slike pesnika

Војислав Илић – НАД БЕОГРАДОМ

vojislav ilic nad beogradom
Спомениче неми прохујалих дана,
Зашто ти је чело суморно и тавно?
Да л' се сећаш, можда, крвавих мегдана,
Што дигоше у зрак твоје име славно?

Ил' гробове бројиш туђинских синова,
Што падоше редом под зидине твоје,
– Занесени чаром освајачких снова
Далеко од крила домовине своје?

Јест, и сада често, кад те кроз ноћ гледим,
Укажу се људске горостасне сени:
С размрсканим грудима, са челима бледим,
И уснама хладним у крвавој пени...

И ја слушам шапат непојмљивог збора,
Шапат који тихо умире и тоне...
То је, можда, израз дубокога бола?
То су, можда, речи које клетвом звоне?

О, колевко снова, надања и мука
Заривено лежи у камену твоме,
Што их сруши смрти оружана рука
У данима славе, у помаму своме!

И ти јоште живиш!... Твоју седу главу
Не положи у гроб тако бурно време!
Можда чекаш снова поништену славу,
Тај блеђани призрак будућности неме?

slike pesnika

Владислав Петковић Дис – УЗДАХ СА ДУНАВА

vladislav petkovic dis uzdah sa dunava
На Калемегдану, посред старог града,
Где Београд грле и Дунав и Сава,
Једно Српче гледа земље наших нада,
Што их тајно крије та даљина плава.

Огромна равница пред њиме се пружа
Несрећна и лепа, као српска туга,
У тој земљи има и поља и ружа,
Ал' слобода само тој се земљи руга.

Столећима Србин у тој земљи живи,
Ал' Немац и Мађар вечито га гоне,
Једино се Србин тој земљи не диви,
Јер његова звона само на плач звоне.

Ту је Банат, Бачка, ту је и Срем равни,
Далмација, Босна - све то земље Срба,
Ту је и Хрватска: свуд спомени славни,
Чувају се тајно место српског грба.

И док сунце греје Велику Србију,
На Калемегдану док цвеће мирише,
Српче стоји тако, сузе му се лију,
И његово срце овако уздише:

"О велике земље, о Српски Народе,
Када ће и за те доћи живот прави?
Што судбина крије буктињу слободе?
Велико пролеће кад ће да се јави?

С Дунава и Дрине, Тимока, Вардара,
Кад ће у бој поћи наше моћне чете,
Да униште једном име господара,
Који као тиран гуши земље свете."

slike pesnika

Емили Дикинсон – УЗВИШЕНИ ТРЕНУЦИ ДУШЕ

emili dikinson uzviseni trenuci duse
Узвишени тренуци Душе
Догоде Јој се – само –
Кад пријатељ – и потребе чулне
Удаље се бескрајно –

Или кад Она – Сама – узлети
До Висине недостижне
За Спознајом дубљом
Надмоћнијом од Ње –

То ослобођење погубно
Ретко је – али дивно
Ко Привид – деспотском
Ваздуху потчињено –

Вечности указање
Више воле – ретки –
Од  Величанствене суштине
Бесмртности

(Песма 306)

•Превод Александар Шурбатовић

slike pesnika

Херман Хесе – СТЕПСКИ ВУК

herman hese ja stepski vuk jurim i jurim
Песма из романа Степски вук

Ја степски вук јурим и јурим
завејаним светом сурим,
са брезе гавран овде-онде пр'не,
ал' нигде зеца, нигде срне!
А ја срне толико волим,
да ми је да сад сретнем коју!
Ничега лепшег но кад је сколим
и покажем јој чељуст своју,
тако бих добар са њом био,
сав бих се зарио у њен нежан бут,
светлу бих крв јој пио, пио,
па завијајућ продужио пут.
Бар да је негде какав мали
зец, да ме слатким месом згреје!
Ах, зар утекло од мене све је
што живот може мало да разгали?
Одавно ми је умрла женка,
олињао и сед ми је реп,
а ја јурим кроз ноћ као сенка,
јурим и сањам, полуслеп,
како срне и зечеве вијам,
слушам где ветар грањем завија,
снегом топлим сувога грла плам,
и носим душу да је ђаволу дам.


• Превео Бранимир Живојиновић
(Из књиге Херман Хесе Песеме, Београд, 2007)
slike pesnika

Милутин Бојић – ЈЕСЕЊЕ ШЕТЊЕ

milutin bojic jesenje setnje
2
Блиста задње лишће као златна мрежа
На јесењој земљи и ко да мирише
На сунчану јару које нема више
И цеди из земље кап отрова свежа.

А ледена магла побожно разуме
Тај поносни одмор после страсних днева,
Задњу раскош снаге која догорева,
Ту последњу песму старе, горде шуме –

И густим јој велом обавија гране,
Тако ћутке трне, без туђега плача,
Једна зрела песма од јаука јача,
Мре, ником не речен, бол на младе дане.

Волим ту свечаност сутонске осаме
Кад осећам себе што у срцу спава;
Тад у мени тисућ туга васкрсава
И низ успомена умире сред таме,

Као мирис жене која ишчезава.

1913.
slike pesnika

Бора Станковић – ПАРАПУТА

bora stankovic paraputa bozji ljudi
За њега се не би знало, нити би га толико гледали кад би се он, обично суботом, пред мрак, појавио. Сав нагунтан, са по десет пари кошуља и гаћа око себе и пун других крпа што једнако купи и халапљиво трпа у своје пазухе, недра, ногавице. Други од тих крпа не би могао ни да крочи а камо ли да још као он поскакује пред светом и дере се: 

– Парапута! Парапута!... 

А још мање би озбиљнији, старији трговци гледали у њ да нису знали да њега још једнако код себе држи, храни, и негује сада већ остарела хаџика Ташана. Она ево двадесет година како не излази из куће, нити се појављује у свет. Па и сада, ма да од старости обневидела, поштапује се, поред неколико снаха, толико слугу, слушкиња, још не дâ да је ко у Парапути одмени. Још као некад, док је била млада, сама она му чисти његово собче, надгледа га, храни, чува и готово једина она што с њиме разговара. 

Тако, кад би му у чаршији деца изненада пришла и бацајући у њ већ употребљене жигице, почела да вичу: 

– Жижа, жижа! И показивала му како ће он од те жигице да се упали, сав изгоре... Па кад би он престрашен, побеснео од тога почео да баца са себе одело, да бежи натраг кући, улеће у капију и да јури по дворишту, башти, једнако бацајући са себе одело и дречећи бесно да се чак и слуге склањале од њега... Онда се зна да ће тада стара хаџика изићи. И онако, стара, стењући, силазећи низ куће, почети да га умирује. 

– О, мајчице моја. Зар ми те опет ти наколници уплашили. Не бој ми се, не бој. Ево, ја, ја идем... утишавала би га идући к њему. 

И, некако измучено, болно, прилазила би му, ширећи руке као да јој не утекне. И тако ишла за њим стешњавајући га у какав кут док не би дошла до њ, узела за руке, одвела у његово собче, тамо водом освежавала, умивала, полагала у постељу увијала и остајала да стоји уза њ док се он не би потпуно смирио, престао да се унезверено тресе и муца: 

– Жижа! Жижа! – показивајући јој на своје крпе, одело који ће да му изгоре од бачене жигице на њу. 

А сви су знали зашто она тога, Парапуту, ево већ целога века надгледа, чува. Муж јој, као што у она времена доликоваше јединцима и наследницима богатих очева, тако и њен муж, севдишући и пијући умро рано те она усред целе, велике, чувене куће остала сама са двоје деце. Она била млада, лепа, и како остала удовица, још више се пролепшала, набујала а онако сама у свој великој, богатој кући преварила се и загледала у неког лепог, чувеног са своје лепоте т.з. Ману-Грка. Убрзо се то дознало. Скупила се породица. Не толико с мужевљеве јој стране колико с њене. Нарочито отац јој. И, шта су могли да чине с њом? Да је без деце? Онда се зна шта се у тим приликама ради. Дâ се отров да га добровољно попије. Али, шта ће с децом. Да су деца сирота, онда би их узео деда, отац њен, да их чува. Али толика имања, богаства. И свет би казао да је он узео децу да чува да би им приграбио имање. А да опет, као што је и то обичај, удаду је за неког слугу, каквога блесастога, последњег у маали, исквариће се пород... И шта су могли друго? ... Напослетку једва су изнашли, довели тога Парапуту и дали јој га, да целог века, готово затворена у кући, само њега храни, чува, надгледа. Прво њему да однесе ручак, вечеру и све што треба, па онда себи... И то јој је била као казна, испаштање.

(Божји људи)

slike pesnika

Матија Бећковић – ДВА СВЕТА

matija beckovic dva svetaИ ускоро ћемо, тај дан доћи мора,
Упутити молбе управи затвора –

Да нас лише страха, слободе и зиме
И на робију тешку да нас приме!

А кад нас у ланце баце и повежу,
Нек свет изгуби срамну равнотежу!

И од два света што свет овај чине,
Нек свет робијаша буде свет већине!

А чувари нек нас, из страха ил' срама,
Једне ноћи моле да буду са нама!
slike pesnika

Матија Бећковић – ПРИЧА О СВЕТОМ САВИ

matija beckovic prica o svetom saviКада је Свети Сава ишао по земљи,
Још пре свога рођења,
Док се звао Растко,
Као што иде и сада,
Само га не видимо,
А можда је то било и доцније.
Кренуо је Савиним стопама,
Ка Савином извору
На Савином врху,
Куда и ми идемо,
Јер другог пута и нема.
Када је негде око Савина дана
Наишао Савином страном,
Напали су га пси,Као што и сад нападају
Свакога ко се упути Савиним траговима.
Путник је најпре саставио три прста,
Како је одредио да се и ми крстимо,
Плашећи их законом
Од кога су још више побеснели,
А ни до данас нису узмакнули.
Онда се сагнуо да дохвати камен,
Али камење беше замрзнуто,
Свезано за земљу студеним синџирима,
Јер беше јака зима,
Као и ове године,
Као увек око Савина дана.
Већ су разносили Савина стопала,
Савин кук и Савин лакат,
По продолима и јаругама земље
Због које је подељен свет,
Кад је Сцети отпасао мач уста,
Једино оружје које је носио,
А које је и нама оставио,
Говорећи ове речи:
– Нека је проклета земља у којој су
Пашчад пуштена, а камење свезано.

slike pesnika

Матија Бећковић – МАЈКА

matija beckovic majka
Је ли још жива
Она ваша сестра
Код које сте одлазили сваке недеље
Питам Патријарха Павла
Умрла је одавно
Али то ми није сестра
Него сестра од тетке
А тетка ми је мајка
Која ме подигла од колевке
Кад се преудала
Она што ме родила
И сад ја мислим
Кад променим светом
Да ћу прво видети тетку
Које сам се највише ужелео
А за остале у царству небескоме
Има времена
Да се видимо и поразговоримо
Од Аврама и Исака
До четвородневног Лазара
Моје крсне славе
Видећу и Светог Саву
И Цара Косовскога
И друге свете и
Из рода нашега
Који су одбранили образ божји
Видећу и мајку
Ако Бог да
И ако ме позна

slike pesnika

Јосиф Бродски – ПОМПЕЈА

josif brodski pompeja
Обитавасмо опет покрај затона,
и облаци још плове изнад нас,
и Везув данашњи ко пре клопара,
и слеже се прашина на сокаке,

и слушаш звекет сокачких стакала.
И нас ће једном затрпати пеп'о.
И ето волео бих у тај час
да ти у предграђе трамвајем дођем,

да уђем у твој дом,
и стотине година потом
дође ли одред да откопа град,

тако бих волео да нађе тад
у твоме вечном загрљају мене,
под слојем новог пепела и праха.

slike pesnika

ПРЕДРАГ И НЕНАД

hajducki i uskocki ciklus predrag i nenadРани мајка два нејака сина,
У зло доба у гладне године,
На преслицу и десницу руку.
Лепа им је имена надела:
Једном Предраг, а другом Ненаде.
Предраг мајци до коња дорасте,
А до коња, и до бојна копља,
Пак одбеже своју стару мајку
И прибеже гори у ајдуке.
Оста мајка ранећи Ненада,
Ненад браца ни зазнао није.
И Ненад је мајци дорастао
А до коња и до бојна копља,
Пак одбеже своју стару мајку,
И прибеже гори у ајдуке,
Ајдукова три године дана.
Он је јунак мудар и разуман,
И срећан је свуда на мејдану;
Учини га дружба старешином,
Старешова три године дана.
Ал' се млађан зажелио мајке,
Дружбини је браћи беседио:
Ој дружбино, моја браћо драга!
Ја сам вам се зажелио мајке,
Ајте, браћо, да делимо благо,
Да идемо сваки својој мајци.
Дружбина га радо послушала.
Како који изасипа благо,
Тај се њему и заклиње тешко:
Који брацем, а који сестрицом;
А кад Ненад свој' изасу благо,
Дружбини је браћи беседио:
Ој дружбино, моја браћо драга!
Брата немам, а сестрице немам,
Већ: тако ми Бога јединога!
Десница ми не усала рука
Добру коњу грива не опала!
И бритка ми сабља не рђала!
Ни у мене више нема блага.
Кад су тако поделили благо,
Ненад седе на добра коњица,
Пак се диже својој старој мајци
Лепо га је дочекала мајка,
Пред њег' носи слатку ђаконију.
Кад су били сели за вечеру,
Ненад мајци тијо беседио:
Ој старице, моја мила мајко!
Да ми није од људи срамоте,
Да ми није од Бога греоте,
Не би рек'о, да си моја мајка:
Зашт' ми ниси браца породила,
Јали браца, јали милу сеју?
Кад сам био с друштвом на деоби,
Сваки ми се заклињаше тешко:
који брацем, а који сестрицом,
А ја, мајко, собом и оружјем,
И добријем коњем испод себе.
Стара му се насмејала мајка:
Не будали, млађани Ненаде!
Ја сам теби браца породила,
Предрагога твог брата рођеног,
И јуче сам за њег' разабрала!
Да с' наоди и да ајдукује
У зеленој гори Гаревици,
Пред четом је јунак арамбаша.
Беседи јој млађани Ненаде:
Ој старице, моја мила мајко!
Покрој на ме све ново одело,
Све зелено од чое зелене,
А ократко с горицом Једнако,
Да је идем браца да потражим,
Да ме жива моја жеља мине.
Беседи му стара мила мајка:
Не будали, млађани Ненаде!
Јер ћеш лудо изгубити главу.
Али Ненад мајке не слушаше,
Већ он чини, што је њему драго:
Он покроји на себе одело,
Све зелено од чое зелене,
А ократко с горицом једнако,
Пак уседе на добра коњица,
И диже се браца да потражи,
Да га жива жеља мимоиђе.
Нигди свога он не пушта гласа,
Нити пљуну, ни на коња викну;
А кад дође гори Гаревици,
Кличе Ненад, како соко сиви:
Гаревице, зелена горице!
Не раниш ли у себи јунака,
Предрагога мог брата рођена?
Не раниш ли у себи јунака,
који би ме с брацем саставио?
Предраг седи под јелом зеленом,
Предраг седи, пије рујно вино;
Кад саслуш'о Ненадова гласа,
Дружбини је браћи беседио:
Ој дружбино, моја браћо драга!
Испадните на друм за бусију,
Дочекајте незнана делију,
Нит' га бијте, нити га глобите,
Већ га жива мени доведите:
Откудгод је, он Је рода мога.
Устало је тридесет момака,
На три места све по десет стало.
Кад на први десет наишао,
Нитко не сме пред њег' да изиђе,
Да изиђе, да коња привати,
Већ га сташе стрелом стријељати.
Беседи им млађани Ненаде:
Не стрељајте, браћо из горице,
Не била вас вашег брата жеља,
Како мене и брата мојега!
Што ме тужан овуд потерало!
Они њега пропустише с миром.
Кад на други десет наишао,
И они га стрелом стријељаше,
И њима је Ненад беседио:
Не стрељајте, браћо из горице,
Не била вас вашег брата жеља,
Кано мене и брата мојега!
Што ме тужан овуд потерало!
И они га пропустише с миром.
Кад на трећи десет наишао,
И они га стрелом стријељаше,
Расрди се млађани Ненаде,
Пак удари на триест јунака:
Први десет сабљом посекао,
Други десет коњем погазио,
Трећи с' десет по гори разбеже,
Које к гори, које к води ладној
Глас допаде Предрагом јунаку:
Зле га сео, Предраг арамбаша!
Дође теби незнана делија,
Исече ти по гори дружбину.
Предраг скочи на ноге лагане,
Пак узима луке и стријеле,
Пак излази на друм на бусију,
Пак заседа за јелу зелену,
Скида њега стрелом са коњица
На зло га је место ударио,
На зло место, у срце јуначко.
Врисну Ненад, како соко сиви,
Вриштећи се по коњу повија:
Ј'о јуначе, из горе зелене!
Жива тебе, брате, Бог убио!
Десница ти усанула рука,
Из које си стреле испустио!
И десно ти око искочило,
С којим си ме, море, намотрио!
Још те твога брата жеља била,
Кано мене и брата мојега!
Што ме тужан овуд потерало,
Наопако а по моју главу!
Кад је Предраг речи саслушао,
Иза јеле њега запитује:
Тко си јунак, и чијег си рода?
Рањен Ненад њему одговара:
Што ме, море, ти за рода питаш?
Од мене се оженити нећеш;
Ја сам јунак млађани Ненаде,
Имам стару саморану мајку,
И једнога брата рођенога,
Предрагога мог брата рођена,
Пак се диго да њега потражим,
Да ме жива моја жеља мине,
Наопако а по моју главу!
Кад је Предраг речи разабрао,
Од стра љута стреле испустио,
Пак притрча рањену јунаку,
Скида њега с коња на травицу:
Та ти ли си, мој брате Ненаде!
Ја сам Предраг твој братац рођени
Можеш ли ми ране преболети?
Да подерем танане кошуље,
Да те видам и да те завијам.
Рањен Ненад њему одговара:
Та ти ли си, мој брате рођени!
Вала Богу, кад сам те видео,
Те ме жива моја жеља мину;
Не могу ти ране преболети,
Већ ти проста моја крвца била!
То изусти, па душицу пусти.
Над њим Предраг јаде јадикује:
Ј'о Ненаде, моје јарко сунце!
Рано ли ми ти беше изишло,
Па ми тако рано ти заседе!
Мој босиљче из зелене башче!
Рано ти ми беше процватио,
Па ми тако рано ти увену!
Па потрже ноже од појаса,
Те удара себе у срдашце,
Мртав паде покрај браца свога.
slike pesnika

АНАНА (грузијска народна бајка)

gruzijska narodna bajka
Био једном један царевић. Имао је царевић башту, а у башти – две леје. У једној леји расте празилук, а у другој – мирођија. Царевић неће ни јести ни пити, док у својој башти не поседи. Иде царевић низ своје леје, види – котрља се папирић. Подигао га је, да види шта је написано, али како није могао да га прочита, узео га је и дао некоме. Одједном је папирић оживео, претворио се у девојку. Таква лепотица је била та девојка, таква лепотица, да лепше од ње није било на свету.

Видео је царевић девојку, пожелео да се ожени са њом. Пита:

– Из којег си рода или племена?

– Име ми је од празилука, појас ми је од мирођије, проста сам ја девојка.

Отишао је царевић.

– Непознатог си рода, – рекао је, окренуо се од девојке, која се звала Анана, и оженио другом. 

Анана воли царевића, воли, од љубави умире. Довела је Анана из горе кошуте, помузла млеко, налила у котао и села у њега. Кипи млеко – купа се у њему Анана. Видео је царевић Анану у врелом млеку и говори жени:

– Види, наша Анана је довела из горе кошуте, помузла млеко, налила у котао. Кипи млеко – Анана се у њему купа.

Рекла је жена: 

– А ја то не могу?

Довела је царевићева жена краве са планине, помузла их, узварила млеко, села у котао и скувала се. Царевић је остао удовац. Дошао је царевић код Анане и пита:

– Којег си рода или племена?

А она опет:

– Име ми је од празилука, појас ми је од мирођије, проста сам ја девојка.

– Непознатог си рода, – рекао је царевић и оженио се другом. 

Отишла је Анана, попела се високо на планину. Села је да преде свилу, испустила вретено; одрезала је себи нос, бацила га доле. 

– Иди, носићу, донеси ми вретено!
Нос је донео вретено и опет сео на место. Видео је то царевић, дошао код жене и каже:

– Зачудила ме је наша Анана. Попела се високо на планину, села да преде свилу и испустила вретено; одрезала је тада себи нос, бацила да доле и рекла: „Иди, носићу, донеси ми вретено!“ Нос је донео вретено и опет сео на место.

– Шта је ту чудно? – рекла је жена. – То и ја могу.

Попела се на кров, узела вретено и почела да преде: испустила је вретено, одрезала себи нос и бацила га доле. Нос није донео вретено, а сва крв јој је истекла и умрла је. Опет је царевић остао удовац, пошао је код Анане и пита:

– Којег си ти рода или племена?

– Име ми је од празилука, појас ми је од мирођије, проста сам ја девојка, – каже Анана.

Отишао је царевић у планине, нашао свињара, купио свињу и рекао: 

– Месо вама, а крв мени, – наредио да је закољу, а потом наредио: 

– Целог ме премажите крвљу, одведите и положите поред Анане.

Заклали су свињу, премазали царевића крвљу однели код Анане и оставили. Видела је Ана окрвављеног царевића и јаукнула:

– Сунце – мајко, оче мој – месече, 
Звезде – браћо на небу плавом,
Спустите доле моју клупицу,
Мој мили царевић је умро.

Само што је рекла – отворило се небо и спустила се златна клупа. Устао је царевић, загрлио Анану, почео да је љуби и милује. Венчали су се и живели срећно.

•Превела с енглеског Дајана Лазаревић

slike pesnika

Бранко Миљковић – ОЧАЈНА ПЕСМА

branko miljkovic ocajna pesma
Полет је насиље, недоучени дане;
Небо је дато под наполицу лажи.
Куда ћу? шта ћу? свуда ме ноћ тражи;
Пси ме рецитују и глуве пољане;
Цвет и птица ухваћени су у лажи!

Ми знамо окрутности преране слободе
И сан по мери ноћи кад нас такао,
Кривотворну зору којој пишу оде
И силазак у срце ко силазак у пакао
По љубавно ђубре уз сјај непогоде.

Душо, животињо коју прати сета,
Упознај нас с мразом који пише песме;
Шумо тешка римо на крај бела света,
Зар зло побеђено ни запевати не сме
Пред новим злом које почиње да цвета?!

Мисао која не уме да мисли
Завлада светом. И сада је касно
Било шта рећи што би било јасно
И човеку и птици под којом смо кисли
И мртвима који иструнуше часно.
slike pesnika

Бранко Миљковић – СУНЦЕ

branko miljkovic sunce
Ово ће се неизвесно кретање завршити
сунцем. Осећам то померање југа
у своме срцу. Мајушно подне се руга
у камену, варница што ће осветлити

звездани систем мога крвотока.
А дотле све што буде нек је због песме. Друга
утеха нам не треба. то трајање се руга
претњи црног и отровног неког сока

Не, неће се отровом то путовање завршити.
Неки ће свемир поново да нас створи.
Макар слепог лица и мрачног срца реч праву изговори.
У камену спава мало сунце што ће нас осветлити.

Чујеш ли звездани систем мога крвотока!
Понављам: неки ће свемир поново да нас створи
макар слепог лица и мрачног срца док сунце не проговори
над претњом црног и отровног неког сока.

slike pesnika

Еуженио де Андраде – СО ЈЕЗИКА

euzenio de andrade so jezikaПослушај, послушај, имам још нешто
да ти кажем.
Није важно, знам, неће спасити свет,
неће променити ничији живот –
али, ко је данас у стању да нечији
живот промени?
Послушај ме, нећу те задржавати.
То је мала ствар,
попут кишице што надолази полако,
то су три-четири речи,
не више. Речи које ти желим поверити.
Да се не угаси твој пламен,
твој храбри пламен.
Речи које сам волео толико
и које можда још увек волим.
Оне су дом, со језика.

•С португалског превела Ана Стјеља
slike pesnika

Еуженио де Андраде – ПРИБЛИЖИ СЕ ИЗВОРУ

euzenio de andrade priblizi se izvoruПриближи се извору;
нека те не брине да ли само
тишина до твојих чула допире;
још увек је музика. Још једном
покушај да подигнеш руку све до даха
прве звезде,
ученице брижљиве,
до гласа сваког слога;
немаш друго небо,
немаш другу земљу.
Уснама, очима,
прстима
покушај да дотакнеш
земљу испуњену твојим срцем.
Поново.

•С португалског превела Ана Стјеља

slike pesnika

Бранислав Петровић – ИМА ЈЕДНА ЗВЕЗДА

branislav petrovic ima jedna zvezdaИма једна звезда
лукава лепа невидљива дрска и зла
крије се као да је неког опљачкала
као да је неком кућу затрла

Шта све не чине астрономи
шта све ти шашавци у свом фанатизму
пентрају се по сазвежђима завирују у пакао
али те звезде нигде нема

Запоставили породице
и дању и ноћу зуре у небеса
жене их варају са трговцима
жене на земљи и небесима

Набавили најскупље инструменте
консултују пророке јуродиве на смрт осуђене
змијама се под језике завлаче
ево већ хиљадама година па ништа

Екипе хемичара и физичара
најпознатији светски стручњаци и нобеловци
износе невероватне доказе и аргументе
али звезде нема па нема

Ни циганке нису помогле
ни чувени старци прослављени на ломачама
ни власник свиње са главом пантера
ни свиња ни пантер нису помогли

Ни музичари нису помогли
још мање собарице у новим хотелима
ако ико полиција би указала на неки траг
али ни полиција није могла

Има једна звезда
не само у песмама не само у сну
мађије и чини на нас је бацила
и далеко нас младе одвела.
slike pesnika

Танасије Младеновић – ХОЋЕ ЛИ

tanasije mladenovic hoce liЛице историје и лице човека
Као да се никада неће потпуно
Сусрести.

Хоће ли се икада склопити,
Као најбоља песма,
У савршени склад, у мелодију
Која спаја,
Силним звучањем,
У јединствену хармонију
Земљу и небо?

Или ће трајни ритам Истог,
Као неумитни закон,
Стално и на исти начин,
Потомке претварати
У претке?

А заставе, спуштене или не на пола копља,
Бити једино подсећање
Ха сетни и вечни –
Заборав.

1983.

slike pesnika

Рајко Петров Ного – НЕМА ВЕЧНОСТ

rajko petrov nogo nema vecnost
Овај мук је очај коначнијех ствари
Њихов слеђен напор од кога се сéди
Све је овде једном хтело бити друго
А све нема вечност бездушно заледи

Ово је бела долина кристала
Од звука влажна и препуна сене
Ова мртва студен залеђено време
Вечни мир и покој одсуство промене

За утробу земље привезани немо
Сад несвесни слепи и уклети али
У сну стари немир отвара им зене
За покрет и у сну опет све би дали

slike pesnika

Стеван Раичковић – ТИ ОДЕ ПРЕ СВИХ

stevan raickovic ti ode pre svihУ спомен Бојане Раичковић рођене Лазовић

Ти оде пре свих, међу првима,
Као да си нас све победила.
Ниси кроз уста реч процедила
Како одлазиш од нас црвима.

О како ћутиш под тим дрвима
Где ти је место коб одредила
Да лежиш одсад сва побледила
Без трунке боје коју крв има.

Још увек си под мојим негама:
Проносим стазом воду кофама
И квасим зелен хум у жегама.

Нек јекне бар у овим строфама
Где је реч свака скоро појана
Твоје сад страшно име Бојана.

slike pesnika

Ђура Јакшић – НЕВЕСТА

djura jaksic proza nevesta

I

У рату и бунама, које често потресаху поноситу Босну, оседео је стари велмуша Вук Хранић и сада мирно ишчекиваше свршетак дугог живота, у коме је видео славу и силу имена свога, осетио жарку љубав којом га народ љубљаше, гледао послушно властеоство што се свакада његовој мудрој и озбиљној речи клањало. Доста је видео, страдао је много, живот му беше вечита борба: и опет никад и никоме није о својој прошлости приповедао. Та на његовим бледим и сувим образима јасно уписани беху горки дани прошлости далеке; то је била блеђана књига, у коју је студена рука оштрим пером забележила муке и страдања, дике и поносе од седамдесет лета.

Али му је сада срце клонуло, десница малаксала, а у тамним очима угасио се огањ његове големе душе. И сад се у Херцеговини познају пусте развалине тврдога градића Камена. У њему је седи велмужа чекао последње чекање.

Често је тамним очима гледао у зелене равнице које се испод Камена пружаху, и, као кроз маглу, је видео многи шарени цветак где се румени и бели, чуо је хуку реке како се са стрмих планина у долине ваља, а кад је изнад градске куле погледао, видео је орла где се са снежних врхова студенога стења с облацима јури, чуо је кликот и писку орлова, а у бурним данима видео му је црну голему сенку, с којом се страховите муње по суморним стенама играху, али њега није видео да пада.

Тада се сећао младости своје, опоменуо се снаге која је громовима пркосила, пак је горко уздахнуо и беше суморан. У тим црним и сетним часовима није било жива човека, да једним умилним гласом ублажи душу, утиша уцвељено срце његово.

Сам је он био, сам и остављен: само лепа Милица не одступаше од седа родитеља. Ту је она око њега лебдела, љубила га и сваку му жељу унапред с најумилнијим осмехом испуњавала. Она му беше анђео хранитељ, који му је и у сну и на јави белим ручицама чело гладио, а руменим усницама на суве образе живот враћао. Она га је служила: час му је носила воде са хладног извора, а час шарена цвећа, да га задахне мирисом његовим, а после, са поклоном лепе уриснице, пружала му је најлепше воће, којим је Бог његове големе вртове био благословио.

И стари родитељ је љубио чедо своје. Али и та љубав беше мушка и озбиљна. Ретко је Милица осетила дршћуће руке његове у миломе загрљају, а још ређе тихих пољубаца на руменом жару лица свога: један поглед и једна реч, блага и умилна, беше израз родитељске нежности.

Често је седи велмужа, усамљен, са јединицом овојом у лепим вртовима или на високој кули, без уздаха, али и без осмеха, боравио. Милица је ћутала, као што бео љиљан, наслоњен уз хладну стену, бледо и непомично ћути: отишао би у лепше друштво, у мирисне шарене вртове, али жао му је хладне стене, жао родитеља оставити…

Једном ће му, после мучног ћутања, јединица рећи:

– Оче, ноћи су ти дуге, а дани несносни: за девет пуних година нисам видела ведрине, која се пре тако често на твоме челу јављала. Пак и сада, да је Сандал овде, можда би и ти веселији и задовољнији био?

Седи Хранић је ћутао.

– Оче, кажи ми, где је наш Сандал?

– Сандал је још у Призрену, дете моје, у дворовима српских царева: онде се он вежба борби и оружју, учи се поносу јуначком.

– Девет година је, оче, како је отишао – тужним гласом је продужила Милица, а низ лице јој кануше две бисер-сузице; – за девет година не прође ноћца, да га нисам у сну видела; црн је дан био у коме нисам сваког часа на њега помислила: још није ветрић листом шушнуо, а да ми не би срце и душа у великој милости јекнула: ево Сандала!… Ох, дуго време радосног чекања! Кад видим врана коња и млада витеза, ја помислим: Сандал иде: али испод леденог бедема коњаник даље пролази, ја остајем, за њим гледајући, па велим: „Није то Сандал! Та Сандал беше лепши, поглед му умиљатији, а осмех пун братске милости и љубави!….“ Оче, ја сам још мала и нејака била, а он је тек почео коња јахати и џилита бацати; па кад, уморан, румен, са јуначке игре дође, а ја га, еио, баш на оној ливади чекам, онде се он на моме крилу одмарао, онде ме је дуго и много љубио. Ох, оче, онде и сада најлепше цвеће мирише, најхладнији извор тече. Ох, сестра не љуби брата као ја Сандала: па ко зна, кад опет дође, можда га више ни познати нећу?

– Нећеш га познати, чедо моје! На глави калпак и челенка, на грудма панцир, у руци злаћан буздован, а о појасу бритка сабља, алемом испуњена – тако ће изгледати мој син Сандал, јер се тако у двору српских краљева носи. А у очи му нећеш смети погледати; онде ће бити пламен величанства и мудре озбиље, реч кратка и јуначка, јер се тако у друшини великих царева говори.

– А када ће доћи наш Сандал ? Ох, оче, срце ми силно куца, душа трепери, кад помислим на њега.. Чини ми се умрећу у његову загрљају!

– Дете моје, скоро ћеш видети Сандала.

Милица је ућутала, а седи велмужа је у своју јединицу дуго замишљено гледао, није ни речи вишо проговорио: али и у том немом ћутању показиваше се голема љубав којом своје једино чедо љубљаше.

Од тог дана је Милица скоро заборавила на негу оца свога: заборавила је на лепе шарене вртове: цвеће је почело венути, најлепше руже прецветаше и опадоше, јер их више нико залевао није. Милица је поваздан седела на високим бедемима тврдога Камена, чекала је брата, ал’ братац не дође.

Већ се по гранчицама показиваху жути и увели листићи, којима се јесењи ветрић играо – и Сандал не дође.


II

На кули, у дубоким мислима, седи стари Хранић и кроз опружени дурбин брижљиво хвата плаву даљину испод тврдог Камена.

До колена му, на меком јастуку, двори мила јединица.

– Оче, већ и грбзни виногради испод жутог лишћа показују слаткога плода румен загаситу, а мени брата нема! Ох, оче мој!

Старом властелину се засветлеше очи, а по сувим образима осу се румен изненађена срца.

– Ено Сандала, дете моје! Видиш онај прамен магле што се у даљној равници као вихор окреће? Оно ти је Сандал.

Милица је задрхтала од ненадне радости, није умела ништа казати, само је колена старом оцу љубила, љубећи је говорила:

– Сандал! Мој слатки Сандал! Ох, ено, иде, иде братац мој! Већ му и вранца видим! Гле како белу пену са вране длаке стреса, грива му лети по вихру као мисли срца мога… Оче, погледај Сандала! Познајем га, видим га добро, јер ми никад из памети иступио није! Погледај бело перо како се по рамену повија! Гле бисер како сија! Како се долама у злату крши! Како се светли та бритка сабља! Ох, погле, оче! Како је сјајан, како је висок и леп!…

Зарзали су коњи у мермерној авлији, слуге и дворани притрчаше, да прихвати млада господарат али је прва дошла сестра, долетела је, раширила је беле руке, да на срце своје љубљеног брата прими.

Она је плакала од радости, сузе јој потекоше из сјајних очију, те је кроз сузе гледала у сунце своје: љубила га је у чело, у очи, по грудма, по долами, да ниједно место нељубљено не остане.

– Мој брате, мој прелепи Сандале!

Кад су на кулу дошли, још је у дубоким мислима стари велмужа сам и непомично седео, мислио је о будућности деце своје.

Син је клекао пред оцем, калпак је скинуо са главе, а чело је ниско пред погледом седа родитеља оборио.

– Благослови ме, оче!

– Да си благословен, сине мили!

Син је пољубио оца у руку, рука је задрхтала, и дршћућом руком загрлио је отац сина свога.

– Поздравље ти од силнога цара. Његова је мишица јака, дух голем, срце витешко; престо му сија у слави и величини, за коју је српски народ готов увек потоком крви пролевати.

– Па да ли и твоја капка за ту српску светињу кану ?

Сандал је отпучио токе и панцир, и на голим прсима угледао је седи војвода дубоку пругу, вечито знамење части. Отац се осмехнуо: то је била његова крв, која је за српску величину потекла.

Милица је загрлила брата свога: чињаше јој се да у царевој војсци бољега витеза није било.

 

III

Кад је Сандал дома дошао, дође са њиме и један гост. То је био Љубиша Котромановић, син богата племића из славне породице босанских банова, побратим Сандалов.

Он је био висока и лепа стаса, ведра чела, а погледа пламенита; смеђа коса се у густим прамима низ плећа спуштала, сабља му је дивно доликовала, а када је на сивој бедевији јездио, био је као звезда која по тамним путовима небеских сводова светлост просипа.

Кад га је Милица први пут погледала, уздахнула је.

Срце јој се упознало са тушним мислима, са милом тугом, сјајним образима, вељом надом и већим жељама.

Једног дана је сама она седела и чезнућим погледом гледала је шарено цвеће у големим вртовима. Ћутала је, сетна и замишљена, а по руменим образима лебђаше осмех, пун милине и љубави.

Тако је њу и Љубиша застануо, пак је дуго, врло дуго, у тај умилан осмех и у те црне очи гледао.

Срце му је говорило: ох, она је лепа!

А душа му шапташе: најлепша девојка тебе љуби!

– Добро јутро, сестро мога побратима!

На тај глас се тргла Милица, она се смерно поклонила пред страним витезом. Дуге јој трепавице покрише необичну светлост тих црних очију, али јој се образи осуше руменим шаром љубави прве.

Она је задрхтала.

– Твој ми је брат мио побратим, буди ти моја сестра! Виш, ја сестре немам, љубави не познајем, прими побратимство, да те на свом срцу негујем, да те нечувеном љубављу љубим!

Тако је говорио јунак кога је првн поглед њезин очарао; а девојка, анђео од нарави, љубила га је, а није смела казати да га љуби; горела је, а није смела изрећи да је то пламен љубави што јој по заљубљеној души пламти.

– Не могу ти бити сестра, незнани јуначе! – А у срцу је остало: јер те више љубим него брата мога!

– А ти ми буди живот и душа!

Милица је горела, а дршћућим је гласом шаптала:

– Не могу живет, не могу ти душа бити!

Љубиша је чуо то тихо шаптање дршћућих груди, видео је румен, разумео је поглед небесне невиности. Он је загрлио лепу Милицу и изљубио је.

Тај је пољубац врео био, запалио је душе њихове, они се не могоше растати, љубише се дуго и жарко.

Сунце није видело румен њиних образа; ветар је само носио шум њихових загрљаја, тихи жубор милих уздисаја…

 

IV

На високој кули, између мермерних стубова који су кроз дуге векове у бурним данима борбе и јунаштва тешки кров држали, прострте беху пулирисовине, а на узвишеном месту старешинства седео је седи војвода Хранић, до колена му син Сандал.

Милица је ступила у дворану. Груди јој се стегоше, срце јој је силно куцало. То је била светиња у коју никад женска нога крочила није; нема дворана није још чула женског уздаха, није видела женских суза, ни њихова умилна погледа; само звекет сабаља и громку вику разјарених јунака слушала је поноћима веље погибије.

Милица је на позив оца ирви пут ушла у ту студену дворану, с душом пуном страха, с трепетом којим ступамо у тајне обитељи умрлих пратаоца.

– Оче!…

Глас јој је задрхтао, срце се стегло, и више није могла сирота девојка проговорити.

Ћутећи је стајала, јер није приликовало да пред мужевима и слаба девојка седи.

После дугог ћутања је проговорио отац:

– Милице, чедо моје!

Глас му је одјекивао у малој дворани, а озбиља речи и погледа потресаше душу млађаној девојци.

– У дугом животу – продужио је војвода, – не имадох сјајнијих нада, ни узвишенијих жеља, него да вас срећне видим, тебе и Сандала. Од колевке пратио сам вас корак по корак. Видео сам Сандалову мушку слику где се развија, твоју лепоту шта очи засењава. Чедо моје, у теби је лепота матере твоје. Мило ми беше у дугим данима моје осаме у тебе гледати, ти си ми била утеха, а Сандал цела нада старости моје; у њему тече крв мојих прадедова, он је рођен за бана босанског! Кад сам на чело побуњеном властеоству стао; кад је народ викао: „Да живи Вук Хранић!“, мислио сам на славу сина свога; срце ми је поносно шапутало:,Сандал ће бити бан у Босни!’ А када ми је крв из дубоких рана, у боју код Требјешнице, потоком ишла, нисам; се сећао рана, мислио сам на брата твог: „Сандал ће бити бан, нека је, нек тече крв седог војводе!“… Храброст се моја далеко чула, име ми беше славно, бојали су га се бани и краљеви; Дубровчани ми слаше дарове, а Маџари су ме у помоћ звали. Ја сам ишао, свугде је моја крв текла – за сина мог. „Сандал ће бити бан!“… Ох, и никад нисам мислио да ће се спомен прошлости моје толико презирати, нисам знао да ће се моја крв ногама газити… Милице, ти љубиш брата свог, љубиш га силно и неизмерно. До твоје љубави, не до моје крви, стоји сада судбина мога јединца Сандала. Тебе је запросио војвода маџарски за сина свога, Николу Баторију. Кад ти постанеш његова невеста, Сандал ће бити бан у Босни!

Пребледела је лепа јединица поноситог велмужа, стајала је пред оцем, нема и непомична.

Сандалу се засветлеше очи. И сада први иуг громким гласом запита оца свог:

– А зашто не Србин ? Зашто, оче? За јунака треба да пође лепа унука славних прадедова!

– Никола Баторија је јунак, племенит, славан; моја ће кћи за њега поћи!

Даље нико није смео запитати… Милица је пољубила оца у руку и удаљила се.

Сандал је још остао.

– Оче, ја никад нећу бити бан босански! Ја нисам законити наследник престола босанског!

Отац је побледео, осетио је терет речи, који му је срце парао, али је ћутао…

 

V

И љубав престаје, поштовање се гаси, слободно срце умукне од страха.

Милица је од то доба избегавала седа родитеља, а када га је у даљини угдела, уздахнула је, а из очију би јој потекле сузе, грозне и горке. Сваким даном је била блеђа и слабија, на уснама не оста румена осмеха, њима је још само клела часак рођења.

И од Љубише се клонила. Али једном не могаше га избећи, видела га је и стала.

И њега је љубав изменила.

– Није он више осећао радости у забавама, које му је срце пре тако жељно тражило; није он више ишао за племићима џилит гађати; а сабља му се тужно о појасу повијала, потамнела је; каткад је само у дубоким мислима ту верну другарицу трзао, завитлао је зраком и тишином и опет лагано у корице спуштао. Тада би се осмехнуо, горко и жалостиво.

Кад је Милицу опазио, блеђи је дошао од пребеле хартије.

–Милице! Милице, ти ме не љубиш! Ја ћу умрети. Милице, погледај ме! Виш, жнвот ми је мрзак! Не мили ми се дан више!

Милица га је погледала, видела му је бледо чело и увело лице, пак је уздахнула.

– Умрећу, Милице, јер ме ти не љубиш!

– Љубим те, љубим! Кад сам те видела, дан ми је синуо! Сад ми те узеше, и мојој се души смрче! Тамно ми је сунце, црн ми је живот, а крвав отац, који ми те отрже… Ох, да ме његово срце упола толико љуби колико ја тебе љубим, распало би се, старо, гледајући горку тугу на челу јединице своје!

– Ти ме љубиш, ал’ нећеш бити моја… Ја ћу умрети, Милице, јер ме ти љубиш!…

– Живот је кратак, још који дан, па кад те изгубим, умрећу, јер те неизмерно љубим!…

Како је мила смрт, како је слатко надање у њу! То је рајевина, што уцвељену душу, раскинуто срце, на ледене груди чека.

 

VI

Загрмела је калдрма у тврдоме Камену, зарзаше коњи, зазвекташе сабље и мамузе.

Дођоше гости из земље маџарске.

Дошао је млади младожења… И ту се часте већ недељу дана, чекају зору, да воде младу невесту.

Милица је видела свога младожењу. Па је ли је утешио поглед његов? Да ли је очараше умилне речи којима је поздрави млади Никола? Е да ли јој засенише очи богати поклони којима је дарива Маџар?… Ох, она је тужна, невесела, усамљена и никад се међу другарицама не јавља; она седи и чека, види кума и девера, гледа младожењу, а чека избављења.

Седмог дана је требало, по обичају, играти јуначке игре. Надалеко испод Камена пружа се убава равница. Стотину Маџара је позабадало копља у ледину и за њих привезало мамне коње. Само чекају глас трубе, па да се витешке игре започну.

Већ је и седи војвода под чадор сео, а до њега бледа јединица. Загрмела је труба и по трећи пут јекнуше далеке планине.

Стотину добрих маџарских коња поиграше зеленом равницом, сто бeлих перјаница се по плавом зраку завијуга, а највећа поноситога мадожење.

Сандал и Љубиша стоје и гледају маџарско јунаштво. Страшан је поглед био то: у њему почиваше поруга и презирање, а на бледим Љубишиним уенама грозан осмех.

– Напред, побратиме! Видиш где одоше Маџари, утекоше кукавице!

– Напред!

Љубиша, у јуначкој вољи, стиште помамну бедевију: крв јој је из ребара прокапала.

Сандал викну своме Гаврану:

– Напред, Гавране!

„Ако л’ стигнеш помамна Маџара,

Сувим ћу те златом потковати;

Престигнеш ли –

Са бисером дробним окитити!“

Не лети стрела тако лако, муња у пламеној јарости не сече ведрину неба таком брзином, као помамни коњи у два побратима.

Заосташе Маџари, спори и посрамљени, само младожења оштром мамузом пара зелену длаку беснога ајгира. Али и он застаде, јер далеко пред њиме, у диму и магли, јурише два верна побратима.

Сад треба скакати скока јуначкога.

Младожења је пет коња прескочио, па му се засијаше очи у поносу јуначком. Али девет коња тражи син седога војводе.

Девет је коња Љубиша прескочио, а за њиме је јурнуо Сандал. Маџари су стајали немо и зачуђено, јер толико јунаштво у својој домовини нису видели.

Сада је лепа јединица седога војводе из дршћуће руке пустила сокола. Сто џилита звизнуше кроз зрак и тишину, а соко се мирно машао неба и облака.

И два побратима пустише џилите. У сивој магли се окренуо сиви соко, махнуо је крили и са Љубишиним џилитом паде на земљу. Љубиша се, по обичају, поклонио Маџару, а Маџар га гордо погледао; није могао да не завиди толикој слави свога супарника, гнев му је срцем овладао.

– На мегдан хајде! Мегдан је за јунака! – јетко се насмејао Љубиша Котромановић; с исуканом сабљом и страховитим погледом чекао је гневнога младожењу.

– Скачи, Љубиша! – Сандал викну побратиму.

Сукобише се, звекнуше оштре сабље под тешким ударом: при другом ударцу, побеђен и посрамљен, стојао је Никола Баторија, сабља му је далеко од њега у праху лежала. Пред њиме је стајао Љубиша, бледа и суморна чела, а с погледом пуним презирања.

– И опет нећу да на ову свету земљу кап гостинске крви кане!

 

VII

Последње је вече. Весели су гости, чаше се куцају и звече, а здравице лете од уста до уста, а уза сваку громовито: „Многа лета!“

Само је Милица сетна и невесела. Остала је усамљена, да се опрости са срцем својим, са животом правим, да каже збогом свима милим надама, целом спасењу своме.

– Нећу га преживети! Умрећу! Умрећу!… Ох, ал’ у чијем загрљају ћу умрети!… Гадан као моје презирање, жена мека… посрамљен… под теретом поруге грозне!… А где ће бити у оном горком часу његово тужно смешење, жалостив поглед, који ће ме на живот сећати?

У таквим мислима је тужила жалосна невеста: често се трзала сама од свога гласа, који тихо у полумрачној собици јечаше; после је опет ћутала немо и непомично.

Сад се отворише врата, и лаганим кораком, клецајућом ногом, ступио је у собу Љубиша.

Милица је дуго гледала у њега, као што сирото пасторче у сну гледа умирућу мајку, осећа загрљај, прима пољубац, трза се и гледа сенку немирних санова.

– Дошао сам, Милице, да ти кажем збогом. Смрт је, која ће нас опет саставити… Збогом, Милице!…

Милица није осетила пољубац који јој бледи љубавник на хладно чело притиште. У несвести је била. А кад се тргла, зора је свитала – жалосно свитање несрећнога дана! Њојзи се чинило да је страшан сан уснила, да је у њему видела мртваца, да је чула звеку сабаља, писку рањеника и сву страхоту која се узбурканој души у сновима јавља; чула је оно страховито збогом… пак је и она дршћућим гласом јекнула:

– Збогом! Збогом! Збогом!…

И дан је свануо, а весели чауши повикаше:

„Хазур, море, кићени сватови,

Кратки данци, далеки конаци!“

Девер је прихватио снаху, она је села на позлаћено седло и још једанпут дршћућим гласом рече:

-– Збогом, Босно! Збогом! Збогом! Збогом!…

 

VIII

Око Будима града простиру се дивне горе и долине; по њима се змијевидно вијугају царски путови, а украј њих расту липе и багрени, те својим хладом и путника хладе.

На среди друма стоји један коњаник на сивој бедевији. Он никоме не сврће с пута; а ко га види, стрепећим срцем и с дубоким поклоном и сам му сврће.

Лице му је бледо, поглед суморан, а на увелу челу видео се хладан пољубац немиле смрти.

Дуго је тако стајао, немо и непомично – од јутра до тихе вечери. А кад је и последњег зрачка на загаситом небу нестајало, пружио је десну руку, рекао му је збогом и горким осмехом осмехнуо се бледи очајник.

Сад је чуо громки топот и рзање коња. Јечала је гора и долина од веселе вике кићених сватова; све ближе и ближе допирала је весела вика; већ је кроз густ сутон угледао невесту… желео би се скаменити, само да је до вечности гледа, али већ викнуше стотину гласова:

– Настрану, море!

Али се коњаник није мицао.

Крв је ускипела у срцу помамна Маџара; исукао је сабљу и са страховитим бесом махаше по мирноме зраку. Зазвекташе сабље, и крв је прснула; младсжења је, рањен, посрнуо са бесна коња, а стотину свата је са голим ножевима јурнуло, да освете свога младожењу.

А бледи витез је још стајао.

А када су му ране одолеле, сав попрскан црном крвљу, заљуљао се на бојном седлу и пао је.

– Збогом, Милице, збогом!…

Милица је чула глас смрти, чула је уздах и клетву страховитог опроштаја, па ко све то у тако немилом часу чује, може ли дуже живети?

Не, то више не може; душа му оног часа зажели смрт.

Умрла је Милица.

У смрти беше тако лепа, невина и света; на уснама јој се следио осмех, на челу последњи пољубац Љубишин, а у леденим грудма последње жеље, миле наде другога живота.

На високој кули седи стари војвода у дубоким мислима. Често му се горак уздах из дршћућих прсију краде.

Једног дана дође један црн коњаник из земље маџарске и са тужним поклоном предаде му лист књиге бијеле.

Војвода га је стрепећом душом читао; а када је до последње врсте дошао, на земљу је пала бела хартија, а старац се грозно насмејао.

После је коштаном песницом лупао прозоре, огледала, стакло је прскало, а из његове суве руке прскала је крв… Црни коњаник се прекрсти и жалостивим гласом рече:

– Луд је!…

slike pesnika

Мика Антић – ОДЛУКА

mika antic odlukaЖивот је све нешто из почетка.
Јуче и прекјуче сутра не вреде.
Нема на свету два иста петка,
две исте недеље,
две исте среде.

Па чему онда разочарања?
Ако је једна љубав – ћорак,
одмах се друкчије и лепше сања.
И кад си највише тужан и горак
неких се нових очију сетиш
и схватиш: ти летиш… дивније летиш!

Ко је то видео да дечак пати?
Да куња кмезав и да плаче?
Сваки пут мораш поново знати
да волиш беље, да волиш јаче.
Не да се вадиш.
Не да се тешиш.
Већ да се истински до неба смешиш.

Нема на свету две исте среде,
два иста уторка,
два иста петка.
Све нове љубави друкчије вреде.
Живи се сваки пут из почетка.
Живи се да се никад не пада.
Да будеш снажнији после олује.
И да се у твоме срцу већ сада
сто златних звезда унапред чује.

slike pesnika

Милош Црњански – ЕТЕРИЗАМ

milos crnjanski eterizam drugu ivi andricu(Другу Иви Андрићу)

Моја је бајка:
да се у сну док се спава
добра чине, и да ништа
није јава.
Нисмо знали а имали смо
чедо у даљини.

Рекао сам ти цвет један лак
испуниће твоје мисли.
Све осмехе који су од бола свисли,
сачуваће зрак
негде у даљини.

О ничег нек те није жао.
Зато сам ти ту мисао дао
тужној голој и белој,
невеселој.
Гледај у јесен мирно,
како се губи дан
и љуби.

Благо као једно звоно
да зазвони у даљини
мишљу том сам те додирно.

slike pesnika

Душан Костић – ДЈЕЧАК НА КАМЕНУ

dusan kostic djecak na kamenu
Њега нећу наћи. Камен нећу познати. Све је
заборављено.
Биле су плаве очи на камену, далека случајна жено.
Ни твој, ни мој. Али наш. Нашли смо га таквог
иза колоне
зајезерене румено горким грохотом птица
лимених – сашлих са једних других грана,
са једних тамних небеса
чије ће звијезде клетва скаменити на вијеки
вјеков
да све буде тамо камен, и камен лежај, и камен
трава
што мртви дјечак без себе камено спава.
Ни твој, ни мој. Нађен на обронку – без икога
и без имена
и без дланова њежно да мину преко лица.
Курир можда. Од патње до слободе. Кроз све
мракове шума.

Заустављен, прикован жутим осмјехом смрти
у подне,
на завијутку начетог пута. Недоцвалог.
Сјећаш ли се? Срели смо се и застали. Имеђу
нас је био дјечак,
дјечак који више није био. Само ми, и очи плаве
његове
и чуперак, у трешњама; небо без плавила и себе.
Да ли је то капало лишће или зјене твоје над
дјечаком?

Не знам. Све је заборављено.
Твој глас је затреперио, ти си нешто викала?
Ширила руке?
Не знам. Све је заборављено.
Покупила си оружје плавокосог и бомбу дала
мени у руке
као завјет стаблима, вјетру, крилима,
расплетеној коси мајке (гдје је, тужна?).
Надирали су одозго. Хтјели су са свих страна.
Ми смо грабили за четом док су за нама лајали
пси
(колико ли паса, боже!);
меци су звакали лишће, и траву, и камен,
пратећи нас пажљиво и брижно
да за гору не заминемо као мјесечина. Зашли смо.
Нестали смо.

И никад се више нисмо видјели. Све је
заборављено.
Само онај дјечак, мртав, и без имена, на камену –
залебди прољећем каткад да ме под копреном
спомене
на себе и на тебе, далека случајна жено…


(Душан Костић, Тиха жетва, изд. Просвета, 1959)

slike pesnika

Душан Костић – У ТОЈ ТАМИ

dusan kostic u toj tamiУ тој тами дугој бљешти моја луча,
Србијо, из канџи излети још млађа!
Слутим зору бријегом кроз крв која кључа
за твоју слободу, за све што се рађа.

Избјегох, ал' твој сам до дна, задње нити,
зар могу не вољет дом тај, своје краје?
И овдје, у св'јету, ја ћу с тобом бити
међ нама даљина макар колика је.

Јер знам чежње твоје, твој сан, твоје наде,
знам ширину душе и љубав без мјере,
твој мрак знам дубоки, и тугу, све јаде,
сву бол коју болиш, све то што те ждере.

Знам шта оком плане. мрко, усред уза,
крену л' чете листом, бљесну ли шишане;
знам ти сваку мис'о, сву горчину суза,
гњев твој предубоки, ланце покидане.

Земљо моја родна! Знам и глад, и хајке,
кевтања, и сплетке, и жуч, мракобјесе;
знам јед шупљоглавца, глас туђе свирајке,
знам душу мантије, ћуд кнежеве кесе.

Ал' за тебе тријех – за дан што ће доћи,
за пучину твоју што се диже смјела,
за см'јех твог прољећа мрак покидах ноћи,
за живу ти ријеч горјех до пепела.

За све снове твоје уткане у струне
гусала, за бајку мајке – ткаље меко,
за горчину клетве издају што куне,
ријеч њежну драге драгом на далеко.

Земљо моја родна! Твој сам. Руди пјена
над буктињом срца – љубав тихо плави.
Ја знам снагу пера, праха размућена:
сву љепоту твоју свјетом да прославим!

slike pesnika

Петар Петровић Његош – ПОСВЕТА

petar petrovic njegos posveta prahu oca srbije gorski vijenacПраху Оца Србије

Нек се овај вијек горди над свијема вјековима,
он ће ера бити страшна људскијема кољенима.
У њ се осам близанацах у један мах изњихаше
из колевке Белонине, и на земљи показаше:
Наполеон, Карло, Блихер, кнез Велингтон и Суворов.
Карађорђе, бич тирјанах, и Шварценберг и Кутузов.
Ареи је, страва земна, славом бојном њих опио
и земљу им за поприште, да се боре, назначио.
Из грмена великога лафу изаћ трудно није,
у великим народима генију се гњ'јездо вије:
овде му је поготову материјал к славном дјелу
и тријумфа дични в'јенац, да му краси главу смјелу.
Ал' хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме,
све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме:
диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.
Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне груди;
од витештва одвикнута у њим лафска срца буди.
Фараона источнога пред Ђорђем се мрзну силе,
Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле!
Од Ђорђа се Стамбол тресе, крвожедни отац куге,
сабљом му се Турци куну - клетве у њих нема друге.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Да, витеза сустопице трагически конац прати:
твојој глави би суђено за в'јенац се свој продати!
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Покољења дјела суде, што је чије дају свјема!
На Борисе, Вукашине, општа грми анатема,
гадно име Пизоново не см'је каљат мјесецослов,
за Егиста управ сличи гром небесни, суд Орестов.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Над свијетлим твојим гробом злоба грдна бљува тмуше,
ал небесну силну зраку што ћ' угасит твоје душе?
Плачне, грдне помрчине - могу л' оне свјетлост крити?
Свјетлости се оне крију, оне ће је распалити.
Плам ће, вјечно животворни, блистат Србу твоје зубље,
све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће,
ал хероје ка Пожарске, дивотнике и племиће,
гле, Српкиње сада рађу... Благородством Српство дише...
Бјежи, грдна клетво, с рода - завјет Срби испунише!

У Бечу на Ново љето 1847. года

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта

Најлепше родољубиве, мисаоне, описне и љубавне песме српских, руских, француских, немачких и песника из целог света. Проза - кратке приче.