типовима.


9. 
Несрећа, злоба, беда. Искушења. И они који надиру и од којих се нико не може одбранити. Мали завојевачи, успавани зликовци. Сећам се једног, дошао је истурајући рамена напред, упитао: „Имате ли нешто оловке?“ Одмах се наметнуо том реченицом. Књига Напаст сведочи о тој врсти присиле. Од нечег лепљивог и гадног само се писањем избављам.


10. 
Књига Потукач је још једна моја ходајућа књига. Површна, цинична, лака. Њу је ветар могао однети као старе новине, низ улицу. Објавио сам је, дакле, спасао сам је од бољих верзија, од дорађивања, од мајсторства које усмрћује.


11. 
Књигу Непотребни сапутници објавио сам 1999. На корицама је штампана моја фотографија, тако што су је уздуж расекли. Види ми се пола лица, пола наочара, око трећина браде. Издавач, Народна књига, тако је то удесио. Као да су ми рекли: „Ти припадаш веку који је прошао, а припадаш и овом који се најављује. Ми не знамо шта ће бити с тобом.“


12. 
Молитве, бројанице, записане снове, тираде и помисли сплео сам у тамну целину. Збирка Окриље је књига мог помрачења и опште несреће. Намах нападач загрми и с неба прасне, из окриља јединог. Зло је добило анђеоско име. И сви смо сведоци тог неваљалства.


13. 
КњигуТамне ствари написао сам 2003. године. То је моја друга књига у новом веку. Добар правац је када се молим и када плачем.


14. 
Земљом врве људи. Тежак сам од жалости. Сва моја задовољства ни у мојој новој књизи песама (Незнан) нису заједно запевала. Ни све несреће неће заједно. Однекуд је кренула и вест да више не пишем поезију, а и то је врло занимљиво.


15. 
У књизи Ђаволов друг спасавао сам се плачем и молитвом. Писао сам о злу и веру у Бога сачувао.


16. 
Тама је вечни покров испод кога ћу се, ђавоиман, најзад скрасити. У књизи Ту сам, у тами реч је о враговима који ме чекају, веселећи се.


17. 
Често распознајем грехе своје испод речи својих. Без наде сам у греховима, без покоја сам у страховима.

(1993–2010)

(Из књиге Сабране песме I, Матица српска, 2018)

slike pesnika

Новица Тадић – ТАМНИ ПЕЊАЧ

Можда су то гласови биља о не
раст земље уз притке и поход буба
или лепет ветра који увек чезне о не

знамо толико да долази
да се лагано и упорно успиње
опна што нас дели према нама се угиба

према нама се угиба према нама се угиба

не покушавај улудо ти напор
не би успео ни читав свемир да усмериш
са висоравни ове једном си одуван
врата не можеш отворити
ми ти се смејемо ми ти се смејемо
врата се само према теби отварају
према теби према теби
и смех нам као гуштер у суву земљу убегне

сенка је најбогатија зидом без боја
читаво обиље затвара па и њега
неиспољеног госта

јечи ли то он у часу поподневном
отвара ли ми то он уста
да на папир пљувачку проспе
вере се ипак вере се полако а да се
сенке ослободи а да се решетке ослободи
већег тиранина под сунцем не би било

ниси присутан ниси бео па ипак
како би те из груди истисли
грудне кости притискамо а руке нам се
у дрвене кашике претварају

знамо да су брегови
напуштене столице и да се
процветала трешња твојим костима осула
а питамо се стално да ли је
решетка правилно исплетена
и не слаби ли твој сан о ваздуху

slike pesnika

Новица Тадић – НЕШТО ДА ТИ РАЗЈАСНИМ

Ништа од мене
не очекуј
јер ја сам ти
грешник највећи

Моли се и пости
стражу држи
и добру се надај

Бог ће те видети
и ти ћеш видети
светлост Његову

Бог ће ти помоћ
и ти ћеш помоћи
сам себи.

slike pesnika

Новица Тадић – ПРОЛАЗАНИК

Чим сам изашао на улицу,
умножио сам се,
и кренуо на разне стране.

Певушио сам кроз нос,
и радосно около поглéдао.
Нико ме није чекао,
а у наручје сам нечије хрлио.

На ципелама,
огледалца сам имао.

У њима су се видели
врхови солитера
и модро небо без облака.

slike pesnika

Новица Тадић – МОЛИТВА ЗАБЛУДЕЛОГ

Хвала Ти, Господе, што си ме јутрос из постеље
подигао. У њу синоћ, уморан, као у ледени гроб,
легох. Знам, Светлости, да ћу данас, ходећи по
граду, негде изгубити дах; за првим углом, на тргу,
у јутарњој магли, можда. Буди ми од помоћи,
Заштитниче слабих. И мене, заблуделог, упути
како знаш. Јер неће се знати ко су ми отац и мајка,
ни на којем ће ми ветру летети прах.

slike pesnika

Новица Тадић – ЉУДИ У ОБРТНИМ ВРАТИМА

Људи у обртним вратима
моји су најближи рођаци.

Узрујана лица,
која никада нисам видео,
приближавају ми се и нестају.

Тек понеко рекао би ми понешто,
али као да, у последњем
тренутку, одустане.

Нема се ту шта рећи.

Врата се окрећу,
све је у покрету, сви смо у млину.

Од нас се лудо брашно
за пекару неког ђавола прави.

slike pesnika

Новица Тадић – БЕЗВРЕДНЕ ПОХВАЛЕ

Безвредне похвале заклањају славу Божју.
Свуда су прогонства, лажи и преваре.
Дај ми мрвицу, Господе, и исцели ме.

Атмосфера је злослутна, пуна громова.
Дај ми мрвицу, Господе, и исцели ме.

Нек буде шта буде, нек зидови пуцају.
Дај ми мрвицу, Господе, и исцели ме.

Растуриће смрт моју гомилу,
и мене бити неће.
Дај ми мрвицу, Господе, и исцели ме.

Безвредне похвале заклањају славу Божју.
Дај ми мрвицу, Господе, и исцели ме.

slike pesnika

Новица Тадић – ПТИЦА ЗАПЕВАЛА

Птица запевала
у ведром дану
изнад вешала

грана се покренула
у малом лугу
поред згаришта

поток зажуборио
преко тела оборених

ветар
пепео подигао
па га по пепелу просуо

slike pesnika

Новица Тадић – НОЋ СА ЂАВОЛОМ

На мене се навадио ђаво
Па од њега
Не могу да заспим

Охоле мисли
У главу ми убацује

Ја сам човек
Ретке доброте
Сам себи говорим

Скроман сам
Љубазан
Одан и побожан

Не лажи толико
Оте се врагу
Из тамног угла собе

slike pesnika

Новица Тадић

Новица Тадић је рођен 17. јула 1949. године у селу Смријечно, код Плужина (Црна Гора). Гимназију је завршио у Никшићу, а потом уписује Филозофски факултет у Београду, где је апсолвирао на групи за филозофију.

Његов дар за језик прате (углавном) мрачне слике, мизантропија, иронија, преиспитивање себе (пред крај живота и себе у Богу), анксиозност, подсмех, смрт у столици, црнило, тамне ствари и страх. Песме су му превођене на енглески и француски језик, а заступљен је у многим антологијама српске и светске поезије. 

Објавио је више књига поезије: Присуства (1974), Смрт у столици (1975), Ждрело (1981), Огњена кокош (1982), Погани језик (1984), Ругло (1987), Песме (1988, 1989), О брату, сестри и облаку (1988), Кобац (1990), Улица (1990), Ноћна свита (1990), Кобац (1990), Крај године (1993), Напаст (1994), Потукач (1994), Улица и потукач (1999), Непотребни сапутници (1999), Окриље (2001), Тамне ствари (2003), Незнан (2006), Лутајући огањ (2007), Изабране песме (2009)

Добитник је бројних награда: Љубиша Јоцић, Милан Ракић, Станислав Винавер, Змајеву награду Матице српске, Дисову награду, затим награде Бранко Ћопић и Ђура Јакшић. За збирку песама Незнан, која је проглашена за најбољу књигу у 2006. години, добио је престижну књижевну награду Меша Селимовић. 

Био је уредник Књижевне речи (10 година), Видика, главни и одговорни уредник у Издавачком предузећу Рад, као и главни уредник Књижевне критике. Од 2007. године до смрти живео је у статусу слободног уметника. 

Умро је 23. јануара 2011. године у Београду.
slike pesnika

Перси Биш Шели – ЊОЈ

persi-bis-seli
Ја цјелова се твојих бојим,
Ти мојих се не бој;
Под тешким духом једва стојим,
И што да мучим твој.

Твој глас ме плаши, кретње, лице,
Ти мојих се не бој;
Невиним срцем, дјевојчице,
Ја славим дрхтај твој.

slike pesnika

Перси Биш Шели – НЕВОЉА

persi-bis-seli
Тек двије три ријечи изрекли смо били
Случајно у вреви таштог свијета,
И гле, какав жар већ ћутим у свакој ми жили!
Зашто ми се ум толико теби преда?

Вани већ свиће, дан стиже већ шумно,
А ја још бдим, све више мир свој губим,
Бацам се у ватри и шапћем безумно:
„О како си драга, колико те љубим!“

slike pesnika

Жак Превер – ОБЛЕТАО ЈЕ ОКО МЕНЕ

Облетао је око мене
За време многих месеца, дана и часова
И ставио је најзад своју руку на моје груди
Називајући ме својим малим, малим срцем
Истргао ми је обећање
Као што се истрже цвет из земље
И задржао га у своме сећању
Као што се чува цвет у зимској башти

А ја
Заборавила сам на своје обећање
И цвет је брзо свенуо
Очи су му се исколачиле
Погледао ме је попреко
И увредио тешко

А други је дошао и није ми ништа тражио
Али ме је целу обухватио погледом
У часу за њега била сам нага
Од главе до пете
И кад ме је свукао
Допустила сам му да од мене чини шта хоће
А нисам знала ни ко је он.

slike pesnika

Рабиндранат Тагоре – ГРАДИНАР 65

Зовеш ли ме ти то поново?
Дође вече. Умор се обавија око мене као руке жедне љубави.
Зовеш ли ме ти то?

Сав свој дан дао сам ти, свирепа владарко, мораш ли ме лишити и ноћи моје?
Негде се све завршава, а нама припада самоћа таме.
Зар је морао глас твој да је пробије и мене да погоди?

Зар вече не свира своју свирку сна пред твојим вратима?
И крилате звезде зар се никада не пружају тихо на небу изнад твоје немилосрдне куле?
Не умире ли цвеће у твом цветњаку никада благо у прашини?

Мораш ли ме звати, немирнице?
Нека онда тужне очи љубави узалуд бде и плачу.
Нека жижак гори у самотној кући.
Нека сплав врати домовима уморне раднике.
Ја се отимам од својих снова и хитам на твој позив.

• Превео Давид С. Пијаде

slike pesnika

Матија Бећковић – ГЕТСИМАНСКИ ВРТ

Гледао сам Гетсиманску башту
Оцрњену страшћу и издајом
Његош
 
Да стигох раније само секунд који
Могао сам Јуду затећи на делу
Видети како сребрењаке броји
И грашке крви на Христовом челу

Овако сам само знаке назирао
Времена које нит тече нит стоји
Откад је свак од сваког зазирао
И откад се човек од пољупца боји

Увелико је увиђај текао
Свуд разапињане невидљиве нити
А јединог што је онда утекао
Видело се да ће сада ухватити

Да пружих корак ил успорих мало
На моје очи би се драма одиграла
Ту где је руља Христа шамарала
Живи сведок сам постао замало

slike pesnika

Роберт Фрост – ПОПРАВЉАЊЕ ЗИДА

robert-frost-za-et
Постоји нешто што не воли зид
И бубри земљу смрзнуту под њиме,
Камење с врха руши, прави такве рупе
Да двоје могу упоредо проћи.
Што ловци раде, то је друга ствар:
Поправљао сам рупе иза њих
Гдје срушили су зид до темеља
Све само да би истјерали зеца
На псећу радост. Но ја мислим рупе
Што нитко није видио ни чуо
Како су настале, а нађемо их
У прољеће, у време поправљања.
Сусједа зовнем с друге стране бријега
И састанемо се да прођемо дуж зида,
Да га међу нас опет подигнемо.
Док ходамо – међу нама је зид.
И сваки од нас поставља на врх
Камење пало на његову страну.
Неко ко хљепци, неко као лопте –
Толико обло да нам треба враџина
У равнотежу да га поставимо.
„Стој ту, док барем окренемо леђа!“
Дланове издеремо радећ с камењем.
Ах, тек још једна игра што у природи
У двојицу се игра. Једва ишта више:
Ми на том мјесту не требамо зида;
Он држи борове, а ја јабучњак.
Јабуке моје неће пријећи к њему
И појести му чешере – ја кажем.
А он ће: „Добре међе – добри сусједи.“
У прољеће сам несташан, па мислим
Како у ухо да му ставим буху:
„ЗАШТО да међа чува наше сусједство?
Зар то не вриједи тамо гдје су краве?
А овдје нема крава. Прије него
Подигнем зид, ја хтио бих да знам
Што њиме браним и од чега; какво
И коме другом могу нанијет зло.
Постоји нешто што не воли зид
И макнути га хоће.“ Рекао бих му
„Патуљци“, али нису баш патуљци,
А било би ми уосталом драже
Да сам то каже. Ја га гледам како
Доноси камен, држећи га чврсто
Ко наоружан дивљак из каменог доба
И креће се кроз таму, која није
Само од шуме и сјена стабала.
Неће изневјерити ријечи свога оца
И драго му је: у добар час се сјетио,
Па каже: „Добре међе – добри сусједи.“

• Превео Антун Шољан

slike pesnika

Љубивоје Ршумовић – ПОЛЕТАРАЦ

ljubivoje rsumovic
П, п, п, п, п
Птица лети преко света , цвеће цвета
Полетарац
О, о, о, о, о
Облак лети преко неба, биће ‘леба
Полетарац
Л, л, л, л, л
Лопта лети преко поља, зуји зоља
Полетарац
Е, е, е, е, е
Ехо лети преко кланца, глас незнанца
Полетарац
Т, т, т, т, т
Торта лети преко стола, слатка школа
Полетарац
А, а, а, а, а, а
Авион лети изнад глава, неко спава
Полетарац
Р, р, р, р, р, р
Рода лети изнад крова, деца нова
Полетарац
А, а, а, а, а, а
Акробата лети снажно, врло важно
Полетарац
Ц, ц, ц, ц, ц, ц
Цела земља лети лети
А и зими кад се сети
Цреп, ципела, цуцла, цар
Полетарац – права ствар.

slike pesnika

Љубивоје Ршумовић – ЛАКО ЈЕ ПРУТУ

ljubivoje rsumovic
Лако је пруту да се соколи
Кад бије децу њега не боли

Није ми криво кад неки трут
За своје заслуге добије прут

Није ми криво кад пекмез кевин
Добије прутом макар и невин

Није ми криво ни кад на мене
Армија прућа дреновог крене

Али не могу да преболим
Тата ме бије – а ја га волим

slike pesnika

Љубивоје Ршумовић – ВУЧЕ ВУЧЕ БУБО ЛЕЊА

ljubivoje rsumovic
Неко плива у Сави
Неко ради у Руми
Неко шета у трави
А вук живи у шуми

У школи га не виде
Нема ни матуру
У музеје не иде
Презире културу

Вуче вуче бубо лења
Шта ће рећи поколења
Водио си живот буран
Па остао некултуран

Уста су му снажна
Душа му је друмска
Обећања лажна
А ћуд ми је шумска

Увек оштро режи
Увек будан лежи
Чак и када бежи
Ка зверствима тежи

Вуче вуче бубо лења
Шта ће рећи поколења
Водио си живот буран
Па остао некултуран

slike pesnika

Љубивоје Ршумовић – АЖДАЈА СВОМЕ ЧЕДУ ТЕПА

ljubivoje rsumovic
Аждаја своме чеду тепа:
Наказице моја лепа,

Шта ће с тобом бити, ко зна
Лепотице моја грозна?

Оставићеш своју мајку,
Отићи у неку бајку,

Бићеш личност негативна,
Ругобице моја дивна,

Јешћеш људе као репе,
Најмилији мој акрепе,

А твоја ће јадна мајка
Целог века да се вајка!

slike pesnika

Љубивоје Ршумовић – БЕЛА ВРАНА И ЦРНА ОВЦА

ljubivoje rsumovic
На мом срцу лежи рана
– Рече једна бела врана,

И кад летим и кад трчим,
Питају ме зашто штрчим?

Као да сам за све крива.
Просто жалим што сам жива!

Не говори глупа словца
– Рече на то црна овца,

Треба да смо обе сретне –
Што смо тако изузетне!
slike pesnika

Љубивоје Ршумовић – ДОМОВИНА СЕ БРАНИ ЛЕПОТОМ

ljubivoje rsumovic
Домовина се брани реком
и рибом у води
и високом танком смреком
што расте у слободи.

Домовина се брани цветом
и пчелом у цвету
маком и сунцокретом
и птицом у лету.

Домовина се брани књигом
и песмом о небу
сестрином сузом и мајчином бригом
и оним брашном у хлебу.

Домовина се брани лепотом
и чашћу и знањем
домовина се брани животом
и лепим васпитањем.
slike pesnika

Иво Андрић – ИЗНАД ПОБЈЕДА

ivo-andric

Из године у годину слушам урлик о побједи, а све је мање хљеба на свијету и снаге у људима, док земљом пролази лаж о побједи.

Ваша побједа има ниско чело и црвене очи. У побједника је немиран поглед. Проклето је ваше огњено побједничко вино. О, не окрепљује оно и не весели!

Бог држи руку на тјемену побијеђених, а побједник је сам и његова радост пламти и гасне. Све што је наде, утјехе и љепоте на свијету открива се очима побијеђених; побједници су слијепи, дрхте и горе, и немају ништа до своје дивље пламене радости иза које остаје пепео.

Јер шта су друго данашње побједе него сутрашњи порази? У очима човјека самца нема добивених ни изгубљених битака, него у свим ратовима једнако: добивеним као и изгубљеним, једно поражено човјечанство.

Вјетрови путују и кише иду, добре и плодне, увијек једнаке, а заставе се полако растачу и цијепају; и боје блиједе и све се заборавља, а човјек остаје увијек исти, погнут под болом и устрајан у раду; вену вијенци и труну заставе, а остаје човјек који сије и ради и киша која му помаже. Ко ће побиједити човјека?

То је само Бог на час окренуо лице и оставио свијет у тами, а ви урлате: побједа, али побједе нема, него једна мала крвава лаж и једна велика несрећа.

Ти побједници су блиједи са великим ружним устима, а крв им је насјела на очи, али ће их постидјели једног јутра море својим миром и њиве својом светом тишином.

Све је то само кратак ружан сан, тај говор о побједама. Нема пораза ни побједа него увијек и свуда, код поражених једнако као и код побједника, напаћен и понижен човјек.

(Ex ponto, Немир дана)

slike pesnika

Иво Андрић – САН

ivo-andric
Ту снивам. 
Нада мном
Под нијемим звоном у староме торњу
Долијећу тице.
Влат жуте сламе
У кљуну носе
И бијело јутро пуне радосним жагором.
Нијемо је звоно на небеском платну
Замрзла жалба,
Испод њега се, у мрамору и тами. 
Камени мртва рука.
На прозору сунце
Божјој мајци свете руке љуби,
Шаровит полумрак
Небеског огња и
Њеног модрог скута
Лег’о на камен.
Непринесена жртва је
Сва моја снага и моја крв:
Узалуд сам тражио за кога да је пролијем
И сад ту спава.
Видовит вјетре и у торњу тице,
Што мојим крајем слободно летите
Реците:
Нек лоза тихо испред куће плаче.
Споро нек кестен смолав пуп завија
И сунчев лук нек полагано расте
Небом,
Јер црвен дамар у мраморју игра,
Млаз вреле крви већ тече потајно
Кроза њ;
Реците вјетри и тице, заклињем вас,
Нек споро пупа прољеће, полако љето зри,
Да ми се мртва из камена рука
Не такне звона
Прије времена и суђена сата,
Него кад дозри љето са врхунца
И испуни се глас и воја божја.
Кад море, поље и гора
Шапатом јекну; хора је хора!
Ускрснуће моја рука
И зазвониће кобан час.
Како се звони за посљедњи пут.
И моје никад мртво срце
Окренуће лице небу ко црвен цвијет,
Стаће ивањско на зениту сунце
И биће огњен, дуг и страшан дан.
Касних жртава.

(1917)

slike pesnika

Иван В. Лалић – ПЕСМА О ЕУРИДИКИ

ivan-v-lalic-pismo
Нико ме није спречио да у вашу таму,
Да у вашу густу, обезвремењену таму
Заријем глас, окован у љубичасто сребро;
Али се глас истопио на вашим знојним длановима,
Угушио у црном перју наслага мртвих птица,
Испарио на жишку мудрости ваших очију,
И сада се, оглодан невидљивим подсмехом зидова,
Враћам сам.
 
Господари полеђине трајања, да није било
Љубави која је прожела мој црвени страх
Као што море прожима мирисом јужни ветар
Не бих закуцао на врата забрањеног повратка.
А ви сте ме пустили да бројим песак мртвог времена
И попљували ме вашим мудрим, безгласним смехом,
Када сам поверовао очима, тешким од крви.
 
Схватите, био сам усамљен. И прошао сам
Вашим ходницима, да то и даље останем.
Али сам украо мало светлости ваше таме,
И дотакао ваше спокојне усне и удове,
Да разумем бесмислени смисао мог губитка.
Еуридика, расплетена ко стабло у свом корену,
Траје изван мене, и не маше ми на одласку.
 
И сада, оглодан невидљивим подсмехом зидова
Заривам нокте у згрануте, пепељасте дланове,
Да изађем како сам и ушао, достојанствено,
Да не крикнем, да не потрчим на врата сунца,
 
Уплашен, грозно обогаћен.

slike pesnika

Рајнер Марија Рилке – ОРФЕЈ, ЕУРИДИКА, ХЕРМЕС

rajner-marija-rilke-ostavljen-na-planinama-srca
То беше душа рудник чудесан.
Они су као тихе жице сребра
ишли кроз његов мрак. Сред корења је
крв извирала, крв што одлази
к људима, и кô порфир тешки то је
сјало у тмини. Иначе не беше
ничег црвеног.
 
Стење беше ту
и беху шуме душе лишене.
Мостови преко празнина и оно
велико, сиво, слепо језеро
што виси изнад свог великог дна
кô кишно небо изнад предела.
Међ ливадама пак, блага и кротка,
једине стазе белела се пруга,
прострта као дуга труба платна.
 
И том су стазом долазили они.
 
Напред, у плавом плашту, витак човек,
који је немо и с нестрпљењем,
гледао у даљину. Његов корак
откидô је, не жваћући, од пута
велике залогаје: руке су му,
помаљајућ се кроз слап набора,
висиле тешке, згрчене, за лаку
не знајућ више лиру, која беше
с левом руком срасла кô што срасту
рашљике руже с маслиновом граном.
А чула му кô предвојена беху:
док му је поглед, кô пас, трчô напред,
окретао се, враћао, па опет
ишчекујући стојао далеко
на савијутку – дотле му је слух
заостајао кô мирис за њим.
Каткада му се чинило да сеже
све донде где корача оно двоје
што за њим треба да се успињу.
Па опет иза њега не би било
ништа до одјек његовог пењања
и ваздух што му струји око плашта.
Он је пак себи говорио: они
долазе ипак; говорио је то
и слушô како замиру му речи.
Долазе ипак, само што њих двоје
стравично тихо иду. Да он сме
да се окрене (када освртање
не би значило распад свега овог
дела које је тек у стварању),
он би морао угледати њих,
њих двоје тихих што га ћутке прате:
 
бога ходања и порука даљних,
с путничком капом над очима светлим,
што танку носи палицу пред собом
а крила му лепршају из ногу;
и о његовој левој руци: њу.
 
Њу, вољену толико, да се више
из једне лире тужбалица просу
но што је икад из свих нарикача;
да један свет од жалопојке поста,
свет у ком све је још једанпут било:
шума и до и пут и насеље,
поље и река и животиња;
и да су око овог жалопојног
света, баш као око друге земље,
кружили сунце и звездано небо,
жалобно небо искривљених звезда –:
њу, толико вољену.
 
Она је пак о руци бога ишла,
непоуздана, стрпљива и нежна,
а корак су јој сапињали дуги
мртвачки увијачи. Била је
потонула у себе као жена
бременита, и није мислила
на човека што ишао је напред,
ни на пут што се пењао у живот.
Била је сва потонула у себе.
А покојништво гушило је њено
својим обиљем.
Као плод препун сласти и тамнине,
тако је она била пуна своје
велике смрти, тол’ко нове за њу
да она ништа поимала није.
 
У новоме је девојаштву била
и недодирљива; затворио се
њен пол кô што се затвара млад цвет
у предвечерје, а руке су јој биле
од сплитања већ одвикле толико
да ју је чак и бесконачно нежни
додир њенога божанског водича
кô превелика присност вређао.
 
Она већ није више била плава
жена која је звучала понекад
у песниковом стиху, нити мирис
и острво сред постеље широке,
нити својина оног човека.
Била је расплетена као дуга
коса, предана као пала киша
и раздељана кô стострука храна.
Била је корен већ.
И кад је нагло
бог заустави и узвикну болно:
Окренуо се – она га уопште
не схвати, него тихо рече: Ко?
 
А у даљини, пред излазом светлим,
кô тамна сенка стајао је неко
чије се лице није видело.
Он је стајао и посматрао
како се на путељку ливадском
бог порука, са тужним погледом,
ћутке окреће да пође за оном
приликом која већ се враћала
тим истим путем, корака сапета
од дугих увијача мртвачких,
непоуздана, стрпљива и нежна.

slike pesnika

Габријела Мистрал – ЈА НИСАМ САМА

gabrijela mistral ja nisam samaНоћ, напуштена је
Од планина па све до мора.
Али ја, она која те успављује.
Ја нисам сама!

Небо, напуштено је
Од месеца који пао је у море.
Али ја, она која те држи.
Ја нисам сама!

Свет, напуштен је
Људи су тужни и ти то видиш.
Али ја, она која те грли.
Ја нисам сама!

Превео Бранислав Прелевић
slike pesnika

Паул Целан – TENABRAE

paul-celan
Близу смо, Господе,
близу и ухватљиви.

Зграбљени већ, Господе,
уканџени једни у друге,
као да је тело сваког од нас
твоје тело, Господе.

Моли се, Господе,
моли се нама,
близу смо.

Погнути од ветра ишли смо,
ишли онамо да се придигнемо
ували и горскоме оку.
На појило смо ишли, Господе.

Била је то крв, било је
што си ти пролио, Господе.

Пресијавала се.

Бацила нам је твој лик у очи, Господе.
Очи и уста су тако отворени и празни, Господе.
Пили смо, Господе.
Крв и лик што беше у крви, Господе.

Моли се, Господе.
Близу смо.

slike pesnika

Иво Андрић – УТЕХА СНОВА

ivo-andricОни што робују дању
Ни ноћу не налазе сна.
Не сећа се човек
Онога што би хтео,
Него кроз језу ћелија
И ноћ,
Тамне маказе шкрипе
И сабласна одела кроје.
Од мог живота ништа није моје.
Немир у коме дрхтим
Једино је што оста – неки сати туку! –
А све остало поста
Тек мала, стара прича
О јагњету и вуку.
Само кад зора свиће – ко зна процесе тела! –
Ко неко врело пиће
Што заноси и крепи,
Кратак сан потече, и занос неразумљив:
Да су сва чуда и тајне без имена и знака,
Истине без сведока,
У мени сачуване.
И још, покаткад, док спавам.
Дође дах далеких мора,
Топла чилима, воћа,
И раскоши непознате.

(1916)

slike pesnika

Иво Андрић – ПОВРАТАК

ivo-andricЗашто је наша кућа тиха, мајко?
Мрак и ћутање.
У тами увире плач и питање;
Ту има да се сврши лутање Веселника сина.
Отворен, нијем гроб већ чека,
Иза тмина.
Растворив очи широко и пружив
Руке крвавих прстију преда се,
Пођох мрачним домом.
У превареним очима се гасе
Минулог свијета таштина и руг! –
Посљедњи огњи покојног сунца;
Шишмиш, сабласни друг.
Таче се крилом мога лица.
– Пази!
И дотичући зидове и врата
И посрћућ – заборављени празни! –
Прођох вашим мраком.
А радосно Сутра
С вјетром кад дође и свјетлосним зраком,
Хвалећ Бога рад среће и јутра.
Ви ћете читат на свакоме зиду
Ма да разагна јутро страх и муку –
Крвава слова једне бурне приче.
Трагове мојих давно мртвих руку.

Претходно Следеће

Најлепша љубавна, родољубива, описна лирска поезија – песника из целог света

Поезија суштине је сајт за поезију и прозу песника целог света и свих векова. Само овде песме можете читати ћирилицом и латиницом. Лепота је у поезији.

Љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена.

Родољубива поезија

Најлепша српска родољубива поезија.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива овога сајтаАрхива овога сајта