Новица Тадић – ТАМНИ ПЕЊАЧ

Можда су то гласови биља о не

раст земље уз притке и поход буба

или лепет ветра који увек чезне о не

знамо толико да долази

да се лагано и упорно успиње

опна што нас дели према нама се угиба

према нама се угиба према нама се угиба

не покушавај улудо ти напор
не би успео ни читав свемир да усмериш
са висоравни ове једном си одуван
врата не можеш отворити
ми ти се смејемо ми ти се смејемо
врата се само према теби отварају
према теби према теби
и смех нам као гуштер у суву земљу убегне

сенка је најбогатија зидом без боја

читаво обиље затвара па и њега

неиспољеног госта

јечи ли то он у часу поподневном

отвара ли ми то он уста

да на папир пљувачку проспе

вере се ипак вере се полако а да се

сенке ослободи а да се решетке ослободи

већег тиранина под сунцем не би било

ниси присутан ниси бео па ипак
како би те из груди истисли
грудне кости притискамо а руке нам се
у дрвене кашике претварају

знамо да су брегови
напуштене столице и да се
процветала трешња твојим костима осула
а питамо се стално да ли је
решетка правилно исплетена
и не слаби ли твој сан о ваздуху