Зовеш ли ме ти то поново?
Дође вече. Умор се обавија око мене као руке жедне љубави.
Зовеш ли ме ти то?
Сав свој дан дао сам ти, свирепа владарко,
Мораш ли ме лишити и ноћи моје?
Негде се све завршава, а нама припада самоћа таме.
Зар је морао глас твој да је пробије и мене да погоди?
Зар вече не свира своју свирку сна пред твојим вратима?
И крилате звезде зар се никада не пружају тихо на небу:
Изнад твоје немилосрдне куле?
Не умире ли цвеће у твом цветњаку никада благо у прашини?
Мораш ли ме звати, немирнице?
Нека онда тужне очи љубави узалуд бде и плачу.
Нека жижак гори у самотној кући.
Нека сплав врати домовима уморне раднике.
Ја се отимам од својих снова и хитам на твој позив.
• Превео Давид С. Пијаде
