slike pesnika

Уна Радовић – ПОМПЕЈА ТУГЕ

una radovic pompeja tuge
Сахрањујем груди своје
(ту пригушену експлозију Богова)
Једино се у тами истински расветљавју 
нетакнуте ископине ове чежње.
Душа ми је стари археолог који отежано дише 
гутајући светости дубине.
Све подлеже тој бистрини којом те посматрам.
У мртвој котлини снова 
вазнео се портрет једног отпадника.
Ветрови имају укус плача и надахнућа.
Пут љубави је узан и мала је капија истине.
Врста сам која једва опстаје.

slike pesnika

Уна Радовић – МРАЧНА ДОЛИНА

una radovic nracna dolina
Напољу је мрак љубави.
Неко је у незнању појео Сунце.
Сада смо у тунелу.
Неке птице би да изграде свој надом обећани Југ.
Љуби ме.
Желим умирати у тој уметности продирања
Само нам смрт остаје,
па хајде онда у љубави да нестајемо.
Свет је од свог постанка смрвљен,
а један пољубац надживеће ту горку 
и свемоћну мисао о пропадању.
Узми мој врат као вешало.
Кичма је моја одавно савијена.
Ослушни само како јецаји 
имају болни призвук црквених звона.
Оставимо тајне на миру.
Облачимо се њима,
тим свечаним рухом избављења.
Нико се још спасио није цртајући вечност.
Љуби ме, као да смо сутра већ увелико мртви.
Једном ће нас изневерити тренутак 
стога дођи док још постојимо 
у овом откаченом ансамблу наметнутог дисања.

slike pesnika

Уна Радовић – МОЛИТВЕНИ ИМПЕРАТИВ ЈЕДНОГ СЛЕПЦА

una radovic molitveni imperativ jednog slepca
Не напуштај ме
докле год се живот као тиха ватра топи, 
бори и сазрева у нама.
Опасно је неимарство мислити о теби.
Градим те и не намеравам стати 
у сакрализацији ове узалудности.
Када ме нарастеш и постанеш катедрала,
а ја се смањим и постанем величанствени ехо твој,
дозволи ми бар тада да ти кришом 
у голубију сенку проклијам.
Не дозволи да се мој лет скамени у сивом грозду реалности.
Допусти да се растопим испод соларне зенице ока твог.
Пусти да нас макар кроз шапат туге назрем.
Немој ме напустити никада,
јер све док нас Сунце има и док су нама наше руке,
живот ће очувати давно на смрт осуђена пролећа,
стога не напуштај ме никада.

slike pesnika

Уна Радовић – НЕВАЖЕЋИ ЗАКОН ТАНАНОСТИ

una radovic nevazeci zakon tananosti
Тишина господо,
у мени се спрема Сизифова патња!
Болест је ова жива буктиња што обгрли грлицу мога срца.
Мрак душу ми покрштава.
Све у тихом и стидном пламену тиња.
Бог је вечита жеђ што разара.
Тишина господо!
У мени све је отето!
Незаштићено лане моје слутње распето на крсту од олова.
Ово је витешка игра између ватре и стрпљења где душа моја као
изгубљени Пастир страда.

slike pesnika

Уна Радовић – ВРЕЛО

una radovic vrelo
Плашим се врела своје љубави.
Чији ће ме одраз у њој докрајчити?
И како ли ћу живети овако незасита?
Прождрљиве су те дубине.
Прво љубе, онда у предворје Хада спроводе.
Тихо ће тећи ова жена туге,
далеко изван ствари,
у свој умор.
И када у том зденцу воде пресуше остаће 
Фино изаткана несрећна историја једне душе.

slike pesnika

Уна Радовић – ДИВ-ЖЕНА

una radovic div-zena
Лепо спавај љубави 
док те целим својим бићем страхујем.
Ово помало отужно бдење надилази све врхунце.
Нешто си крајње. 
Нешто после чега нема чак ни сенке.
Љубави, исувише дуго мрак нагриза 
корење моје светлости.
Тешко подносим овај мрамор у души.
Од њега те студиозно клешем до 
застрашујућих ситница.
Толика си брига, колика и тајна.
Знаш песници су ништа друго до 
хроничари невидљивог.
Овај псалам што тихо јеца и плаче
Не да се разбити о језиви бедем баналности.
Више не видим ништа у овом светом каменолому очаја.
Не вреди низати речи, 
та вечито несретна и стара лица.
Стихови су нетакнута васкрснућа одевена у привид.
Где сте још видели славног сиромаха?
Душа моја сагорева у неиживљеној екстази.
Све оно суштинско у мени ескалира 
у бучној ери глувих.
Лепо спавај љубави, 
некада је дивно живети у незнању.
Благо неоткривеним дубинама, 
тим закопаним саркофазима лудила!
Човек жеђи исповеда се странцу лаког сна,
у томе лежи трагедија будних!
Благо уснулима!
Опкољен стерилним сванућима не видиш 
Како се крај тебе расцветава једна химна, 
Тај несадрживи сасуд емоција.
У дворцу твога слепила једно срце себе 
У тишини усмрћује у страху 
да својим откуцајем не избезуми изгубљене.
Дозревам батргајући се у овој 
привременој опни од сна, 
Жудећи за Извором.
Ти си моје Велико Мучење.
Распињање на крсту.
Идолопоклонство ђаволу.
Моје дно, Избављење и Спас.
Сахранио си у незнању нечије чедне осмехе.
Лаку ноћ љубави,
Ово није ни прекор, ни бол, већ тиха предаја.
Нешто као сједињавање неспојивог.
Иако ништа не буде, остаће Песма 
као тихи чувар једне рањивости.
Не замери, ја сам дошла на привремени пут 
да оплодим свој Траг тобом.

slike pesnika

Уна Радовић

una radovic biografija poezija
Уна Радовић
рођена је 7. новембра 1999. године у Београду. 

Друга је година студија на Филозофском факултету Универзитета у Београду на одсеку за Историју уметности. 

До сада објавила је једну збирку песама под називом Небески витез преко Књижевне Омладине Србије (Едиција Пегаз).


12. април 2021.
slike pesnika

Богдан Богдановић – ПОСЛЕДЊА ЗДРАВИЦА

bogdan bogdanovic poslednja zdravica
за наредбе охолих
уклесане у камене плоче наше свести

за авети   
што вребају из маглене бусије прошлости

за брод идеала
што плови по црној пучини бесмисла

за духа из боце
по чијем се диктату све окренуло наглавачке

за страх 
што одапиње смртоносну стрелу према вери

за љубав
коју проповедају пастири вучјих чељусти

за несрећнике 
који се даве у бунгалову искасапљених надања

за урбану младеж     
која се богобојажљиво клања весницима смрти

за Орвелове визије
обистињене у најгорем кошмару свакодневице

за идоле   
и јагњад поклану у њихову славу

за хероје
који распродају све што је остало од отачаства

за родољупце    
чије богатство премашује красоту њихових салона

за родомрсце 
и баљезгарије изговорене у име лажног алтруизма

за крвави нож зависти
што заувек пресеца снагу пријатељских веза

за безумнике   
што живе на дасци накалемљене освете

за пољубац  
којим почиње свака унапред изгубљена битка

slike pesnika

Богдан Богдановић – БОЛЕСНА ШАЛА ПАТУЉКА ИЗ КИЧМЕНЕ МОЖДИНЕ

bolesna sala patuljaka iz kicmene mozdine
писао сам писмо 
које никада нисам послао
некоме 
кога никада више нећу видети
бирао сам најлепше 
и најнежније речи 
које сам тражио 
у слепим улицама 
подсвести

писао сам писмо 
које никада нисам послао
некоме 
кога никада више нећу видети 
и нисам више сигуран 
да ли је  уопште постојала 
или је
сновиђење  
трип   
халуцинација   
болесна шала патуљка 
што живи у кичменој мождини

старац без очију 
седе браде до колена 
пришао је да ме теши 
због писма које сам писао 
али га никада нисам послао    
мудро зборећи о томе
како је туга грех 
и како се све дешава 
по Божјој промисли   

и још неки добри људи 
сугерисали су 
да не би требало да жалим 
због проћерданих шанси 
и да је кафана најјефтинија ординација 
за лечење изломљених срдаца  

и мачке на улици 
посматрале су ме 
разрогаченим очима 
жабе су из самилости крекетале
понека је место мачака 
и мјаукнула

а ја се потајно надам 
да ћу једнога дана послати 
писмо које сам писао 
али га никада нисам послао
и гајећи наду   
дижем сидро чамца од трске  
пробијам се   
уздигнута чела кроз 
мемлу
смог
ништавило
и буђаве паланачке призоре 

slike pesnika

Богдан Богдановић – ОСМЕХ

bogdan bogdanovic osmeh
Вино рујно
којим су се опијали  Стари Грци
постављајући темељ европској цивилизацији, 
ни ракија,
шљива препечена,
коју су пили шумадијски сељаци,
храбро јуришајући на ровове
мрског завојевача,
па ни виски,
то јефтино пиће лажне српске елите,
ни опијумски деривати,
који пружају утеху прострељеним срцима,

ништа не може да замени
Осмех,
чија је лепота божанственија 
од сликарске вештине 
којом су насликане Мона Лиза и Тајна вечера,
од архитектонског умећа
твораца Лувра, Нотр Дама, Сикстинске капеле,
од списатељског шарма
којим су написани Илијада, Фауст, Хамлет, 
Хасанагиница, Псалми Давидови и 
најлепше баладе светске књижевности.

slike pesnika

Богдан Богдановић – ЦВЕТ

bogdan bogdanovic cvet
Била си цвет у пустињи,
сламка спаса 
за коју се дављеник хвата,
најлепша статуа 
која остане нетакнута 
после ратног разарања.

Била си мирисна орхидеја
чије су латице мазиле облаке,
бисерна огрлица
што краси попрсје дворским дамама,
ружа на циљу
трњем поплочаног пута.

Била си вила што сипа сребрну прашину снова…

За тобом је остала
соба пуста и ледена као Сибир,
талог кафе на дну напукле шоље,
комадићи срца разбацани по поду,
туга што се ко фарба разлива по зидовима,
календар који подсећа
на бесмислене дане што предстоје,
и сат који показује 
да је наше време 
заувек прошло.

slike pesnika

Богдан Богдановић – СТУДЕН

bogdan bogdanovic studen
Студени је био дан 
кад си нестала,
одлетела на крилима Пегаза,
ишчезла
у измаглици сећања.

Студени је био дан
кад си побегла 
из мог живота
као срна
пред дивљим зверима.

Ноћи сам пробдео
с битангама, 
у каљузи приградских рушевина,
вриштао сам сузе 
низ падине веначних планина.

Крв је шикљала 
из мраморних облака, 
оџаци су бљували смесу од азбеста,
мртвачке су сене мамиле
из вашљивих рупчага.

Студени је био дан 
кад си нестала,
одлетела
на крилима Пегаза.

Крв је шикљала 
из мраморних облака,
вриштао сам сузе 
низ падине веначних планина.

slike pesnika

Богдан Богдановић – КЛИНЦИ

bogdan bogdanovic klinci
(Младој Босни)

Били су то клинци    
жељни славе и доказивања,    
жељни пољубаца, 
нежног миловања…  

Чујте, људи, 
клинци а не злочинци!

Беше међу њима један кржљав, 
сав никакав, 
ни војска га није хтела,
ал' та рука мала 
није задртхала!
С њима и један учитељ, соко сиви, 
што је у аманет оставио речи:
„Ко хоће да мре, нек живи!“
И један што се стално шалио,
ал' живот није жалио 
за добробит свога рода,
идеал беше слобода!
И још многи други клинци…

Чујте, људи, 
клинци а не злочинци!

Били су исувише млади, 
жељни свега, 
жељни живота,
о, људи,
страшна је гре'ота, 
па зар није срамота 
да се њима суди?
Па зар је тираноубиство
злочинство?

Желели су само добро 
за свој народ, 
нису они знали    
да ће тај дечачки хир 
изазвати страшан пир.

Били су то само клинци, 
чујте, људи, 
клинци а не злочинци!

slike pesnika

Богдан Богдановић – ПОДНО ПРОКЛЕТИЈА

bogdan bogdanovic podno prokletija
Тамо где крв у поток увире,
на обронку планине манастир сија.
Тамо где вера никад не умире, 
тамо је света земља Метохија.

Доле, у котлини, подно Проклетија.

Тамо су шуме хајдуке скривале,
сестре за браћом сузе проливале,
само у Господа наде полагале
заједно с њима реке су плакале.

На крст и нејач авети скакале.

Копља и мачеви силно су севали,
јунаци веков'ма светиње бранили,
без страха, гинући, песме су певали,
многе су другове младе сахранили.

У темеље српства кости уградили.

Тамо где тече ледена Бистрица,
тамо где суђаја спокојно спава,
Призрен обасјава једна Лепотица,
над градом бдије Каљаја тврђава.

Тамо је царство Силнога Душана.

Тамо, на гори, врх села Јуника
где ноћи су пуне страве и кошмара,
тамо су сене небеских ратника,
тамо је мртва стража са Кошара.

Тамо је поље косовских божура.

Тамо где крв у поток увире,
тамо где вера никад не умире,
тамо се сабира сва Србадија, 
тамо су Љевишка и Патријаршија.

Тамо је света земља Метохија,
доле, у котлини, подно Проклетија.

slike pesnika

Богдан Богдановић – СЛАВА ВИСОКИХ ДЕЧАНА

bogdan bogdanovic slava visokih decana
Лепа је ноћ, прохладна, звездана,
красан крајолик бескрај наткриљује.
У рајском врту сакралног храма 
тиха се песма косова чује.

Бистрица смерно ромори котлином,   
носи ка Дриму свих векова тајне.
Врх ње се дижу планинске врлети,     
пред собом пружају лепоте бескрајне.

Јутром, кад сунце обасја Метохију,   
туда ће проћи поворка свечана.
Много ће бити са свих страна гостију,   
нек вечна је слава Високих Дечана!

slike pesnika

Богдан Богдановић – ПРВИ КОРАК

bogdan bogdanovic prvi korak
Добри мој,   

кад те ишутирају из свих могућих кругова 
кô да си најгора псина,
и кад те руља почне мазат говнима

а ти останеш сам, без правих другова

кад се дојучерашња браћа помаме, дигну хајку
и почну срат да си пизда и да си се продô,
не осврћи се, ко им јебе мајку – 

то је само знак да си коначно проходô!  

slike pesnika

Богдан Богдановић – ЦВЕТНО ПОЉЕ

bogdan bogdanovic cvetno polje
На попришту битке земаљског и вечног 
сија се запис са белога мермера,  
васцелом српству да остане спомен 
на дан када мачем бранила се вера.   

Ту, том пољу, крај Лаба и Ситнице,     
где бесмртни кнез положио је главу,    
колевка ту је виле милоснице,
што чува старих витезова славу.

Није цветно поље, костурница то је, 
где веков'ма народ крстоносни страда. 
За душе мучених праведни се моле.
Жртва је темељ на ком почива нада.

slike pesnika

Богдан Богдановић – ПРИЗИВАМ

bogdan bogdanovic prizivam
Напале дивље звери и немани,   
Љевишку моју хоће да отму. 
Милоша нема земљу да брани,
понижен, згађен, гледам грозоту.

Ноћима мене прогања злодух,   
пење се, поган, врх бастиона.
Нека се спреме за љуту борбу
призивам ратнике свог национа,   

да нам поврате златну слободу
и стеге тешких окова сломе!
Једном за свагда, да крвници оду,   
да будемо опет своји на своме.

slike pesnika

Богдан Богдановић – ПОСТМОДЕРНА БАСНА

bogdan bogdanovic postmoderna basna
Подмукла се представа одвија 
у позоришту лутака, 
обезглављена руља кличе и аплаудира 
док угојени крмци повлаче конце 
иза кулиса.

Подмукла се представа одвија 
у позоришту лутака.                                                         
Калигулин магарац црвени од стида
док скоројевић купује углед на распродаји;
светина развлачи усне 
у одвратан кез
а с излога статусни симболи 
привлаче малоумне.

Подмукла се представа одвија 
у позоришту лутака…

slike pesnika

Богдан Богдановић – ЗЛОЧИНЦИ

bogdan boganovic zlocinci
Сатанина војско, багро језуитска,
што оштриш ножеве и хушкаш на покољ,
на савести твојој многа су убиства,
злочинства ти броји Свевидеће око!

Од Инквизиције до Трећега рајха
крвави трагови дуж целе Европе;
вернике сте довели до предворја пакла
због идеје моћи, болесне похлепе!

Православне земље, Сатанина војско,
под своју би круну на силу да ставиш,
ал' остаде у нас од предака чојство,
у Србији нећеш победу да славиш!

Хабзбуршко је царство начето на Церу
докрајчио јуриш са Кајмакчалана.
Нисте могли сломит у Србаља веру,
доћи ће и пропаст злога Ватикана!

slike pesnika

Богдан Богдановић – САМРТНИ ПОКРОВ

bogdan bogdanovic samrtni pokrov
моје су песме стећци окренути наопако      
јарбол на броду који се давно насукао 
на корални спруд

моје су песме изгужвале себе саме    
оне лутају по неким чудним местима   
бауљају по биртијама које више нико жив  
не посећује

моје су песме ехо улудо потрошеног времена  
суманутих порива
бесмислених поклича

букет оглоданих костију

самртни покров 
промашених љубави

slike pesnika

Богдан Богдановић – ТУНДРА

bogdan bogdanovic tundra
неко нам је украо сва четири годишња доба 
и оставио студен 
да угаси последњу искрицу наде

овде, у овој јебеној тундри…

ово место не посећује више ни смрт,
повремено шаље своје курире,
опомиње на платни списак

у овој јебеној тундри 
дани се ваљају унатрашке
тромим корацима измалтретиране џукеле  

и сунце се немоћно кези 
као талац на јутарњој смотри

у овој јебеној тундри…

ми смо само влати траве 
коју газе залутали ирваси    

slike pesnika

Богдан Богдановић – СЕЧИВО

bogdan bogdamovic secivo
речи су сузе слане ко море 
чији таласи гутају хриди

речи су сечиво што се зарива у груди 
пробадајући срчану аорту

речи су оловни меци 
којима љубавници свршавају епопеју

речи су чељуст дивље звери 
која прождире утробу

речи су једина утеха сужња 
што трпи јарам вековног ропства

речи су последњи крик палог војника
пред стрељачким стројем

речи су јуначка песма 
скована пред јуриш у сигурну смрт

речи су камен темељац 
на ком почива храм издаје

речи су магла 
коју продају дневне новине

речи су вика чаршије 
која пљује вредне и успешне

речи су ситна злоба
којом се хране пизде и кукавице

речи су урин   
којим властела запишава гласаче

речи су погодно средство 
којим песници лече фрустрације

slike pesnika

Богдан Богдановић

bogdan bogdanovic biografija savramena poezija
Богдан Богдановић
је рођен 25. aвгустa 1984. годинe у Суботици. Поезију пише од 2007. године. Песме су му објављиване у часописима: „Огледало“, „Косовски завет“, „Сазнање“, „Весна“, „Луча“, у зборницима: „Шраф“, "Божићни стихозбор", „Кључ Истока“, "Песмом против бомби", „Делић Раја“ и др, као и на многим порталима на интернету. 

Са две песме заступљен је у Антологији српских песника рођених у периоду 1946 – 1996. године: „Фигуре у тексту – градови у фокусу“, коју је приредило УКС (Удружење књижевника Србије). Објавио је две збирке песама, „У пустињи цвет“ (2019) и „Тундра“ (2020). Песме су му превођене на мађарски и енглески језик.

Живи у Суботици.

9. април 2021.

slike pesnika

Јаков Шантић – НА МЈЕСЕЧИНИ

jakov santic na mjesecini
Мјесечина! ... Тихо! ... Видим далеко
С терасе бујне море широко,
Модро, свијетло, мртво; тек кадгод
О секе пљусне и чује се нешто,
Кад тежак уздах, туробно, дубоко.
Мјесечина! ... Тихо! ...
Сањам и чезнем, док тамо у ноћи
Чујем како пјева рибар у самоћи:
Виени сул мар’!
Ево баркета спремна ми је мала, –
Она те чека! Дођи да пловимо,
Далеко од краја, обала и жала,
Кроз ноћ, на мору, да осјетиш жар
Срца што љуби! ... О, виени сул мар’!”

Мјесечина! ... Тихо! ... Чујем једну бајку
Што шýми с неба и пада по води,
Струји кроз душу! ... Ја јој не знам ријечи,
Нит њени смисô. Осјећам да ходи
У сваком шуму, блистању и трену,
Под сводом грања, гдје се глухо шире
И најтање сјенке! ... Но, ја знадем јасно:
Ни једна ноћца да још била није
Без бајке ове, којој нико јоште
Не појми смисô! ... Биће, Господ сами
То блуди и шапће у ноћи и тами,
Бајку, пуну туге, праштања, милоште.
 
Крф, 7. 10. 1903.

slike pesnika

Бранко Ћопић – ПИСМО

branko copic pismo
Драга мама, почесто те сањам, 
кућу, Грмеч, над њим небо сјајно, 
разбудим се, слушам Уну нујно 
и у јастук отплачем потајно. 
Од куће сам већ недјељу пету 
у Бихаћу, у далеку свијету. 

Да ли ме се сјећа добри Жућо, 
је л' Шаруља теленце добила, 
шта ли раде јагањци и овце, 
да л' су здрави Дорат и кобила? 
Је ли прошло михољданско славље? 
А ти, мама, како си са здрављем? 

Је л' већ вријеме да орахе тресу? 
Тога нема овамо у граду. 
Остави ми бар двије прегршти, 
добро сакриј, да ме не покраду. 
Чак и овдје, усред интерната, 
има браће од тога заната. 

О Бихаћу да ти нешто причам? 
Не видиш га од силних дућана. 
Људи врве тамо и овамо, 
смутила ме гужва непрестана. 
Нико нема говеда ни овце, 
нит шта раде, само броје новце. 

Некидан је овдје био вашар, 
то је била грдна смијурија, 
дошла мечка и пеливан славни, 
име му је Ариф Тамбурија. 
Ту потроших, дајем ти на знање, 
два динара, читаво имање. 

Како ли сам пожелио, мајко, 
да те видим бар мало, зеричак, 
да завирим у шталу и башту 
и да Жући бацим на реп чичак . . . 
Од Бихаћа, из тавних даљина, 
вози писмо гарава машина. 

slike pesnika

Бранко Ћопић – ТУЖНИ ХАРАМБАША

branko copic tuzni harambasa
Крупа, лабуд, на Уни раскриљен, 
то је била тужна средокраћа: 
пола пута хода од Хашана 
и толико исто до Бихаћа. 
Ту на мосту, нијемо и уклето, 
остане ми срце разапето. 

Кад ујесен из Хашана кренем, 
насред Уне воденица стара 
подсјети ме на брујање вриједно 
сеоскога млина поточара. 
Ту осташе моји дани плави 
испод врбе, у прохладној трави. 

Збогом жрвњи испод крова сива, 
пјесмо знана из дјетињства мога, 
продужите до тишина зимских 
златну причу љета несталога. 
Помените момчића сељачког, 
заробљена усред дома ђачког. 

Тако увијек, у Босанској Крупи, 
покрај Уне, као на граници, 
ја остављам чету успомена, 
ту ми гину моји копљаници. 
Покрај строга камена међаша 
прође само тужан харамбаша. 

А већ сјутра, тамо у Бихаћу, 
на капији гимназије наше, 
сјатиће се моји знанци стари, 
као и ја, пусте четобаше: 
сваки држи ногу у стремену 
и убојно копље на ремену. 

Теку љета, године уморне 
и сјећање на дјетињство тупи, 
ево опет воденица сивих, 
поново сам у Босанској Крупи. 
Ој, ратниче низ поље зелено, 
зашто носиш копље оборено? 

slike pesnika

Бранко Ћопић – БОСАНСКИ ТРКАЧИ

branko copic bosanski trkaci
Свакога дана, ведра ил' мрка,
кроз Босну моју води се трка.
Четири стазе, свака се вије,
на свакој тркач. Ко ли ће прије?

На првој стази дјевојка Уна,
вечито млада, знана из буна,
кићена цура из Мартин-Брода,
накит јој сија, зелена вода.
Узела залет са личких чука,
од стрмих стијена штрбачког бука.

Низ другу стазу јуриша хучно
весело момче, смјело и бучно,
поносни Врбас, лакога хода,
планинац Врбас, ледена вода,
под њеном снагом клисура пуца,
злаћано зрнце на дну свјетлуца.

На трећој стази сунчано сијева
жуборна Босна од Сарајева,
горе јој очи, јутарња роса,
у пјени шумној зелена коса.
Вије се, игра, кроз горе хита,
немирна, бистра и поносита.

На крајњој стази препреке мрви
дјевојка црна, горштачке крви,
с камена краја, мрких даљина,
вјечито тужна, студена Дрина.
С хуком се руши, не пјева ништа,
помамно јури кроз разбојишта.

На крајњем циљу, у јутра плава,
тркаче прима поспана Сава. 

slike pesnika

Јован Јовановић Змај – СУНЦЕ С' РОДИ ПА ЗАВИРИ

jovan jovanovic zmaj sunce s rodi
Сунце с' роди, па завири
У поноре мојих груди;
Ужасне се, па ме мане,
Пође даље путем својим.
ја останем с јадом мојим
У ужасно вел'ком свету
Сам;
Сунце с' диже, спушта, зађе, –
То се зове дан.

Све се тиша, све се мири,
– Свет је канда сад још шири –
А бескрајност у црнини
Жели негде да одане,
Па на моју душу пане,
Ту пребледе, као да је
Црња рани моћ, –
Гледи на ме, оставља ме, –
то се зове ноћ.

(Из књиге Антологија српског песништва, Миодраг Павловић)

slike pesnika

Јован Јовановић Змај – МОЈЕ НЕБО, ЈЕР ЈЕ МУТНО

jovan-jovanovic-zmaj-moje-nebo
Моје небо, јер је мутно;
Моје сунце, јер је село;
Моје цвеће, где год које, – 
Јер је тако невесело.

Моји врти, моја поља, – 
Јер је тако сузна трава;
Моје звезде, – јер се крију;
Моје доба, јер свет спава.

Моје стазе, јер су пусте,– 
Кад су моје, идем њима;
Моја гора, – јер се сада
Нико о њу не отима.

гора стрепи на све стране,
Ка да пропаст свету слути;
само лишће кашто шане:
Слободно је уздахнути!

(Из књиге Антологија српског песништва, Миодраг Павловић)

slike pesnika

Јован Јовановић Змај – ШТО ЈЕ ЈАВА ТАКО КИВНА

jovan-jovanovic-zmaj-sto-je-java-tako-kivna
Што је јава тако кивна,
Да ти веру сву потреса!
Откуд санку сила дивна
Да отвори сва небеса?

Засијају зрачне стазе,
Ка да с' у дуж звезде сјате,
Видиш своје како слазе,
– Саме душе – ал познате.

Рај са земљом загрли се
И хладноћа аса топлотом;
Оне међе растопе се
Међу смрти и животом.

Чујеш вечност како бруји,
На њеном се сунцу згреваш;
Кроз душу ти вера струји
– И ти не знаш да то сневаш.

(Из књиге Антологија српског песништва, Миодраг Павловић)
slike pesnika

Изет Сарајлић – САРАЈЕВО

Сад нек спавају сви наши мили и бесмртни.
 
Под мостом крај II женске гимназије набујала Миљацка тече.
Сутра је недјеља. Узмите први трамвај за Илиџу.
Наравно, под претпоставком да не пада киша.
Досадна, дуга сарајевска киша.
Како ли је било Чабриновићу без ње у тамници! 

Ми је проклињемо, псујемо, а ипак док пада 
заказујемо љубавне састанке као да смо у најмајскијем мају.
Ми је прокљињемо, псујемо свјесни да од ње никад
Миљацка неће постати ни Гвадалкивир ни Сена.
 
Па шта! Због тога зар мања биће моја глад 
за тобом и мање моје горко право
да не спавам кад свијету пријете куга или рат
И кад једине ријечи постају не „заборави“ и „збогом“? 
 
Уосталом, можда ово и није град у коме ћу умријети,
али у сваком случају није заслужио једног неупоредиво ведријег мене,
овај град у коме можда и нисам био најсретнији
али у коме је све моје и гдје увијек могу
наћи барем неког од вас које волим
и рећи вам да сам сам до очајања.
У Москви то бих исто могао, али Јесењин је мртав
а Јевтушенко сигурно негдје у Грузији.
У Паризу како да зовем хитну помоћ 
кад се она није одазвала ни на позиве Вијона?

Овдје, зовнем ли тополе, своје суграђанке,
и оне чак знаће шта је то што ме боли.
Јер ово је град у коме можда и нисам био најсретнији,
Али у коме и киша кад пада није просто киша.

slike pesnika

Изет Сарајлић – СУТРА ЋЕ СЕ ЉУДИ САСТАЈАТИ...

Сутра ће се људи састајати испод пластичних липа,
из употребе можда ће изаћи и мртвачка кола.
 
А ми смо имали срећу: ово права мјесечина за несрећне сипа
своју свјетлост преко нашег бола.
 
Ми смо имали срећу. Нас још увијек може да обрадује маслачак у пољу,
а у сутрашњим реченицама једва ако ријечи маслачак уопште буде.
 
Прогрес се толико рашепурио да се бојим да је на помолу
вријеме у коме ћемо добити и прве умјетне људе.
Они ће имати све као и ми, своје клубове, своја светилишта.
Имаће своје пјеснике, понеки од њих можда ће и васељенско име стећи.
Играће голф, скупљати марке, организовати фестивале, посјећивати позоришта.
Имаће све као и ми, само што “Ја те волим” неће знати рећи.

slike pesnika

Петар Кочић – СЛОБОДИ

Многи су вијекови, многа покољења и пјесници славили Тебе. Многа се свјежа крв лила за Те и у име Твоје!

Са Твојих као крв црвених усана вјечито струје и шуме слатке и опојне ријечи, које вијековима из темеља потресају, које прегажено робље до уздрхталог заноса усхићују! Ти, о чиста и свијетла жено, од искони рађаш, а Твоја бујна и обла њедра кроз дубоку и бескрајну вјечност неодољиво миришу страсним и разблудним дјевојаштвом које заноси и опија.

Раздраган и занесен узаврелом и вјечито узбуњеном крвљу, коју ми балкански хајдуци, преци моји, у баштину даше, свјестан о животворном сјају љепоте и пуном обиљу милости и снаге Твоје, ја, мали и ситни, падам на кољена и у заносу дижем молитве Теби, о Безгранична, о Бескрајна и Бесконачна: дођи већ једном и походи земљу моју, јер све је без Тебе ништа, – ништа је с Тобом све! Вијекови би потамњели, народи би подивљали да високо не сија звијезда Твоја.

У божанској срџби која Васељеном потреса осветнички и с крвавим бичем у руци дођи и прогнај развратну блудницу, која се је, увијена у китњасти вео дарованих права, под Твојим великим и светим именом дигла с кужним задахом на Твој сјајни и узвишени трон у земљи нашој!

Пусти са својих усана пламен огња и освете и сагори, у помами љутој, црне развратнике, што подло и кукавички служе блудници отровној! Нека загрме и јекну, о сјајна и боголика жено, са Твојих усана, црвених као небеска црвен, звуци заносне пјесме напора и борбе кроз ову скамењену и језиву тишину!

Задрмај овом учмалом земљом, потреси смрзнутим срцима, освјежи и оснажи, да све и свак осјети сав неизмјерни сјај и драж љепоте, све обиље милости и снаге Твоје, као што их осјећа и над њима дрхће узаврела и вјечито узбуњена крв моја, коју ми балкански хајдуци, преци моји, у баштину даше!

(1912)

slike pesnika

Борислав Радовић – ПОСЕБНО МЕСТО

I
Постоји негде неки врт,
мало тешког камена којим шетамо од детињства,
негде и дрво, голо страшило,
мотка са мало прња,
у свакој песми неки свет што нам припасти неће,
за гозбу ветра спремљена кућа и за смрт;

постоји, ако то још значи повратак, изван тих ствари
истина непотврдива и крња,
на сваком буњишту, кад ветар се острви;

у свакој глави
продуваној јутром, лишће што се врти,

у сваком сну понешто ћутке просуте крви,
у свакој изговореној речи потков смрти.

Постоји тако
негде ипак тај камен-врт,
наслеђе тачних граница под жилавим копривама,
ипак и јарак, раме живице,
геометрија трња,
низ битних поређења и врло сажетих слика,
у мало зидова глас уграђен камен крт;
ипак још, у мрежастим очима духа, негде постоји
та земља растреситија и црња,
а ипак чистија, од сваког сна и крви;

њено гребење
на избилом сунцу, граничници шкрти,

њене воде слап кад се бистар и стамен мрви,
њен дах сав из светлости исцеђен пламен смрти.

II
Али још си ти дахтање у мраку,
још тврда љуска,
бојиш се, треба да постанеш нешто.

Каква ће давна сродства да те приме
под окриље, како описати дан
кад биваш нечије највеће добро,
иако теби тек сазрева место,
иако ти се тек припрема име?

Још почиваш, као да трунеш
под изопаченим Месецом, у бари
где ври сав грабеж гамади и биља,
у бари часова. А жеља ти је
све што никад не умире ни стари.

slike pesnika

Борислав Радовић – РЕЧ У ПЛАНИНАМА

Говорити је мучно; само је тешко
држати камен у устима,
његовој ћуди се учити и вољи,
признати нову нашу снагу.

И планинама када се обраћамо,
то се ћутање урезује
дубље него слепи матерични осмех
на лицу и у боровима.
slike pesnika

Милан Ненадић – ОДВАЖНОСТ


Јутрос, усред вриска, коса ми се дигла:
Зрак сунца, у око, пао је ко игла.

Ако је то sживот – то бело, то врело – 
Морам да признам: храбро се живело.







slike pesnika

Драгомир Брајковић – ДУГО ОДЛАГАНА ПЕСМА

Ову бих песму да дишем
Природно и лако,
Са пуно склада.
Њом мучен да лутам по речима
Као незнанац улицама туђег града.

Са том песмом у речи да уђем,
Тихо, изненадно, тајанствено…
Да почетак јој и крај слутим 
И слушам бѝло пригушено.
Но речи су се среле
И ко да је блесак мрака 
Из њихових састава прословио.

Хтео сам ову песму да дишем
Склада тражећи у прегибу сваком.
А мамио их је иза мене неко лако,
И већ се ова песма пише.

(Из књиге Ледене горе, јужна мора, БИГЗ, 1983)
slike pesnika

Драгомир Брајковић – ЖИЖАК

Заћи ћеш једном и ти у таму
Коју створитељ у свему отка.
Препознати нећеш ни реч саму;
И њој ће тама бити потка.

И ни тишине бити неће.
Ни ствари неће да се слове.
Из таме, мање, већ излеће
Свеопшта тама – знак обнове.

И док је гризе твој пламичак
Суштину њену осветљава
А на све пада лак различак
На самом прагу заборава.

Из жишка случајно запаљеног
Поново општа тама бије
Као да слог се са усана
Јавља у вишку енергије.

И због тог мањи од свих тама
Ал' општој тами страшно близак,
Усред свих сања и омама
Ти дрхтурави буди жижак.

Унутар оног што је против, 
Што ништа са светом не једначи
Ти буди нека тама гушћа 
Малени жижак расипај, зрачи!

(Из књиге Ледене горе, јужна мора, БИГЗ, 1983)
slike pesnika

Драгомир Брајковић – ВАТРА У РУКАМА

Свећа с оба краја запаљена
У јужној, у доњој земљи,
Под пустим небесима,
У хладним гробовима
Ноћ прву приповеда.

Биле су руке
Благовесне, небесне
Ватре што прже.
Коло није заиграло
Око беле цркве самодреже.

Над чијим (ничијим) гробовима, 
Над чијим ступовима
Небеса се надносе?!

Пошле су кости прошлости,
И земља доња,
Над њом свет звони,
У рукама жижак трне.

Сузом се свећа
Ни ватром ничег више
Не сећа.

(Из књиге Ледене горе, јужна мора, БИГЗ, 1983)
slike pesnika

Јаков Шантић – ЈЕДАН ЖИВОТ

Ту на игалу, поред мртва мора,
Испод маслина, ловора и руже,
Док танак мјесец извире из гора
И славуј птице у самоћи туже,
 
У моме срцу ја осјећам тугу
И суза пуно. Ал' ја не знам сада
У тамном болу шта ми душа жели,
За чиме плаче, рад чега ли страда.
 
Дјевојче једно са очима плавим
И плавом косом и осмјехом њежним,
И уснама жарким, пољупце ми нуди, –
Дјевојче једно са осмјехом њежним.
 
Откуд та слика? ... Како дође она,
Души и јави непозната никад? ...
Кô туђин себи, ја у стрепњи питам,
Њезину тајну да лж ћу сазнат икад?
 
Гле, плачем, ево, нити појмим сада
Ни тугу ову, нити узрок њени.
Ах, можда, то је нека бивша љубав,
Вјекова давних, што јеца у мени ...
 
Херцег Нови, 27. 8. 1903.

slike pesnika

Јаков Шантић – ОДГОВОР

Кад ноћас славуј проспе пјесме своје
Под мирисавим сводовима ноћи,
По брсној шуми и обали танкој,
У драгом миру и тајној самоћи,
 
И кад о жале и пошљедњи талас,
Бунцајућ, пљусне, замукне и заспе,
И са планина, млад и бијел мјесец
Хладну и тужну своју свјетлост распе,
 
Не чекај драга! Ја ти нећу доћи
На драго мјесто у баштине густе;
Ја у том часу другу драгу имам:
Све пјесме моје и све боле пусте.
 
Херцег Нови, 1903.

slike pesnika

Јаков Шантић – ВОЈИСЛАВУ

Хајдмо, о, хајдмо, тамо, бесмртни Војиславе,
Из ових тешких дана, у крило чуднога света!
Ах, ја сам уморен страшно сумором наше јаве
И добом очајним нашим, празним и без полета...
 
Хајдмо! Води ме собом! Моје те срце тражи,
У болу борба својих изгубив своју вјеру,
Кô сунце истине благе, у свијету гријеха и лажи,
Гдје жреци Христови Христа наново на крст стеру!...
 
Божанском својом лиром, са које истине звоне,
Баци у душу моју ријечи помирења!
Изгубив богове свијет, бесмртне силе оне
У духу нађоше твоме своја васкрсења
  И ти би израз њих.
 
Но, гдје је народ да њихног жреца штује?
У храмовима њихним, усамљен, још се чује
  Твој бол и твој стих!...
 
Хајдмо, о, хајдмо, тамо, бесмртни Војиславе,
Из ових тешких дана, у крило чуднога свијета –
Несрпске, муљаве ријеке божанске обале плаве,
С којих гигантска твоја Олимпу душа лета.
 
Монтана, 18. X. 1904.

slike pesnika

Велимир Рајић – ТУГОВАНКЕ I

velimir-rajic
Од како сам за се сазно, душа моја вечно пати,
На рођењу још мојему спуташе ме тужни ланци;
Ја радости нисам сазно, нит' ћу икад за њу знати,
Радост, миље, љубав, срећа – то су за ме пусти санци.

Док сам био мали јоште, док не знађах за реч боли,
Често пута рекла би ми моја мила, јадна мати:
"Хајде, чедо, склопи руке, па се лепо Богу моли,
Да је добар и милостив, он ће, можда, воље дати."

Поведе ме, и ја клекнем пред Распећем Бога Христа,
Усне ми се тихо мичу, молитва се са њих снује.
У кандилу жижак дршће. Њој у оку суза блиста...
Ја се заман Богу молим, кад Бог неће да ме чује.

Јер познадох јаде своје, што посташе много већи.
Саме очи сузе роне, пољупцем их мајка брише,
Док је свако, сав свет пливо у радости и у срећи,
Ја сам дуго, горко плако, – молио се нисам више.

Нисам људе још познаво. Тражио сам срцу лека
Међу људма непознатим. Ал' на томе мучном путу,
Где обмана и лаж влада и весеља хучи река
Свак је гледо што силније да позледе рану љуту.

Тад се вратих мајци својој, том једином, верном другу,
Заплака се, сиротица, на своје ме стиште груди;
Ја немадох суза више, да ублаже бол и тугу.
Но се оте уздах тешки: "Нема Бога! Нема људи!"

(Нова Искра, 1900)

slike pesnika

Хорхе Луис Борхес – ЕВЕРЕНЕС

horhe-luis-borhes-gvozdeni-novcic
Свака ствар постоји осим заборава.
Јер Бог – који чува у сећању страшном
месеце што беху, и оне сутрашње,
што брине за метал – и згуру спашава.

Све се већ десило. Безбројни одрази
твог лика осташе у огледалима
од зоре до часа кад сунце залази.
Остаће још многи. Док времена има.

Све што око нас је саставни је део
кристала сећања, које свет је цео;
мрачни су његови ходници бескрајни.

Врата се затворе куда год да крочиш;
тек кад сунце зађе, с оне стране ноћи
архетип те чека и предео сјајни.

•Превела Валентина Шекарић

slike pesnika

Душан Прелевић Преле – ЈАГОДЕ СА СНЕГОМ

Годинама смо, првог јануара, ишчекивали гала концерт из Беча, кријући недоумицу је ли валцер о плавом Дунаву измислио Штраус отац или је то учинио његов син. Тек што смо разбистрили мамурлук уз помоћ тактова с којима ћемо, касније, полетети у Кјубриков свемир, светлећа кутија пренела би нас на Алпе. Ту, у Гармишу, испод снежне падине с које су се бацали у амбис снежни летачи, те зиме, пре тридесет година, седео сам у башти посластичарнице коју је држала госпођа са својом ћерком мојих година. Чинило се да сам симпатичан мајци више него ћерки, јер ми је редовно, после трећег коњака, приносила чинију јагода посутих снежним шлагом. Прећутно, био је то гратис за младог музичара којем није било мрзло у башти, у јануару, сабајле, осећајући да сам бануо ниоткуд и да никуда не намеравам да одем. Знала је да посао хотелског музичара није оно чему сам се надао када сам набусито напустио Београд тек напунивши двадесету. Чинио сам јој се попут птице селице која је промашила смер, па сада ту, на снегу, лечи промрзлине, смишља шта ће и како ће, има ли где и колико даље од других, а најпре од себе самога.

Јагоде сам заливао коњаком који ме подсећао на моју луду нарав од које сам побегао, не слутећи да побећи не умем. Ућуткао бих гутљаје коњака сочном јагодом. Шта коњак зна?

То надметање прекинула би госпођа која би села за сто у тренуцима беспослице. Била је у најлепшим годинама, и око ње је зрачила дрхтава топлина женске, попут Аве Гарднер, Лолобриђиде. Тако ми се тада чинило. Данас сам сигуран.

   Њен супруг настрадао је у неком пристаништу у Америци приликом ремонта лађе на којој је пловио неку годину пре него што ме пут нанео у њену снежну башту. Од одштете, госпођа је закупила локал подно скакаонице и трошила живот са ћерком мојих година.

   Наше штуре разговоре нисмо, како то бива у романтичним филмовима, започињали баналним опаскама о времену, нити смо процењивали једно друго темама које смо тек наслућивали. Не.

Ослободила би ме необавезна питања о мојим годинама, о томе како се осећам подаље од куће, да ли сам и у Београду пио „мартел”. Одговарао сам јој искрено, понекад брзоплето. Једном приликом сам јој признао чуђење да јагоде расту у јануару под Алпима.

Насмејала се грленим гласом и рекла да сам баш „funny”. За њу је то значило духовит. Брецнуо сам се да код мене то значи смешан, на шта ме је несвесно ухватила за шаку и кликнула: најн, најн! Затим је лагано повукла неговане прсте, укрстивши шаке под брадом налик сићушној потковици. Посматрала ме ћутке који трен, а онда хитро устала и без речи замакла у локал. Зачуо сам шкрипу корака по снежној пртини и угледао Дафија, симпатичну сподобу неуредне косе и пливајућих очију. Церио се док се приближавао столу, испуштајући пару помешану с мирисом марихуане и здравих чељусти: „Hi, Dush. What’s goin’ on?” Растали смо се после поноћи и питање сам прихватио као јутарњи поздрав. Патрик Дафи стигао је у новембру из Вијетнама. Демобилисан је у чину капетана, пилота хеликоптера, са два куршума у телу. Пројектили су се сместили сувише близу кичменог стуба и лекари нису желели да рескирају и ваде металне зунзаре. Своју позамашну ветеранску пензију потрошио је на путовање Европом и безбрижан живот лажног хипика. Био је тек коју годину старији од мене.

У његовој пространој планинској колиби, одмах на почетку успона на Цугшпиц, слушали смо „Crosby, Stills & Nesh”, дували пот и гутали жуте пилуле, заливајући све то осредњим вином. У колибу је, од намештаја, осим моћног озвучења, довукао неколико пространих душека, мали шпорет са две рингле на плин и огроман фрижидер у коме смо чували коцке леда. Колиба се састојала од неколико пространих соба, и мени је одисала на пиљевину, онако зачудо чиста и топла.

Недељом, када сам имао слободан дан и чистио слух од комерцијалних песама које сам морао да муцам у хотелу, спавао бих у Дафијевој колиби. Обично би се окупило велико друштво перача судова, келнера у војним клубовима и привремених благајника у „American Express” филијали, и сви су били млади, надувани и Американци! Сви су тражили корене, путујући лети од Фиренце до Памплоне, док су за зимски стационар одабрали Баварске Алпе. Неки су били из болесно богатих породица, и слутио сам да им ова европска шпартања служе да проперу савест и окусе понешто од стварног живота.

Дафи ме наговарао да на лето оставим посао и кренем с њим у Памплону, где ћемо да учествујемо у трци са биковима. Питао сам га: А шта после? После идемо код њега у Кентаки, где његова породица држи једно од најпознатијих узгајалишта племенитих коња. Да постанем коњушар?, питам даље. Не, не, него да ме упозна са сестром, можда нешто испадне од нас, кикоће се. Онда идемо у Сан Франциско, где ћемо да слушамо „Grateful Dead”. Испио је чај у три гутљаја, стрпао кришку лимуна у уста и промунђао да мора до Аугзбурга, где га чека пошиљка нових плоча. Одшкрипао је снегом до своје крнтије и отишао, свирнувши у знак поздрава сиреном која је имитирала воловско мукање.

Сећам се да је била субота и да ми се скакаоница учинила као огроман бели аутомобил који се пропиње навише, ка врху снежне круне.

Госпођа је кренула да поставља столове за предстојећу најезду туриста. У пролазу је приметила да је Дафи весео момак. Питала је да ли смо пријатељи. Често смо заједно, чудна комбинација војника и музичара, Американца и Титовог јуноше, тако... чудно и симпатично у исти мах. Кажем јој да се дружимо, волимо сличне ствари. Иначе, немам пријатеље, додајем, не осећајући никакву тескобу због тога. Одједном сам затечен одсуством носталгије. Дан ми се учинио савршен!

Осетио сам потребу да учиним нешто више од зурења у бела брда и танковања коњаком и јагодама. Рекао сам јој да сутра имам слободно, и да ћу по свој прилици да одем у планину до Дафијеве колибе и напишем пар писама. Сумњам, рекла је госпођа, чула је да се недељом у колиби окупља булумента младог света и да ће то са писањем писама тешко ићи. Уверавам је да неће бити кермеса, јер се Дафи враћа у понедељак. Желим мало мира. Биће то лењ дан. А покушаћу и да останем трезан, зачинио сам осмехом своја обећања. То би баш волела да види! Звучало ми је као изазов. У тренутку су нам се сударили погледи: Изволите, изустих!

Изјутра сам пошао у фришоп и пазарио кутију калифорнијског белог, цигарилосе и флашу коњака. На каси питам имају ли јагоде. Рита, мелескиња коју су сви желели да одвуку у кревет, пита мене да ли сам дувао овако рано.

Какве сад јагоде?! Још пита да ли се вечерас спрема седељка.

Не, вечерас пишем кући. На ком језику, смеје се грлено, на чехословенском?

Кажем да ћу је једном казнити због тог зезања са Чесима и Јаном Палахом. Душ, каже Рита, када се одлучим, бићеш први с којим ћу да се грејем испод душека!

Предвече стигнем до колибе и потпалим камин. Одаберем Тонија Бенета и отворим коњак. Писма сам заборавио у хотелској соби. Не знам колико је времена прошло. Сећам се да сам тада вртео Кармен Мекре и „Only Woman Bleed”. Споља се зачуо звук мотора. Затим је настала снежна тишина. Само је Кармен нежно стругала гласом, обојивши колибу тоном јагода. Куцање се стопило с клавирским солом. Госпођа је стајала пред вратима у бунди од оне врсте сисара која ће ускоро нестати, држећи у руци несесер. Широм сам отворио тешка врата и пропустио је унутра. Из несесера је извадила две чиније прекривене станиолом. Спустила их је на полицу крај грамофона и одвила сребрнасту хартију. Колибом је блеснуо мирис јагода и помешао се с бојом коју је унела Кармен...

Данас се сећам њених ноздрва, одсјаја великог камена на прстену, мириса џемпера, крагне блузе која је извиривала око њеног врата на који сам спустио главу. Сећам се, доцније, њеног тела, сваког детаља, сваке кривине која је вапила за позивом у помоћ! Назирем и себе, нејасно се присећам својих мршавих удова, здравог воња младости којој сам тада веровао. Не сећам се речи, сувишних гестова, следеће песме којом нас је обавила Кармен Мекре. Сећам се страсти у којој сам горео и која се никада није поновила. Те ноћи сам први пут волео жену.

Била је дубока ноћ када је отишла. Знам да је месец одскочио млад и чист. Знам да сам се на трен присетио „Младих лавова” и сцене у којој Брандо, баш овде у Гармишу, дочекује Нову годину пред сам рат, у друштву девојке Дина Мартина, који ће га на крају филма игром случаја убити у Арденским шумама. У филму је Брандо био учитељ скијања пре него што је постао плавокоси бог рата.

Знам да сам изашао пред колибу бос и да нисам осетио никакву студен. Једно време сам зурио у месец, осећајући укус јагода помешан с мирисом њеног пазуха.

Затим сам дунуо ледени дах пут југа.

Уместо писма.

slike pesnika

Алекса Шантић – НА ПО ПУТА

aleksa santic na po puta
Остале су за мном баште јоргована, 
Сјај пролећа мога, шум, пјесме и врела... 
Студена ме јесен на пô пута срела 
И по мени пада сухо лишће с грана. 

Кô рањена тица, што би небу хтјела, 
Отима се душа из оловних дана, 
Али кобни вјетар граби је са страна 
Па се натраг тргне премрзла и свела. 

Моји врти, више не чекајте на ме, 
Вратити се нећу из студене таме 
Свог живота... Сунце полагано гасне... 

Хладни сутон пада... Ноћ све ближе иде... 
Једну црну руку моје очи виде — 
И ја чујем само удар тврде красне. 

1909. 

slike pesnika

Јован Дучић – ТИШИНА

jovan ducic tisina
Заборављен предео у пропланку дугом,
Обале под тешком тишином и травом
Ту вечерње воде хује тихом тугом,
А жалосне врбе шуме заборавом.

У зеленој јасној помрчини грања,
Ту нађем Самоћу, у ћутању вечном,
Бледу, покрај реке; ту седи и сања,
И огледа лице у модрилу речном.

Ко зна откад тако. Но у немом долу,
Глас пане ли само у та места чиста,
Сва тишина тешко уздахне у болу;
Рефрен патње оде од листа до листа.
slike pesnika

Григор Витез – ДОЗНАЛО СЕ

grigor vitez doznalo se
Радмила у гају била,
Са свраком се посвадила,
Посвадила баш!

– А откуд знаш?
– Рекла ми је вјеверица.
– Откуд знаде вјеверица?
– Рекла јој је шева птица.
– Откуд знаде шева птица?
– Рекаојој сив облак.
– Откуд знаде сив облак?
– Рекао му вјетар лак?
– Откуд знаде вјетар лак?
– Како не би знао вјетар,
Корак му је километар,
А широка крила лака
Од облака до облака.

Претходно Следеће

Најлепша љубавна, родољубива, описна лирска поезија – песника из целог света

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза – кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива овога сајтаАрхива овога сајта