1.
Моје су ране песничке збирке (Присуства и Смрт столица) записи из сеновитих ентеријера. Соба, ходник, собичак и песнички субјект у њима. У угловима, међу предметима, између зидова као да се обликују утваре само снагом маште и сновиђења. Ту су: тамни пењач, онај који оштри језик, кезила, скакутани, кезилићи. Мали демони воле собне просторе и употребне ствари. Воле интиму, сузе, лирику.
2.
Књигу Ждрело написао сам у журби, жалостан веома, жучљив. Из речника, чини ми се, изабрао сам речи: жаба, жлезда, жгадија. О жгадијо под звездама! Криком се оглашавах тих дана.
3.
Огњена кокош, какав наслов, пламен, сулуд, ма шта ти би, ха-ха, шта ти паде на памет, јеси ли луд, или си можда сликар, мазало, луда која сања да јој је глава јаје изумрлог рептила, збиља јеси ли при себи, ипак, атрактиван наслов, да се помиње, памти, хо-хо, жар птица, чудовиште, страва, вергла сила од песника, за кафанским столом, онај што се управо вратио из клозета са капљицама мокраће на врховима ципела, као росом.
4.
Књига Погани језик као позорницу има мирни, уснули хоризонт. Од првих стихова па до последње песме, гласови, шкргут, говор неразумних. На крају се допире до средишта хоризонта, вертикале на чијој је највишој позицији Ум, а на најнижој Неразум, алфа сваког створа.
5.
Извргао сам себе руглу у књизиРугло. Ту су се злопамћење и злопаћење затворили у круг, да једно друго подстичу и троше.
6.
Написао сам књигу Кобац и предао је издавачу. Заборавио сам на рукопис. Али, не лези враже, једнога дана, прочитах у градском аутобусу, узгред, шврљотину: Кобац. Било је то нечије друго, страшно име. Мој рукопис је тако добио изненадну и необичну потврду.
7.
Песме расуте по часописима сабрао сам у невелику књигу под називом О брату, сестри и облаку. Раним песмама, које сам заборавио из мени непознатих разлога, можда из немарности, придружио сам нове строфе и дневничке записе. Изрицао сам реченице и онда их ослушкивао и записивао. Између изрицања и записивања често је пролазило и по више година. Није недостајало вредних писара да понешто забележе и за мене и за њих.
8.
Хитро писање, да. Моја књига Улица написана је тако. Хитро, у ходу, из првог маха. Ишао сам улицама и мислио о којечему. Био сам сличан онима који сами са собом говоре, оним ужасавајућим типовима.
9.
Несрећа, злоба, беда. Искушења. И они који надиру и од којих се нико не може одбранити. Мали завојевачи, успавани зликовци. Сећам се једног, дошао је истурајући рамена напред, упитао: „Имате ли нешто оловке?“ Одмах се наметнуо том реченицом. Књига Напаст сведочи о тој врсти присиле. Од нечег лепљивог и гадног само се писањем избављам.
10.
Књига Потукач је још једна моја ходајућа књига. Површна, цинична, лака. Њу је ветар могао однети као старе новине, низ улицу. Објавио сам је, дакле, спасао сам је од бољих верзија, од дорађивања, од мајсторства које усмрћује.
11.
Књигу Непотребни сапутници објавио сам 1999. На корицама је штампана моја фотографија, тако што су је уздуж расекли. Види ми се пола лица, пола наочара, око трећина браде. Издавач, Народна књига, тако је то удесио. Као да су ми рекли: „Ти припадаш веку који је прошао, а припадаш и овом који се најављује. Ми не знамо шта ће бити с тобом.“
12.
Молитве, бројанице, записане снове, тираде и помисли сплео сам у тамну целину. Збирка Окриље је књига мог помрачења и опште несреће. Намах нападач загрми и с неба прасне, из окриља јединог. Зло је добило анђеоско име. И сви смо сведоци тог неваљалства.
13.
КњигуТамне ствари написао сам 2003. године. То је моја друга књига у новом веку. Добар правац је када се молим и када плачем.
14.
Земљом врве људи. Тежак сам од жалости. Сва моја задовољства ни у мојој новој књизи песама (Незнан) нису заједно запевала. Ни све несреће неће заједно. Однекуд је кренула и вест да више не пишем поезију, а и то је врло занимљиво.
15.
У књизи Ђаволов друг спасавао сам се плачем и молитвом. Писао сам о злу и веру у Бога сачувао.
16.
Тама је вечни покров испод кога ћу се, ђавоиман, најзад скрасити. У књизи Ту сам, у тами реч је о враговима који ме чекају, веселећи се.
17.
Често распознајем грехе своје испод речи својих. Без наде сам у греховима, без покоја сам у страховима.
(1993–2010)
