Ни ноћу не налазе сна.
Не сећа се човек
Онога што би хтео,
Него кроз језу ћелија
И ноћ,
Тамне маказе шкрипе
И сабласна одела кроје.
Од мог живота ништа није моје.
Немир у коме дрхтим
Једино је што оста – неки сати туку! –
А све остало поста
Тек мала, стара прича
О јагњету и вуку.
Само кад зора свиће – ко зна процесе тела! –
Ко неко врело пиће
Што заноси и крепи,
Кратак сан потече, и занос неразумљив:
Да су сва чуда и тајне без имена и знака,
Истине без сведока,
У мени сачуване.
И још, покаткад, док спавам.
Дође дах далеких мора,
Топла чилима, воћа,
И раскоши непознате.
(1916)
