Из године у
годину слушам урлик о побједи, а све је мање хљеба на свијету и снаге у људима,
док земљом пролази лаж о побједи.
Ваша побједа
има ниско чело и црвене очи. У побједника је немиран поглед. Проклето је ваше
огњено побједничко вино. О, не окрепљује оно и не весели!
Бог држи руку
на тјемену побијеђених, а побједник је сам и његова радост пламти и гасне. Све
што је наде, утјехе и љепоте на свијету открива се очима побијеђених;
побједници су слијепи, дрхте и горе, и немају ништа до своје дивље пламене
радости иза које остаје пепео.
Јер шта су
друго данашње побједе него сутрашњи порази? У очима човјека самца нема
добивених ни изгубљених битака, него у свим ратовима једнако: добивеним као и
изгубљеним, једно поражено човјечанство.
Вјетрови
путују и кише иду, добре и плодне, увијек једнаке, а заставе се полако растачу
и цијепају; и боје блиједе и све се заборавља, а човјек остаје увијек исти,
погнут под болом и устрајан у раду; вену вијенци и труну заставе, а остаје
човјек који сије и ради и киша која му помаже. Ко ће побиједити човјека?
То је само
Бог на час окренуо лице и оставио свијет у тами, а ви урлате: побједа, али
побједе нема, него једна мала крвава лаж и једна велика несрећа.
Ти побједници
су блиједи са великим ружним устима, а крв им је насјела на очи, али ће их
постидјели једног јутра море својим миром и њиве својом светом тишином.
Све је то само кратак ружан сан, тај говор о побједама. Нема пораза ни побједа него увијек и свуда, код поражених једнако као и код побједника, напаћен и понижен човјек.
(Ex ponto, Немир
дана)
