И бубри земљу смрзнуту под њиме,
Камење с врха руши, прави такве рупе
Да двоје могу упоредо проћи.
Што ловци раде, то је друга ствар:
Поправљао сам рупе иза њих
Гдје срушили су зид до темеља
Све само да би истјерали зеца
На псећу радост. Но ја мислим рупе
Што нитко није видио ни чуо
Како су настале, а нађемо их
У прољеће, у време поправљања.
Сусједа зовнем с друге стране бријега
И састанемо се да прођемо дуж зида,
Да га међу нас опет подигнемо.
Док ходамо – међу нама је зид.
И сваки од нас поставља на врх
Камење пало на његову страну.
Неко ко хљепци, неко као лопте –
Толико обло да нам треба враџина
У равнотежу да га поставимо.
„Стој ту, док барем окренемо леђа!“
Дланове издеремо радећ с камењем.
Ах, тек још једна игра што у природи
У двојицу се игра. Једва ишта више:
Ми на том мјесту не требамо зида;
Он држи борове, а ја јабучњак.
Јабуке моје неће пријећи к њему
И појести му чешере – ја кажем.
А он ће: „Добре међе – добри сусједи.“
У прољеће сам несташан, па мислим
Како у ухо да му ставим буху:
„ЗАШТО да међа чува наше сусједство?
Зар то не вриједи тамо гдје су краве?
А овдје нема крава. Прије него
Подигнем зид, ја хтио бих да знам
Што њиме браним и од чега; какво
И коме другом могу нанијет зло.
Постоји нешто што не воли зид
И макнути га хоће.“ Рекао бих му
„Патуљци“, али нису баш патуљци,
А било би ми уосталом драже
Да сам то каже. Ја га гледам како
Доноси камен, држећи га чврсто
Ко наоружан дивљак из каменог доба
И креће се кроз таму, која није
Само од шуме и сјена стабала.
Неће изневјерити ријечи свога оца
И драго му је: у добар час се сјетио,
Па каже: „Добре међе – добри сусједи.“
• Превео Антун Шољан
