slike pesnika

Стеван Раичковић – ТИ ОДЕ ПРЕ СВИХ

stevan raickovic ti ode pre svihУ спомен Бојане Раичковић рођене Лазовић

Ти оде пре свих, међу првима,
Као да си нас све победила.
Ниси кроз уста реч процедила
Како одлазиш од нас црвима.

О како ћутиш под тим дрвима
Где ти је место коб одредила
Да лежиш одсад сва побледила
Без трунке боје коју крв има.

Још увек си под мојим негама:
Проносим стазом воду кофама
И квасим зелен хум у жегама.

Нек јекне бар у овим строфама
Где је реч свака скоро појана
Твоје сад страшно име Бојана.

slike pesnika

Ђура Јакшић – НЕВЕСТА

djura jaksic proza nevesta

I

У рату и бунама, које често потресаху поноситу Босну, оседео је стари велмуша Вук Хранић и сада мирно ишчекиваше свршетак дугог живота, у коме је видео славу и силу имена свога, осетио жарку љубав којом га народ љубљаше, гледао послушно властеоство што се свакада његовој мудрој и озбиљној речи клањало. Доста је видео, страдао је много, живот му беше вечита борба: и опет никад и никоме није о својој прошлости приповедао. Та на његовим бледим и сувим образима јасно уписани беху горки дани прошлости далеке; то је била блеђана књига, у коју је студена рука оштрим пером забележила муке и страдања, дике и поносе од седамдесет лета.

Али му је сада срце клонуло, десница малаксала, а у тамним очима угасио се огањ његове големе душе. И сад се у Херцеговини познају пусте развалине тврдога градића Камена. У њему је седи велмужа чекао последње чекање.

Често је тамним очима гледао у зелене равнице које се испод Камена пружаху, и, као кроз маглу, је видео многи шарени цветак где се румени и бели, чуо је хуку реке како се са стрмих планина у долине ваља, а кад је изнад градске куле погледао, видео је орла где се са снежних врхова студенога стења с облацима јури, чуо је кликот и писку орлова, а у бурним данима видео му је црну голему сенку, с којом се страховите муње по суморним стенама играху, али њега није видео да пада.

Тада се сећао младости своје, опоменуо се снаге која је громовима пркосила, пак је горко уздахнуо и беше суморан. У тим црним и сетним часовима није било жива човека, да једним умилним гласом ублажи душу, утиша уцвељено срце његово.

Сам је он био, сам и остављен: само лепа Милица не одступаше од седа родитеља. Ту је она око њега лебдела, љубила га и сваку му жељу унапред с најумилнијим осмехом испуњавала. Она му беше анђео хранитељ, који му је и у сну и на јави белим ручицама чело гладио, а руменим усницама на суве образе живот враћао. Она га је служила: час му је носила воде са хладног извора, а час шарена цвећа, да га задахне мирисом његовим, а после, са поклоном лепе уриснице, пружала му је најлепше воће, којим је Бог његове големе вртове био благословио.

И стари родитељ је љубио чедо своје. Али и та љубав беше мушка и озбиљна. Ретко је Милица осетила дршћуће руке његове у миломе загрљају, а још ређе тихих пољубаца на руменом жару лица свога: један поглед и једна реч, блага и умилна, беше израз родитељске нежности.

Често је седи велмужа, усамљен, са јединицом овојом у лепим вртовима или на високој кули, без уздаха, али и без осмеха, боравио. Милица је ћутала, као што бео љиљан, наслоњен уз хладну стену, бледо и непомично ћути: отишао би у лепше друштво, у мирисне шарене вртове, али жао му је хладне стене, жао родитеља оставити…

Једном ће му, после мучног ћутања, јединица рећи:

– Оче, ноћи су ти дуге, а дани несносни: за девет пуних година нисам видела ведрине, која се пре тако често на твоме челу јављала. Пак и сада, да је Сандал овде, можда би и ти веселији и задовољнији био?

Седи Хранић је ћутао.

– Оче, кажи ми, где је наш Сандал?

– Сандал је још у Призрену, дете моје, у дворовима српских царева: онде се он вежба борби и оружју, учи се поносу јуначком.

– Девет година је, оче, како је отишао – тужним гласом је продужила Милица, а низ лице јој кануше две бисер-сузице; – за девет година не прође ноћца, да га нисам у сну видела; црн је дан био у коме нисам сваког часа на њега помислила: још није ветрић листом шушнуо, а да ми не би срце и душа у великој милости јекнула: ево Сандала!… Ох, дуго време радосног чекања! Кад видим врана коња и млада витеза, ја помислим: Сандал иде: али испод леденог бедема коњаник даље пролази, ја остајем, за њим гледајући, па велим: „Није то Сандал! Та Сандал беше лепши, поглед му умиљатији, а осмех пун братске милости и љубави!….“ Оче, ја сам још мала и нејака била, а он је тек почео коња јахати и џилита бацати; па кад, уморан, румен, са јуначке игре дође, а ја га, еио, баш на оној ливади чекам, онде се он на моме крилу одмарао, онде ме је дуго и много љубио. Ох, оче, онде и сада најлепше цвеће мирише, најхладнији извор тече. Ох, сестра не љуби брата као ја Сандала: па ко зна, кад опет дође, можда га више ни познати нећу?

– Нећеш га познати, чедо моје! На глави калпак и челенка, на грудма панцир, у руци злаћан буздован, а о појасу бритка сабља, алемом испуњена – тако ће изгледати мој син Сандал, јер се тако у двору српских краљева носи. А у очи му нећеш смети погледати; онде ће бити пламен величанства и мудре озбиље, реч кратка и јуначка, јер се тако у друшини великих царева говори.

– А када ће доћи наш Сандал ? Ох, оче, срце ми силно куца, душа трепери, кад помислим на њега.. Чини ми се умрећу у његову загрљају!

– Дете моје, скоро ћеш видети Сандала.

Милица је ућутала, а седи велмужа је у своју јединицу дуго замишљено гледао, није ни речи вишо проговорио: али и у том немом ћутању показиваше се голема љубав којом своје једино чедо љубљаше.

Од тог дана је Милица скоро заборавила на негу оца свога: заборавила је на лепе шарене вртове: цвеће је почело венути, најлепше руже прецветаше и опадоше, јер их више нико залевао није. Милица је поваздан седела на високим бедемима тврдога Камена, чекала је брата, ал’ братац не дође.

Већ се по гранчицама показиваху жути и увели листићи, којима се јесењи ветрић играо – и Сандал не дође.


II

На кули, у дубоким мислима, седи стари Хранић и кроз опружени дурбин брижљиво хвата плаву даљину испод тврдог Камена.

До колена му, на меком јастуку, двори мила јединица.

– Оче, већ и грбзни виногради испод жутог лишћа показују слаткога плода румен загаситу, а мени брата нема! Ох, оче мој!

Старом властелину се засветлеше очи, а по сувим образима осу се румен изненађена срца.

– Ено Сандала, дете моје! Видиш онај прамен магле што се у даљној равници као вихор окреће? Оно ти је Сандал.

Милица је задрхтала од ненадне радости, није умела ништа казати, само је колена старом оцу љубила, љубећи је говорила:

– Сандал! Мој слатки Сандал! Ох, ено, иде, иде братац мој! Већ му и вранца видим! Гле како белу пену са вране длаке стреса, грива му лети по вихру као мисли срца мога… Оче, погледај Сандала! Познајем га, видим га добро, јер ми никад из памети иступио није! Погледај бело перо како се по рамену повија! Гле бисер како сија! Како се долама у злату крши! Како се светли та бритка сабља! Ох, погле, оче! Како је сјајан, како је висок и леп!…

Зарзали су коњи у мермерној авлији, слуге и дворани притрчаше, да прихвати млада господарат али је прва дошла сестра, долетела је, раширила је беле руке, да на срце своје љубљеног брата прими.

Она је плакала од радости, сузе јој потекоше из сјајних очију, те је кроз сузе гледала у сунце своје: љубила га је у чело, у очи, по грудма, по долами, да ниједно место нељубљено не остане.

– Мој брате, мој прелепи Сандале!

Кад су на кулу дошли, још је у дубоким мислима стари велмужа сам и непомично седео, мислио је о будућности деце своје.

Син је клекао пред оцем, калпак је скинуо са главе, а чело је ниско пред погледом седа родитеља оборио.

– Благослови ме, оче!

– Да си благословен, сине мили!

Син је пољубио оца у руку, рука је задрхтала, и дршћућом руком загрлио је отац сина свога.

– Поздравље ти од силнога цара. Његова је мишица јака, дух голем, срце витешко; престо му сија у слави и величини, за коју је српски народ готов увек потоком крви пролевати.

– Па да ли и твоја капка за ту српску светињу кану ?

Сандал је отпучио токе и панцир, и на голим прсима угледао је седи војвода дубоку пругу, вечито знамење части. Отац се осмехнуо: то је била његова крв, која је за српску величину потекла.

Милица је загрлила брата свога: чињаше јој се да у царевој војсци бољега витеза није било.

 

III

Кад је Сандал дома дошао, дође са њиме и један гост. То је био Љубиша Котромановић, син богата племића из славне породице босанских банова, побратим Сандалов.

Он је био висока и лепа стаса, ведра чела, а погледа пламенита; смеђа коса се у густим прамима низ плећа спуштала, сабља му је дивно доликовала, а када је на сивој бедевији јездио, био је као звезда која по тамним путовима небеских сводова светлост просипа.

Кад га је Милица први пут погледала, уздахнула је.

Срце јој се упознало са тушним мислима, са милом тугом, сјајним образима, вељом надом и већим жељама.

Једног дана је сама она седела и чезнућим погледом гледала је шарено цвеће у големим вртовима. Ћутала је, сетна и замишљена, а по руменим образима лебђаше осмех, пун милине и љубави.

Тако је њу и Љубиша застануо, пак је дуго, врло дуго, у тај умилан осмех и у те црне очи гледао.

Срце му је говорило: ох, она је лепа!

А душа му шапташе: најлепша девојка тебе љуби!

– Добро јутро, сестро мога побратима!

На тај глас се тргла Милица, она се смерно поклонила пред страним витезом. Дуге јој трепавице покрише необичну светлост тих црних очију, али јој се образи осуше руменим шаром љубави прве.

Она је задрхтала.

– Твој ми је брат мио побратим, буди ти моја сестра! Виш, ја сестре немам, љубави не познајем, прими побратимство, да те на свом срцу негујем, да те нечувеном љубављу љубим!

Тако је говорио јунак кога је првн поглед њезин очарао; а девојка, анђео од нарави, љубила га је, а није смела казати да га љуби; горела је, а није смела изрећи да је то пламен љубави што јој по заљубљеној души пламти.

– Не могу ти бити сестра, незнани јуначе! – А у срцу је остало: јер те више љубим него брата мога!

– А ти ми буди живот и душа!

Милица је горела, а дршћућим је гласом шаптала:

– Не могу живет, не могу ти душа бити!

Љубиша је чуо то тихо шаптање дршћућих груди, видео је румен, разумео је поглед небесне невиности. Он је загрлио лепу Милицу и изљубио је.

Тај је пољубац врео био, запалио је душе њихове, они се не могоше растати, љубише се дуго и жарко.

Сунце није видело румен њиних образа; ветар је само носио шум њихових загрљаја, тихи жубор милих уздисаја…

 

IV

На високој кули, између мермерних стубова који су кроз дуге векове у бурним данима борбе и јунаштва тешки кров држали, прострте беху пулирисовине, а на узвишеном месту старешинства седео је седи војвода Хранић, до колена му син Сандал.

Милица је ступила у дворану. Груди јој се стегоше, срце јој је силно куцало. То је била светиња у коју никад женска нога крочила није; нема дворана није још чула женског уздаха, није видела женских суза, ни њихова умилна погледа; само звекет сабаља и громку вику разјарених јунака слушала је поноћима веље погибије.

Милица је на позив оца ирви пут ушла у ту студену дворану, с душом пуном страха, с трепетом којим ступамо у тајне обитељи умрлих пратаоца.

– Оче!…

Глас јој је задрхтао, срце се стегло, и више није могла сирота девојка проговорити.

Ћутећи је стајала, јер није приликовало да пред мужевима и слаба девојка седи.

После дугог ћутања је проговорио отац:

– Милице, чедо моје!

Глас му је одјекивао у малој дворани, а озбиља речи и погледа потресаше душу млађаној девојци.

– У дугом животу – продужио је војвода, – не имадох сјајнијих нада, ни узвишенијих жеља, него да вас срећне видим, тебе и Сандала. Од колевке пратио сам вас корак по корак. Видео сам Сандалову мушку слику где се развија, твоју лепоту шта очи засењава. Чедо моје, у теби је лепота матере твоје. Мило ми беше у дугим данима моје осаме у тебе гледати, ти си ми била утеха, а Сандал цела нада старости моје; у њему тече крв мојих прадедова, он је рођен за бана босанског! Кад сам на чело побуњеном властеоству стао; кад је народ викао: „Да живи Вук Хранић!“, мислио сам на славу сина свога; срце ми је поносно шапутало:,Сандал ће бити бан у Босни!’ А када ми је крв из дубоких рана, у боју код Требјешнице, потоком ишла, нисам; се сећао рана, мислио сам на брата твог: „Сандал ће бити бан, нека је, нек тече крв седог војводе!“… Храброст се моја далеко чула, име ми беше славно, бојали су га се бани и краљеви; Дубровчани ми слаше дарове, а Маџари су ме у помоћ звали. Ја сам ишао, свугде је моја крв текла – за сина мог. „Сандал ће бити бан!“… Ох, и никад нисам мислио да ће се спомен прошлости моје толико презирати, нисам знао да ће се моја крв ногама газити… Милице, ти љубиш брата свог, љубиш га силно и неизмерно. До твоје љубави, не до моје крви, стоји сада судбина мога јединца Сандала. Тебе је запросио војвода маџарски за сина свога, Николу Баторију. Кад ти постанеш његова невеста, Сандал ће бити бан у Босни!

Пребледела је лепа јединица поноситог велмужа, стајала је пред оцем, нема и непомична.

Сандалу се засветлеше очи. И сада први иуг громким гласом запита оца свог:

– А зашто не Србин ? Зашто, оче? За јунака треба да пође лепа унука славних прадедова!

– Никола Баторија је јунак, племенит, славан; моја ће кћи за њега поћи!

Даље нико није смео запитати… Милица је пољубила оца у руку и удаљила се.

Сандал је још остао.

– Оче, ја никад нећу бити бан босански! Ја нисам законити наследник престола босанског!

Отац је побледео, осетио је терет речи, који му је срце парао, али је ћутао…

 

V

И љубав престаје, поштовање се гаси, слободно срце умукне од страха.

Милица је од то доба избегавала седа родитеља, а када га је у даљини угдела, уздахнула је, а из очију би јој потекле сузе, грозне и горке. Сваким даном је била блеђа и слабија, на уснама не оста румена осмеха, њима је још само клела часак рођења.

И од Љубише се клонила. Али једном не могаше га избећи, видела га је и стала.

И њега је љубав изменила.

– Није он више осећао радости у забавама, које му је срце пре тако жељно тражило; није он више ишао за племићима џилит гађати; а сабља му се тужно о појасу повијала, потамнела је; каткад је само у дубоким мислима ту верну другарицу трзао, завитлао је зраком и тишином и опет лагано у корице спуштао. Тада би се осмехнуо, горко и жалостиво.

Кад је Милицу опазио, блеђи је дошао од пребеле хартије.

–Милице! Милице, ти ме не љубиш! Ја ћу умрети. Милице, погледај ме! Виш, жнвот ми је мрзак! Не мили ми се дан више!

Милица га је погледала, видела му је бледо чело и увело лице, пак је уздахнула.

– Умрећу, Милице, јер ме ти не љубиш!

– Љубим те, љубим! Кад сам те видела, дан ми је синуо! Сад ми те узеше, и мојој се души смрче! Тамно ми је сунце, црн ми је живот, а крвав отац, који ми те отрже… Ох, да ме његово срце упола толико љуби колико ја тебе љубим, распало би се, старо, гледајући горку тугу на челу јединице своје!

– Ти ме љубиш, ал’ нећеш бити моја… Ја ћу умрети, Милице, јер ме ти љубиш!…

– Живот је кратак, још који дан, па кад те изгубим, умрећу, јер те неизмерно љубим!…

Како је мила смрт, како је слатко надање у њу! То је рајевина, што уцвељену душу, раскинуто срце, на ледене груди чека.

 

VI

Загрмела је калдрма у тврдоме Камену, зарзаше коњи, зазвекташе сабље и мамузе.

Дођоше гости из земље маџарске.

Дошао је млади младожења… И ту се часте већ недељу дана, чекају зору, да воде младу невесту.

Милица је видела свога младожењу. Па је ли је утешио поглед његов? Да ли је очараше умилне речи којима је поздрави млади Никола? Е да ли јој засенише очи богати поклони којима је дарива Маџар?… Ох, она је тужна, невесела, усамљена и никад се међу другарицама не јавља; она седи и чека, види кума и девера, гледа младожењу, а чека избављења.

Седмог дана је требало, по обичају, играти јуначке игре. Надалеко испод Камена пружа се убава равница. Стотину Маџара је позабадало копља у ледину и за њих привезало мамне коње. Само чекају глас трубе, па да се витешке игре започну.

Већ је и седи војвода под чадор сео, а до њега бледа јединица. Загрмела је труба и по трећи пут јекнуше далеке планине.

Стотину добрих маџарских коња поиграше зеленом равницом, сто бeлих перјаница се по плавом зраку завијуга, а највећа поноситога мадожење.

Сандал и Љубиша стоје и гледају маџарско јунаштво. Страшан је поглед био то: у њему почиваше поруга и презирање, а на бледим Љубишиним уенама грозан осмех.

– Напред, побратиме! Видиш где одоше Маџари, утекоше кукавице!

– Напред!

Љубиша, у јуначкој вољи, стиште помамну бедевију: крв јој је из ребара прокапала.

Сандал викну своме Гаврану:

– Напред, Гавране!

„Ако л’ стигнеш помамна Маџара,

Сувим ћу те златом потковати;

Престигнеш ли –

Са бисером дробним окитити!“

Не лети стрела тако лако, муња у пламеној јарости не сече ведрину неба таком брзином, као помамни коњи у два побратима.

Заосташе Маџари, спори и посрамљени, само младожења оштром мамузом пара зелену длаку беснога ајгира. Али и он застаде, јер далеко пред њиме, у диму и магли, јурише два верна побратима.

Сад треба скакати скока јуначкога.

Младожења је пет коња прескочио, па му се засијаше очи у поносу јуначком. Али девет коња тражи син седога војводе.

Девет је коња Љубиша прескочио, а за њиме је јурнуо Сандал. Маџари су стајали немо и зачуђено, јер толико јунаштво у својој домовини нису видели.

Сада је лепа јединица седога војводе из дршћуће руке пустила сокола. Сто џилита звизнуше кроз зрак и тишину, а соко се мирно машао неба и облака.

И два побратима пустише џилите. У сивој магли се окренуо сиви соко, махнуо је крили и са Љубишиним џилитом паде на земљу. Љубиша се, по обичају, поклонио Маџару, а Маџар га гордо погледао; није могао да не завиди толикој слави свога супарника, гнев му је срцем овладао.

– На мегдан хајде! Мегдан је за јунака! – јетко се насмејао Љубиша Котромановић; с исуканом сабљом и страховитим погледом чекао је гневнога младожењу.

– Скачи, Љубиша! – Сандал викну побратиму.

Сукобише се, звекнуше оштре сабље под тешким ударом: при другом ударцу, побеђен и посрамљен, стојао је Никола Баторија, сабља му је далеко од њега у праху лежала. Пред њиме је стајао Љубиша, бледа и суморна чела, а с погледом пуним презирања.

– И опет нећу да на ову свету земљу кап гостинске крви кане!

 

VII

Последње је вече. Весели су гости, чаше се куцају и звече, а здравице лете од уста до уста, а уза сваку громовито: „Многа лета!“

Само је Милица сетна и невесела. Остала је усамљена, да се опрости са срцем својим, са животом правим, да каже збогом свима милим надама, целом спасењу своме.

– Нећу га преживети! Умрећу! Умрећу!… Ох, ал’ у чијем загрљају ћу умрети!… Гадан као моје презирање, жена мека… посрамљен… под теретом поруге грозне!… А где ће бити у оном горком часу његово тужно смешење, жалостив поглед, који ће ме на живот сећати?

У таквим мислима је тужила жалосна невеста: често се трзала сама од свога гласа, који тихо у полумрачној собици јечаше; после је опет ћутала немо и непомично.

Сад се отворише врата, и лаганим кораком, клецајућом ногом, ступио је у собу Љубиша.

Милица је дуго гледала у њега, као што сирото пасторче у сну гледа умирућу мајку, осећа загрљај, прима пољубац, трза се и гледа сенку немирних санова.

– Дошао сам, Милице, да ти кажем збогом. Смрт је, која ће нас опет саставити… Збогом, Милице!…

Милица није осетила пољубац који јој бледи љубавник на хладно чело притиште. У несвести је била. А кад се тргла, зора је свитала – жалосно свитање несрећнога дана! Њојзи се чинило да је страшан сан уснила, да је у њему видела мртваца, да је чула звеку сабаља, писку рањеника и сву страхоту која се узбурканој души у сновима јавља; чула је оно страховито збогом… пак је и она дршћућим гласом јекнула:

– Збогом! Збогом! Збогом!…

И дан је свануо, а весели чауши повикаше:

„Хазур, море, кићени сватови,

Кратки данци, далеки конаци!“

Девер је прихватио снаху, она је села на позлаћено седло и још једанпут дршћућим гласом рече:

-– Збогом, Босно! Збогом! Збогом! Збогом!…

 

VIII

Око Будима града простиру се дивне горе и долине; по њима се змијевидно вијугају царски путови, а украј њих расту липе и багрени, те својим хладом и путника хладе.

На среди друма стоји један коњаник на сивој бедевији. Он никоме не сврће с пута; а ко га види, стрепећим срцем и с дубоким поклоном и сам му сврће.

Лице му је бледо, поглед суморан, а на увелу челу видео се хладан пољубац немиле смрти.

Дуго је тако стајао, немо и непомично – од јутра до тихе вечери. А кад је и последњег зрачка на загаситом небу нестајало, пружио је десну руку, рекао му је збогом и горким осмехом осмехнуо се бледи очајник.

Сад је чуо громки топот и рзање коња. Јечала је гора и долина од веселе вике кићених сватова; све ближе и ближе допирала је весела вика; већ је кроз густ сутон угледао невесту… желео би се скаменити, само да је до вечности гледа, али већ викнуше стотину гласова:

– Настрану, море!

Али се коњаник није мицао.

Крв је ускипела у срцу помамна Маџара; исукао је сабљу и са страховитим бесом махаше по мирноме зраку. Зазвекташе сабље, и крв је прснула; младсжења је, рањен, посрнуо са бесна коња, а стотину свата је са голим ножевима јурнуло, да освете свога младожењу.

А бледи витез је још стајао.

А када су му ране одолеле, сав попрскан црном крвљу, заљуљао се на бојном седлу и пао је.

– Збогом, Милице, збогом!…

Милица је чула глас смрти, чула је уздах и клетву страховитог опроштаја, па ко све то у тако немилом часу чује, може ли дуже живети?

Не, то више не може; душа му оног часа зажели смрт.

Умрла је Милица.

У смрти беше тако лепа, невина и света; на уснама јој се следио осмех, на челу последњи пољубац Љубишин, а у леденим грудма последње жеље, миле наде другога живота.

На високој кули седи стари војвода у дубоким мислима. Често му се горак уздах из дршћућих прсију краде.

Једног дана дође један црн коњаник из земље маџарске и са тужним поклоном предаде му лист књиге бијеле.

Војвода га је стрепећом душом читао; а када је до последње врсте дошао, на земљу је пала бела хартија, а старац се грозно насмејао.

После је коштаном песницом лупао прозоре, огледала, стакло је прскало, а из његове суве руке прскала је крв… Црни коњаник се прекрсти и жалостивим гласом рече:

– Луд је!…

slike pesnika

Мика Антић – ОДЛУКА

mika antic odlukaЖивот је све нешто из почетка.
Јуче и прекјуче сутра не вреде.
Нема на свету два иста петка,
две исте недеље,
две исте среде.

Па чему онда разочарања?
Ако је једна љубав – ћорак,
одмах се друкчије и лепше сања.
И кад си највише тужан и горак
неких се нових очију сетиш
и схватиш: ти летиш… дивније летиш!

Ко је то видео да дечак пати?
Да куња кмезав и да плаче?
Сваки пут мораш поново знати
да волиш беље, да волиш јаче.
Не да се вадиш.
Не да се тешиш.
Већ да се истински до неба смешиш.

Нема на свету две исте среде,
два иста уторка,
два иста петка.
Све нове љубави друкчије вреде.
Живи се сваки пут из почетка.
Живи се да се никад не пада.
Да будеш снажнији после олује.
И да се у твоме срцу већ сада
сто златних звезда унапред чује.

slike pesnika

Милош Црњански – ЕТЕРИЗАМ

milos crnjanski eterizam drugu ivi andricu(Другу Иви Андрићу)

Моја је бајка:
да се у сну док се спава
добра чине, и да ништа
није јава.
Нисмо знали а имали смо
чедо у даљини.

Рекао сам ти цвет један лак
испуниће твоје мисли.
Све осмехе који су од бола свисли,
сачуваће зрак
негде у даљини.

О ничег нек те није жао.
Зато сам ти ту мисао дао
тужној голој и белој,
невеселој.
Гледај у јесен мирно,
како се губи дан
и љуби.

Благо као једно звоно
да зазвони у даљини
мишљу том сам те додирно.

slike pesnika

Душан Костић – ДЈЕЧАК НА КАМЕНУ

dusan kostic djecak na kamenu
Њега нећу наћи. Камен нећу познати. Све је
заборављено.
Биле су плаве очи на камену, далека случајна жено.
Ни твој, ни мој. Али наш. Нашли смо га таквог
иза колоне
зајезерене румено горким грохотом птица
лимених – сашлих са једних других грана,
са једних тамних небеса
чије ће звијезде клетва скаменити на вијеки
вјеков
да све буде тамо камен, и камен лежај, и камен
трава
што мртви дјечак без себе камено спава.
Ни твој, ни мој. Нађен на обронку – без икога
и без имена
и без дланова њежно да мину преко лица.
Курир можда. Од патње до слободе. Кроз све
мракове шума.

Заустављен, прикован жутим осмјехом смрти
у подне,
на завијутку начетог пута. Недоцвалог.
Сјећаш ли се? Срели смо се и застали. Имеђу
нас је био дјечак,
дјечак који више није био. Само ми, и очи плаве
његове
и чуперак, у трешњама; небо без плавила и себе.
Да ли је то капало лишће или зјене твоје над
дјечаком?

Не знам. Све је заборављено.
Твој глас је затреперио, ти си нешто викала?
Ширила руке?
Не знам. Све је заборављено.
Покупила си оружје плавокосог и бомбу дала
мени у руке
као завјет стаблима, вјетру, крилима,
расплетеној коси мајке (гдје је, тужна?).
Надирали су одозго. Хтјели су са свих страна.
Ми смо грабили за четом док су за нама лајали
пси
(колико ли паса, боже!);
меци су звакали лишће, и траву, и камен,
пратећи нас пажљиво и брижно
да за гору не заминемо као мјесечина. Зашли смо.
Нестали смо.

И никад се више нисмо видјели. Све је
заборављено.
Само онај дјечак, мртав, и без имена, на камену –
залебди прољећем каткад да ме под копреном
спомене
на себе и на тебе, далека случајна жено…


(Душан Костић, Тиха жетва, изд. Просвета, 1959)

slike pesnika

Душан Костић – У ТОЈ ТАМИ

dusan kostic u toj tamiУ тој тами дугој бљешти моја луча,
Србијо, из канџи излети још млађа!
Слутим зору бријегом кроз крв која кључа
за твоју слободу, за све што се рађа.

Избјегох, ал' твој сам до дна, задње нити,
зар могу не вољет дом тај, своје краје?
И овдје, у св'јету, ја ћу с тобом бити
међ нама даљина макар колика је.

Јер знам чежње твоје, твој сан, твоје наде,
знам ширину душе и љубав без мјере,
твој мрак знам дубоки, и тугу, све јаде,
сву бол коју болиш, све то што те ждере.

Знам шта оком плане. мрко, усред уза,
крену л' чете листом, бљесну ли шишане;
знам ти сваку мис'о, сву горчину суза,
гњев твој предубоки, ланце покидане.

Земљо моја родна! Знам и глад, и хајке,
кевтања, и сплетке, и жуч, мракобјесе;
знам јед шупљоглавца, глас туђе свирајке,
знам душу мантије, ћуд кнежеве кесе.

Ал' за тебе тријех – за дан што ће доћи,
за пучину твоју што се диже смјела,
за см'јех твог прољећа мрак покидах ноћи,
за живу ти ријеч горјех до пепела.

За све снове твоје уткане у струне
гусала, за бајку мајке – ткаље меко,
за горчину клетве издају што куне,
ријеч њежну драге драгом на далеко.

Земљо моја родна! Твој сам. Руди пјена
над буктињом срца – љубав тихо плави.
Ја знам снагу пера, праха размућена:
сву љепоту твоју свјетом да прославим!

slike pesnika

Петар Петровић Његош – ПОСВЕТА

petar petrovic njegos posveta prahu oca srbijeПраху Оца Србије

Нек се овај вијек горди над свијема вјековима,
он ће ера бити страшна људскијема кољенима.
У њ се осам близанацах у један мах изњихаше
из колевке Белонине, и на земљи показаше:
Наполеон, Карло, Блихер, кнез Велингтон и Суворов.
Карађорђе, бич тирјанах, и Шварценберг и Кутузов.
Ареи је, страва земна, славом бојном њих опио
и земљу им за поприште, да се боре, назначио.
Из грмена великога лафу изаћ трудно није,
у великим народима генију се гњ'јездо вије:
овде му је поготову материјал к славном дјелу
и тријумфа дични в'јенац, да му краси главу смјелу.
Ал' хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме,
све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме:
диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.
Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне груди;
од витештва одвикнута у њим лафска срца буди.
Фараона источнога пред Ђорђем се мрзну силе,
Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле!
Од Ђорђа се Стамбол тресе, крвожедни отац куге,
сабљом му се Турци куну - клетве у њих нема друге.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Да, витеза сустопице трагически конац прати:
твојој глави би суђено за в'јенац се свој продати!
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Покољења дјела суде, што је чије дају свјема!
На Борисе, Вукашине, општа грми анатема,
гадно име Пизоново не см'је каљат мјесецослов,
за Егиста управ сличи гром небесни, суд Орестов.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Над свијетлим твојим гробом злоба грдна бљува тмуше,
ал небесну силну зраку што ћ' угасит твоје душе?
Плачне, грдне помрчине - могу л' оне свјетлост крити?
Свјетлости се оне крију, оне ће је распалити.
Плам ће, вјечно животворни, блистат Србу твоје зубље,
све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће,
ал хероје ка Пожарске, дивотнике и племиће,
гле, Српкиње сада рађу... Благородством Српство дише...
Бјежи, грдна клетво, с рода - завјет Срби испунише!


У Бечу на Ново љето 1847. года


(Горски вијенац)
slike pesnika

Милисав Савић – ПРОЛАЗЕ ЛИ ВОЗОВИ ИБАРСКОМ ДОЛИНОМ

milisav savic prolaze li vozovi ibarskom dolinom
Ти вешто бацаш карте. Онако како те је учио Јевто Циганин, коцкар међу коцкарима рашчанским, овејани варалица. Клизе ти испод прстију, лепе се за њих... „Само ова добија“, говориш ту реченицу, ко зна колико пута поновљену, једним истим, монотоним гласом. У купеу сви осматрају твоје руке. Греше! Требало би да те гледају у очи, видели би – о, то је тако уочљиво! – да си лопов, џепарош. „Их, то је лако погодити“, каже једна старија жена и подиже каро кеца, карту која добија. „’Ајде, ко ће? У по педесет банки?!“ непрестано верглаш и гужваш у руци новац, петохиљадарку, позајмљену. „Да ја имам пара, ошурила би’ ја тебе ко прасе, па да се пушиш“, каже жена. Један Шиптар, кошчата и сува лица, у прљавом ћулаву, плавој перлонској кошуљи и јефтиним „борово“ ципелама, узврпољио се. Као да га нешто сврби отпозади. „Кардаш, може ли по стобанак?“ пита. „Може, што да не може“, кажеш и бациш карте, невешто, дрипачки, с намером да изгубиш. Шиптар подиже каро кеца. Лице му засјало, усне се расцепиле, искочили жути зуби. Као да је уватио Бога за браду. Ти му дајеш лову, једног сома. И играте и ти опет губиш хиљадарку. Ја, кобајаги твој брат, вучем те за рукав и грдим: „Немој! Све ћеш да изгубиш!“ Ти се брецаш на мене. „Ћут’, балоња! Шта се то тебе тиче?! Моје су паре!“ викнеш. Шиптару се игра, личи на човека загрејана пићем и коме се још пије. Сад наилази твој тренутак, твојих пет минута. Кажеш: „’Ајде у по пет, да се не живцирамо на по једну ’иљадарку. Ил’ да изгубим ил’ да добијем.“ Шиптар пристаје. Стављаш пет хиљада у моју руку. Шиптар такође: дајем оном ко добије. Бацаш карте. Овога пута вешто и брзо. Шиптар, не размишљајући много, подиже даму херц. „Чудо! И ја би’ исту карту уз’о, смео би’ главу да потурим под секирче а не пет ’иљада“, каже радник. „Ја не би’, ја би’ потрефила, ви ко да сте ћорави“, шепури се жена. Шиптар вади нове шуше, нове хиљадарке. Вели: „Баци, кардаш, још једни пут.“ Опет не погађа, опет наседа твом јефтином трику. Ја ти дајем лову коју држим. Шиптар вади две петохиљадарке, ставља их у моју руку. Узбуђен је, дрхти. Шиљати нос му се црвени. И ти си узбуђен, али мање. Ти би некако да с добијеним парама испариш, клиснеш. Осећам. И ја. Кажем у себи: „Никад више нећу поћи с тобом када сам тако плашљив. Утрткаћу се једном, стварно.“ 

Шиптар опет губи. Запрепашћен је. Уста му згрчена, нема. „Неће те, кардаш“, кажеш и спремаш се да напустиш купе. Шиптар вади из џепа ручни сат. „Немој! Изгубићеш! Карта је, болан, курва“, каже радник. Жена ћути. И она је запрепашћена. „Дарвил, нов кошћа два’ест и пет ’иљадарки“, каже Шиптар, потурајући ти под нос сат. „Испод руке је таки десет сомова“, велиш, миран, прибран. Шиптар гура у моју руку сат и каже: „Кардаш, не бежи га кад си добија. Немо’ да ниси човек. Стави два’ест ’иљада а ја сат. Иљ’ ми узмљи све иљ’ да поврнем паре.“ Ти се мислиш. Двапут бројиш хиљадарке и петохиљадарке. Стављаш новац у моју руку. Бацаш карте. Шиптар подиже крајњу, до себе. Још није ни погледао а ти зграбиш из моје руке сат и новац и трпаш у дубоки џеп фармерица. „Е, стварно је карта флинта! Сад је мене послужила!“ кажеш и узмичеш ка вратима. „Врћи паре“, дрекне одједном Шиптар. „Чивша нона љоповска!“ Претура по поливинилској торби: тражи нож, помислих. Искачем у ходник, ти за мном. Затвараш врата купеа, чује се прасак стакла. Обарам корпе у ходнику: јаја и главице купуса разлетеше се по мокром поду. Једна жена врисну. „Држ! Љопови!“ дере се Шиптар, на шест корака иза нас. Ти гурнеш кондуктера и овај падне пред ноге Шиптара. Настане гужва, русвај. Ти искачеш први. Ја за тобом: онако како си ме учио. Бацам се у правцу кретања воза, што даље, с левом ногом напред. Падам на руке, на гомилу шодера. Последњи вагони протутњаше. Из воза неко виче и псује: сигурно Шиптар. Лежим и не мичем се. Посматрам гола рашчанска брда, покривена снегом.

Снег зашушта под твојим ногама.

Прсти на мојој десној руци облише се крвљу, густом и врелом. „Умало да изгинемо“, кажеш. И после корачамо, ћутке, преко њива, ливада и поред воћњака. Ти идеш напред, ја гледам у трагове које остављају твоје ципеле. Снег шушти, влажан. Вране прелећу, крештећи и шумећи крилима, понекад.

Приметимо дим изнад воћњака. Дочекују нас пси, лајањем и режањем. Близу смо неког села.

Пут узак, кривудав и џомбовит. Води до средине села, до крчметине. Унутра под мокар, олајисан, цврче даске под ногама. Неколико столова прекривено сивим умашћеним чаршавима. Пет-шест сељака, дроњаво обучени, блатњави, пљуште карте, таблић. На једном зиду слика Председника, прашњава, напрсла стакла. До ње пожутела диплома и дозвола за рад.

Седамо до фуруне. Необријаном конобару кажемо да донесе две дупле љуте ракије. „Испери прсте“, кажеш кад кафеџија донесе ракију.

Сељаци нас посматрају радознало, дрско и помало блентаво, као овце из тора.

Ти вадиш изгњечено и згужвано пакло „филтера 57“. Узимаш један цигар, искривљен, исправљаш га, лизућеш и стављаш у угао усана. Филмска поза, банална филмска поза, али теби пристаје.

Из једних врата, ваљда из кујне, излази крупна жена, зајапурена, белих широких ножних листова. Врцка куковима, ситно калуђерски, једва приметно, али зналачки, као да јој кипи вареника испод сукње. „Опа, бато!“ Доноси сељацима пасуљ у тањирима, врућ, пушљив.

Зовеш је и наручујеш печено пиле, кајмак и погачу. Кажеш: „Вруће пиле, ’ладан кајмак и врелу погачу, испод црепуље.“ Док говориш, не вадиш цигарету из уста.

Жена се смешка: шиљчић јој у очима, велики, као врх Копаоника. Хода врцкаво, као да јој крупни мишеви, пуваћи, јурцају по ногама. Гледа те. Сељаци то примећују, злобно те мере. Жена као да хоће да те заведе. Иако је ситуација бесмислена: необријани конобар, можда њен муж, игра карте са сељацима.

„Има добру ногу“, кажем.

Ти запаљујеш цигарету скупоценим „ронсоном“ добијеним на картама. Пламен лизне врх. Ти повучеш. Први пут мало. Други пут дубоко, заигра ти јабучица на врату. Издахнеш облачић дима: од њега ти, за тренутак, не видим лице. Пријатно ти је, чим усне облизујеш.

Фуруна бубњи, пуцкетају дрва, накисла цврче. Напољу сив дан, пролећу вране, понекад. 

„Живели!“ намигнеш и подигнеш чашу.

„Живели!“ намигнем и такође подижем чашу, полупразну.

Испијеш жедно, у једном гутљају.

Ти скидаш виндјакну. Остајеш у црвеној мајици. Бледо лице, уоквирено густом и црном косом, плане ти црвеним одсјајем. Привлачиш једну столицу и на њу забацујеш ноге у блатњавим ципелама.

„Треба се припремити за клопу!“ кажеш.

Жена поново излази из кујне. Примећујем да се на брзину очешљала и да је покупила праменове косе који су јој, раније, штрчали испод мараме. Шетка се по кафани, задиркује карташе. С времена на време палацне очима према нама, према теби.

Мени је занимљива, на неки начин, та жена. Поготову кад знам да је никада, или барем данас, нећеш додирнути ни опалити, поштено, људски, како би то она желела. Напољу је сив дан, пролећу вране, понекад, ми смо у неком приибарском селу, Чемерно се зове, и једна сељанка, жена прегоркиња, двапут старија од тебе, укршта погледе с тобом, палаца очима као змија и покушава да те заведе ситним врцкањем и белином широких ножних листова.
„Стварно има добру ногу.“

*

У Биљановцу те ухвати цајкан. Изненада, отпозади, за крагну виндјакне. „Ходи, птичице, ходи“, рече. Ти се браниш, увијаш... Дереш се, вичеш, питаш какав је то начин... Милиционер отпасује пендрек. Дотрча и један његов друг, у помоћ. Ја беспомоћно трчкарам около. На станици пусто, мрачно. Један милиционер стукну на мене и ја побегох на брежуљак изнад пруге. Посматрам, немоћан, шта се догађа. Воде те код дрвених клозета, у гушћи мрак.

„Птичице, сећаш ли се мене?“ пита милиоционер који те је ухватио.

„Не. Уопште. Никад вас нисам видео“, кажеш.

„Заиста се не сећаш? Зашто ти служи та тиква, за подшишивање?“ пита те он.

Његов друг ти уврће руку.

„Не!“ дереш се, кукаш. Рука те боли, зацело. 

Милиционер те удара цокулом. У леђа, у стражњицу. Његов друг песницом за врат. Ти падаш: лице ти дрља по расквашеној и снежној земљи 

„Немате право да га тучете, по закону и Уставу“, вичем, бесан.

Милиционер стукну поново на мене. Ја се попех двадесет метара више.

„Даћу ја теби закон, ти усукани и побачени“ запрети ми.

Још те туку. Ударају те у ребра, у стомак. Ти јечиш, кукаш из све снаге. Не знам да ли те стварно боли или се претвараш.

„Птицо, сећаш ли се кад си ми из воза ономад довикнуо: главоња?“

„Нисам ја!“ говориш а сумњам да казујеш истину.

„Јеси, птицо, јеси! У понедељак, и то трипут си довикнуо: главоњо! Познајем ти ја њушку! Мућни мало ћупом, да се присетиш“, и ударају те опет.

Милиционери се удаљише журно. Уз пругу наиђоше, галамећи, неки железничари: ваљда због њих милиционери одоше.

Ти устаде и викну, јако:

„Главоње! Глупаве и тупаве главоње!“ и сјури се према реци, према шибљаку.

Милиционери потрчаше за тобом и застадоше у помрчини, претећи и псујући.

„Главоњчине!“ довикну им из мрака, из шибљака.

*

Напољу хладна мразовита ноћ. Лешкарим у соби твог пријатеља, водника, који је на маршу. Ти си на станици или у „Мотелу“. У неко доба се појављујеш. С тобом је и једна девојка: у црној сукњи и црвеној мајици; носи поливинилску ташну. Такве свакојако зову у рашчанском крају. Најчешће „мангале“, „шоферске сестре“, „камењарке“ и „певаљке“. Пошле су негде из забачених и далеких пештерских села да по свету срећу траже.

„О, овде има неко“, каже девојка.

„То је један мој пријатељ, пропали студент. Он спава, ко сова“, кажеш.

Гасиш светло. Шушти девојчина сукња и мајица. Звекне брњица на твом каишу. Пуцкетне други кревет.

И касније, будан, слушам шта ћућорите:

Кад је почела, питаш, занима те.

Давно, пре пет година. Био неки пуковников син, а она била дете сиромашних радника. Она му веровала. Као брату рођеном. Ако треба, с њим у огањ, у воду, у Америку. Била је пијана када се то десило. После, пуковников син је оставио. Хтела је да му баци соду у очи, да га убије, да га рашчеречи, али се он одселио из града.

Све жене исто причају, кажеш, све су имале неке пуковникове синове и директорове и све су биле пијане...

А ти, кад си почео ти, пита те, смејући се.

У трећем разреду гимназије. Чак памтиш и датум. Био је то петнаести април. Она је била нека радница, старија од тебе, алава на мушкарце, неки ненасит, никад да каже доста... Ти си одмах налегао. Она ти је рекла: чекај, треба се прво цмакати. И гурнула ти је језик, смрдљив, из убазделих усана. Када си налегао, прошапутао си: Намести га! Лош си био. Као петлић. Ваљда зато што је био дан и што ти се гадило бубуљичаво лице раднице.

И она не воли дању, нема чари као ноћу, каже.

После си се извештио, као плочу кад навијеш.

Све дође само од себе, каже она.

Добро, питаш је, да ли је често напумпају.

Једном је абортирала. Више не би ни за живу главу. Боље је да роди, да проси са дететом него да такве муке претрпи. А и онда, читала је у „Чику“, може да се деси да, ако још једном побаци, никад клинца не има. То јој се не би нимало свиђало. Жена је жена тек када рађа.

Па како се извлачи, питаш. Стављају ли типови хигијенске гумице.

Не воли гумице. То јој је као цмакање кроз целофан. То јој личи на фалсификат. Сама помисао на куртон поквари јој задовољство.

И теби исто.

Пази на дане. Ето, данас је трећи дан и нема проблема. Два дана у месецу, која она одреди, не чује и не хаје и за самог Исуса.

А пилуле?

Пилуле?! И њих је узимала. Стедирил? Како су се звале? Није важно. Оне плаве, у станиолу, као чоколада. Болела ју је глава и стомак од њих.

Обоје ућутите.

Напољу хладна мразовита ноћ. Чује се како ветар силно удара о оголеле крошње топола. И возови протутње, писну, понекад.

Пролазе возови, каже девојка.

Пролазе.

Има их много, каже девојка.

Три путничка, два убрзана и пет брзих за двадесет и четири сата. И безброј теретних, кажеш.

И опет ветар, снажан, једноличних звукова.

Причате о Рашкој. Свиђа јој се место, каже.

Ти си рођен у њему, кажеш. Познајеш Рашку као свој длан. Сваки кутак, сваку улицу. Нема лепшег места од Рашке у читавој земљи Србији. Нема га ни у свету. Куд год си пошао, где год си био, ходио и боравио, увек си се враћао у Рашку. Постоји једна пословица: Ко је једном окусио воде са Матове чесме, тај док је жив Рашку неће заборавити, носиће је у срцу.

Претерујеш, каже она. Свако своје место воли.

Не претерујеш, кажеш. Чини ми се да ћеш да се загрцнеш док причаш, од милине, од узбуђења. Кажеш јој да она не зна шта је Рашка. Да се никад није купала у Саставцима, лети, у зеленом Ибру. Па никад није седела на мосту, у поноћ, док је све унаоколо тихо. Па никад није видела Рашку у јесен, кад брда пожуте и лишће на дрвећу. Тада је лепша Рашка од сваке слике на разгледници. Нема је лепше у свету, на лопти земаљској.

Не знам, каже она. Можда је то све тако.

Тако је, одговараш јој. Тако. Ти волиш Рашку. Одавно би отишао у Немачку, да радиш, али нећеш. Нећеш у туђе људе, у туђе земље. Лепше је бити у Рашкој скитница, беспосличар, него богаташ у некој далекој, Богу за леђима земљи.

Опет ућутите. Ветар звижди, швикће.

Мени се спава. У полусну чујем:

Волим више слатко од трешања, каже девојка.

Ти од лубеница, кажеш. Једном си код тетке смазао читаву теглу слатког од лубеница. Узео кашичицу и јео. Тетка се крстила. Ти се ниси обазирао. Ако ти је тетка, и ако ти мисли добро, није стала за једну теглу слатког. А слатко даје снагу.

И слатко од вишања није лоше, каже девојка.

Ујутро, облачимо се брзо. Пљуснемо се водом по лицу и зачешљамо. Журимо: ти у Градцу имаш уговорену партију ајнца.

Девојка спава.

„’Ајде, мацане!“ кажеш. „Устај!“

Дохватиш је за раме и продрмаш.

Девојка отвара очи. Имам времена да осмотрим њено лице. Измучено и бледо, као лице грешница на сопоћанским фрескама.

„Идемо, мацо!“ додајеш, грубо.

„Тако ми се спава!“ мази се она.

„Морамо да се чистимо из ове собе. Није наша.“

Девојка трља очи. Облачи се под чаршавом.

Устаје. Одлази у купатило.

Ти узмеш њену ташну и претураш по њој. Изручиш на сто окрњено огледалце, стари прибор за нокте, истрошени крејон, неке хартије, бочицу „Shat de noir“ чешаљ, неколико фотографија неког војника и личну карту. Отвараш личну карту и у бележници исписујеш име и презиме девојке, годину и место рођења и број личне карте.

Девојка излази из купатила. Застаје, изненађена. Туга на лицу; као на сопоћанским фрескама.
„Мацане, узео сам ти податке, за сваки случај...“

„Па јесам ли ти рекла да нисам...“ „Мацо, не пише ти на челу да ли болујеш од трише... Никад се не зна.“

Девојка, љута, враћа избачене ствари у ташну.

Ти је шашољиш по врату и кажеш:

„Мацане, немој да се љутиш. Чист рачун, дуга љубав.“ 

Негде од Казновића захукта воз и писну, дуго и продорно. 

(1968)

(Антологија српских приповедача XIX и XX века; „Филип Вишњић“, Београд 1999)
slike pesnika

Радоје Домановић – ДАНГА

radoje domanovic danga

Снио сам страшан сан. Не чудим се самом сну, већ се чудим како сам имао куражи и да сањам страшне ствари, кад сам и ја миран и ваљан грађанин, добро дете ове намучене, миле нам мајке Србије, као и сва друга деца њена. 'Ајде, да речем, да ја правим изузетак од осталих, али не, брате, већ све на длаку радим што и други, а понашања сам тако пажљива да ми нема равна. Једаред сам видео на улици откинуто сјајно дугме од полицијске униформе, загледах се у његов чаробни сјај, и таман хтедох проћи, пун неких слатких мисли, док ми одједном задрхта сама рука, па право капи; глава се сама приклони земљи, а уста ми се развукоше на пријатан осмех којим обично сви ми старијег поздрављамо.

„Баш ми крв у жилама племенита, и ништа друго!” – помислих у том тренутку, и с презрењем погледам на једног простака што баш у тај мах прође и у непажњи нагази оно дугме.

„Простак!” – изговорим јетко и пљунем, па мирно продужим даље шетати, утешен мишљу да су такви простаци у врло малом броју, а необично ми беше пријатно што је мени бог дао фино срце и племениту, витешку крв наших старих.

Ето, сад видите како сам красан човек, који се баш ништа не разликује од осталих ваљаних грађана, па ћете се и сами чудити откуд баш мени у сну да дођу страшне и глупе ствари на ум.

Тога дана ми се није ништа необично десило. Вечерао сам добро а по вечери чачкао зубе, пијуцкао вино, а затим, пошто сам тако куражно и савесно употребио сва своја грађанска права, легао у постељу и узео књигу да бих пре задремао. Убрзо ми је књига испала из руке, пошто је, наравно, испунила моју жељу, и ја сам заспао као јагње с мирном савешћу, јер сам потпуно извршио све своје дужности.

Одједанпут се обретох као на неком уском, брдовитом и каљавом путу. Хладна, мрачна ноћ. Ветар јауче кроз оголело грање и чисто сече где дохвати по голој кожи. Небо мрачно, страшно и немо, а ситан снег завејава у очи и бије у лице. Нигде живе душе. Журим напред и клизам се по каљавом путу, то лево, то десно. Посртао сам, падао, и најзад залутао. Лутао сам тако, бог свети зна куда, а ноћ није била кратка, обична ноћ, већ као некаква дугачка ноћ, као читав век, а ја непрестано идем, а не знам куда.

Ишао сам тако врло много година, и отишао некуд тако далеко, далеко од свог завичаја у неки непознати крај, у неку чудну земљу, за коју, ваљда, нико живи и не зна, и која се сигурно само у сну може сањати.

Врљајући по тој земљи, стигнем у неки велики, многољудни град. На пространој пијаци тога града искупио се силан народ и подигла се страшна граја, да уши човеку заглуну. Одседнем у једну гостионицу баш према пијаци и упитам механџију што се скупио толики свет.

– Ми смо мирни и ваљани људи, – отпоче ми он причати – верни смо и послушни своме кмету.

– Зар је код вас кмет најстарији? – прекидох га питањем.

– Код нас управља кмет, и он је најстарији; после њега долазе пандури.

Ја се насмејах.

– Што се смејеш?... Зар ти ниси знао?... А одакле си ти?...

Ја му испричам како сам залутао, и да сам из далеке земље Србије.

– Слушао сам ја о тој чувеној земљи! – прошапута онај за себе, и погледа ме с решпектом, а затим ми се обрати гласно:

– Ето, тако је код нас – продужи он. – Кмет управља са својим пандурима.

– Какви су то пандури код вас?

– Е, пандура, знаш, има разних, и разликују се по рангу. Има виших пандура и нижих... Дакле, ми смо ти овде мирни и ваљани луди, али из околине долазе овде свакојаки пробисвети те нас кваре и уче злу. да би се распознавао сваки наш грађанин од осталих, кмет је јуче издао наредбу да сви овдашњи грађани иду пред општински суд, где ће сваком ударити жиг на чело. Ето, зато се народ искупио да се договоримо шта ћемо радити.

Ја се стресох и помислих да што пре бежим из те страшне земље, јер се ја, иако сам племенити Србин, нисам навикао баш на толико витештво, и би ми зазорно!

Механџија се добродушно насмеја и тапну ме по рамену, па ће охоло рећи:

– Хе, странче, ти се већ уплашио?!... Међер нема наше куражи далеко!...

– Па шта мислите да радите? – упитам стидљиво.

– Како шта мислимо! Видећеш ти само наше јунаштво! Нема наше куражи надалеко, кажем ти. Прошао си многи свет, али сам сигуран да већих јунака ниси видео. Хајдемо тамо заједно. Ја морам пожурити.

Таман ми да пођемо, кад се, тек, пред вратима чу пуцањ бича.

Провирим напоље, кад ал' имам шта видети; један човек са неком тророгљастом, сјајном капом, а у шареном оделу, јаше једног другог човека у врло богату оделу обичног, грађанског кроја, и заустави се пред механом, те се скиде.

Механџија изиђе и поклони се до земље, а онај човек у шареном оделу уђе у механу и седе за нарочито украшен сто. Онај у грађанском оделу остаде пред механом чекајући. Механџија се и пред њим дубоко поклони.

– Шта ово значи? – упитам механџију збуњено.

– Па овај што уђе у механу, то је виши пандур, а ово је један од најугледнијих грађана, наш велики богаташ и патриота – прошапута мехаџија.

– Па што допушта да га јаше?

Механџија ману на мене главом, те одосмо мало у страну. Насмеја се некако презриво и рече:

– Па то се код нас сматра за почаст које се ретко ко удостоји!...

Он ми причаше још вазда ствари, но ја га од узбуђења нисам разабрао. Али сам последње речи добро чуо: „То је услуга отаџбини, коју не може и не уме сваки народ да цени!”

Стигосмо на збор, где је већ отпочет избор часништва зборског.

Једна група истакла као кандидата за председника неког Колба, ако се добро сећам имена; друга група неког Талба, трећа, опет, свога кандидата.

Направио се грдан метеж; свака група жели да протури свога човека.

– Ја мислим да од Колба немамо бољег човека за председника тако важна збора, – говори један из прве групе – јер његове су грађанске врлине и кураж свима нама добро познате. Ја мислим да нема ниједног међу нама кога су великаши чешће јахали но њега.

– Шта ти говориш, – цичи један из друге групе – кад тебе није ни практикант никад узјахао!

– Знамо ми ваше врлине, – виче неко из треће групе – ви нисте ниједан ударац бича отрпели, а да не закукате.

– Да се споразумемо, браћо! – поче Колб. – Мене су, истина, јахали често наши великодостојници још пре десет година, и ударали бичем, па нисам јаукао, али опет може бити да има још заслужнијих људи. Има можда млађих и бољих.

– Нема, нема! – дрекнуше његови бирачи.

– Нећемо да чујемо за те старе заслуге! Колба су јахали још пре десет година – вичу из друге групе.

– Сад се јављају млађе снаге, а за старе нећемо да знамо више – вичу из треће групе.

Наједанпут се утиша граја; народ се расклопи те учини пролаз на коме угледах млада човека око својих тридесет година. Како он наиђе, а све се главе дубоко приклонише.

– Ко је ово? – шапнух механџији.

– То је првак у грађанству. Млад човек, али много обећава. У своје младо доба дочекао је да га је и сам кмет већ три пута до сада јахао. Стекао је више популарности, него ико до сада.

– Можда ће њега изабрати?... – упитам.

– Више него сигурно, јер ово досад што је кандидата, све су старији, и после тога и време их већ прегазило, а овога је јуче кмет пројахао.

– Како се зове?

– Клеард.

Учинише му почасно место.

– Ја мислим – прекиде Колб тишину – да нам бољег човека за ово место не треба тражити од Клеарда. Млад је, али ми старији ни изблиза нисмо му равни.

– Тако је, тако је!... Живео Клеард!... – захори се из свију грла.

Колб и Талб га одведоше да заузме председничко место.

Сви се опет приклонише дубоко, а затим настаде тајац.

– Хвала вам, браћо, на овако високој пажњи и почасти коју ми данас једнодушно указасте. Ваше наде које су положене на мене и сувише су ласкаве. Тешко је руководити народним жељама у овако важне дане, али ја ћу уложити све своје силе да поверење ваше оправдам, да вас свуда искрено заступам и да свој углед и дале високо одржим. Хвала вам, браћо, на избору.

– Живео, живео, живео! – осу се са свију страна.

– А сада, браћо, дозволите да са овога места проговорим неколико речи о овом важном догађају. Није лако претрпети муке и болове који нас очекују; није лако издржати да се врелим гвожђем стави жиг на наше чело. Јест, то су муке које не може сваки поднети. Нека кукавице дрхте и бледе од страха, али ми ни за тренутак не смемо заборавити да смо потомци врлих предака, да кроз наше жиле тече племенита, јуначка крв наших ђедова, оних див-витезова што ни зубом не шкрипнуше умирући за слободу и за добро нас, њихових потомака. Ништавне су ове муке према оним мукама, па зар да се ми покажемо трулим и кукавичким коленом сада, у сваком добру и изобиљу? Сваки прави родољуб, сваки који жели да се наше племе не обрука пред светом, поднеће бол јуначки и мушки.

– Тако је! Живео, живео!

Још се јави неколико ватрених говорника, који су храбрили застрашени народ и говорили отприлике то исто што и Клеард.

Јави се за реч један блед, изнемогао старац, смежурана лица и беле косе и браде као снег. Ноге му клецају од старости, леђа повијена, а руке дрхте. Глас му је треперео, а у очима се светле сузе.

– Децо, – отпоче он, а сузе се скотрљаше низ бледе, смежуране образе и падоше на белу браду мени је тешко и скоро ћу умрети, али ми се чини да је боље не допустити такву срамоту. Мени је стотину година, и живео сам без тога... Па зар сада да ми се на ову седу изнемоглу главу удара жиг ропски...

– Доле с том матором рђом! – дрекну председник.

– Доле с њим! – вичу једни.

– Матора кукавица! – вичу други.

– Место да млађе куражи, а он још плаши народ! – вичу трећи.

– Срам га било од оне седе косе! Наживео се, па га још страх нечега, а ми млађи јуначнији! – вичу четврти.

– Доле с кукавицом! 

– Да се избаци напоље!

– Доле с њим!

Раздражена маса младиx, јуначких грађана јурну на изнемогла старца, те га у јарости почеше ударати и вући.

Једва га пустише због старости, а иначе би га камењем засули.

Сви се заклеше и заверише да ће сутра осветлати образ свога народног имена и да ће се јуначки држати.

Збор се растури у најбољем реду. При разилажењу се чули гласови:

– Сутра ћемо видети ко смо!

– Видећемо сутра многе хвалише!

– Дошло је време да се покажемо ко вреди, а ко не, а не да се свака рђа размеће јунаштвом!

Вратио сам се натраг у хотел.

– Јеси ли видео ко смо ми? – упита поносно механџија.

– Видео сам – одговорим механично, а осећам како ме снага издала и глава бучи од чудних утисака.

Још тог истог дана сам читао у новинама њиховим уводни чланак ове садржине:

„Грађани, време је да једном престану дани празне хвале и разметања овога или онога од нас; време је да се једном престану ценити празне речи, којима ми изобилујемо истичући своје неке уображене врлине и заслуге; време је, грађани, да се једном и на делу опробамо и да се стварно покажемо ко вреди, а ко не! Али држимо да међу нама неће бити срамних кукавица које ће власт сама морати силом дотеривати на одређено место где ће се жиг ударати. Сваки који у себи осећа и трунку витешке крви наших старих, грабиће се да што пре мирно и с поносом поднесе муке и бол, јер је то бол свети, то је жртва коју отаџбина и опште добро свију нас захтева. Напред, грађани, сутра је дан витешке пробе!...

Мој механџија је тога дана легао да спава одмах после збора да би сутрадан што пре стигао на одређено место. Многи су опет, отишли одмах пред судницу да ухвате што боље место.

Сутрадан отидем и ја пред судницу. Слегло се све из града, и мало и велико, и мушко и женско. Неке мајке понеле и малу децу у наручју да и њих жигошу ропским, односно почасним жигом, како би доцније имали преча права на боља места у државној служби.

Ту је гурање, псовање, – у том помало личе на нас Србе, па ми би мило – отимање ко ће пре доћи до врата: Неки се чак и погушају.

Жигове удара нарочити чиновник у белом, свечаном оделу, и благо укорева народ:

– Полако, забога, доћи ће сваки на ред, нисте ваљда стока да се тако отимате!

Почело жигосање. Неко јаукне, неко само застење, али нико не одржа без икаква гласа док сам ја био.

Нисам могао гледати дуго то мучење, већ одем у механу; кад тамо, неки већ засели, те мезете и пију.

– Пребринусмо и то! – говори један.

– Море, ми и не кукасмо много, али Талб се дере као магарац... – рече други.

– А, ето ти твога Талба, а јуче га хоћете да председава на збору!

– Е, па ко га знао!

Разговарају, а стењу од бола и увијају се, али крију један од другога, јер сваког срамота да се покаже кукавицом.

Клеард се обрука јер је застењао, а истакао се јунаштвом неки Леар, који је тражио да му се два жига ударе и није гласа пустио. Цео град је само о њему говорио с највећим поштовањем.

Неки су утекли, али су били презрени од свију.

После неколико дана шетао је онај са два жига на челу, исправљене главе, достојанствено и охоло, пун славе и поноса, и куд год прође све се живо клања и скида капе пред јунаком својих дана. Трче улицама за њим и жене и деца и луди да виде великана народног. Куд год прође простире се шапат страхопоштовања: „Леар, Леар!... То је он! Оно је тај јунак што није јаукнуо, ни гласа од себе дао док су му два жига ударали! Новине су писале о њему и обасипаху га највећом хвалом и славом.

И заслужио је љубав народну.

Слушам те хвале на све стране, па се тек и у мени пробуди јуначка крв српска. И наши су стари јунаци, и они су умирали на колу за слободу; и ми имамо јуначку прошлост и Косово. Свега ме обузе народни понос и сујета да осветлам образ свога рода, и јурнем пред судницу, па викнем:

„Шта хвалите вашег Леара?... Ви још нисте ни видели јунаке! Да видите шта је српска, витешка крв! Ударајте десет жигова, а не само два!

Чиновник у белом оделу принесе мом челу жиг, и ја се тргох... Пробудим се из сна.

Протарем чело у страху и прекрстим се, чудећи се шта све човеку не дође у сну.

„Умало ја не потамнех славу њиховог Леара, – помислим и окренем се задовољно на другу страну, а би ми помало криво што се цео сан није завршио.


Претходно Следеће
Најлепша љубавна поезија свих времена и много добрих и познатих великих песника. Српска прелепа љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена

Најлепша љубавна поезија свих времена и много добрих и познатих великих песника. Српска прелепа љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива овога сајтаАрхива овога сајта