То беше душа рудник чудесан.
Они су као тихе жице сребра
ишли кроз његов мрак. Сред корења је
крв извирала, крв што одлази
к људима, и кô порфир тешки то је
сјало у тмини. Иначе не беше
ничег црвеног.
Стење беше ту
и беху шуме душе лишене.
Мостови преко празнина и оно
велико, сиво, слепо језеро
што виси изнад свог великог дна
кô кишно небо изнад предела.
Међ ливадама пак, блага и кротка,
једине стазе белела се пруга,
прострта као дуга труба платна.
И том су стазом долазили они.
Напред, у плавом плашту, витак човек,
који је немо и с нестрпљењем,
гледао у даљину. Његов корак
откидô је, не жваћући, од пута
велике залогаје: руке су му,
помаљајућ се кроз слап набора,
висиле тешке, згрчене, за лаку
не знајућ више лиру, која беше
с левом руком срасла кô што срасту
рашљике руже с маслиновом граном.
А чула му кô предвојена беху:
док му је поглед, кô пас, трчô напред,
окретао се, враћао, па опет
ишчекујући стојао далеко
на савијутку – дотле му је слух
заостајао кô мирис за њим.
Каткада му се чинило да сеже
све донде где корача оно двоје
што за њим треба да се успињу.
Па опет иза њега не би било
ништа до одјек његовог пењања
и ваздух што му струји око плашта.
Он је пак себи говорио: они
долазе ипак; говорио је то
и слушô како замиру му речи.
Долазе ипак, само што њих двоје
стравично тихо иду. Да он сме
да се окрене (када освртање
не би значило распад свега овог
дела које је тек у стварању),
он би морао угледати њих,
њих двоје тихих што га ћутке прате:
бога ходања и порука даљних,
с путничком капом над очима светлим,
што танку носи палицу пред собом
а крила му лепршају из ногу;
и о његовој левој руци: њу.
Њу, вољену толико, да се више
из једне лире тужбалица просу
но што је икад из свих нарикача;
да један свет од жалопојке поста,
свет у ком све је још једанпут било:
шума и до и пут и насеље,
поље и река и животиња;
и да су око овог жалопојног
света, баш као око друге земље,
кружили сунце и звездано небо,
жалобно небо искривљених звезда –:
њу, толико вољену.
Она је пак о руци бога ишла,
непоуздана, стрпљива и нежна,
а корак су јој сапињали дуги
мртвачки увијачи. Била је
потонула у себе као жена
бременита, и није мислила
на човека што ишао је напред,
ни на пут што се пењао у живот.
Била је сва потонула у себе.
А покојништво гушило је њено
својим обиљем.
Као плод препун сласти и тамнине,
тако је она била пуна своје
велике смрти, тол’ко нове за њу
да она ништа поимала није.
У новоме је девојаштву била
и недодирљива; затворио се
њен пол кô што се затвара млад цвет
у предвечерје, а руке су јој биле
од сплитања већ одвикле толико
да ју је чак и бесконачно нежни
додир њенога божанског водича
кô превелика присност вређао.
Она већ није више била плава
жена која је звучала понекад
у песниковом стиху, нити мирис
и острво сред постеље широке,
нити својина оног човека.
Била је расплетена као дуга
коса, предана као пала киша
и раздељана кô стострука храна.
Била је корен већ.
И кад је нагло
бог заустави и узвикну болно:
Окренуо се – она га уопште
не схвати, него тихо рече: Ко?
А у даљини, пред излазом светлим,
кô тамна сенка стајао је неко
чије се лице није видело.
Он је стајао и посматрао
како се на путељку ливадском
бог порука, са тужним погледом,
ћутке окреће да пође за оном
приликом која већ се враћала
тим истим путем, корака сапета
од дугих увијача мртвачких,
непоуздана, стрпљива и нежна.
Ноћас сам те снио, престонице бела,
