Нико ме није спречио да у вашу таму,
Да у вашу густу, обезвремењену таму
Заријем глас, окован у љубичасто сребро;
Али се глас истопио на вашим знојним длановима,
Угушио у црном перју наслага мртвих птица,
Испарио на жишку мудрости ваших очију,
И сада се, оглодан невидљивим подсмехом зидова,
Враћам сам.
Господари полеђине трајања, да није било
Љубави која је прожела мој црвени страх
Као што море прожима мирисом јужни ветар
Не бих закуцао на врата забрањеног повратка.
А ви сте ме пустили да бројим песак мртвог времена
И попљували ме вашим мудрим, безгласним смехом,
Када сам поверовао очима, тешким од крви.
Схватите, био сам усамљен. И прошао сам
Вашим ходницима, да то и даље останем.
Али сам украо мало светлости ваше таме,
И дотакао ваше спокојне усне и удове,
Да разумем бесмислени смисао мог губитка.
Еуридика, расплетена ко стабло у свом корену,
Траје изван мене, и не маше ми на одласку.
И сада, оглодан невидљивим подсмехом зидова
Заривам нокте у згрануте, пепељасте дланове,
Да изађем како сам и ушао, достојанствено,
Да не крикнем, да не потрчим на врата сунца,
Уплашен, грозно обогаћен.
