Тек двије три ријечи изрекли смо били
Случајно у вреви таштог свијета,
И гле, какав жар већ ћутим у свакој ми жили!
Зашто ми се ум толико теби преда?
Вани већ свиће, дан стиже већ шумно,
А ја још бдим, све више мир свој губим,
Бацам се у ватри и шапћем безумно:
„О како си драга, колико те љубим!“
