slike pesnika

Владимир Мајаковски – ВОЗНЕСЕЊЕ МАЈАКОВСКОГ

vladimir majakovski voznesenje majakovskog
(Из поеме Човјек
Пјесник сам. Учите дјецу: „Сунце се
рађа над ковиљем.“ С љубавне постеље,
иза његових власи – глава љубљене.

Очима избацила стријелу к сунцу
Склони тај осмјех слађан!
Срце стреми к пуцњу,
а грло бритву сања.
У мутном сну демон сами –
расте туга нова.
Иде за мном,
у воду мами,
води на руб крова.
Снијег около,
и снијег пун јада.
Изгуби ће му се траг.
И он пада –
на лед!
пада
премрзли смарагд.
Дрхти душа.
У леду је она,
и неће из њега изићи!
Тако ћу и ја,
омађијан,
обалом Неве ићи.
Корак –
на мјесту бдим.
Мрднем се –
простор не хватам
Пред собом кућу видим.
А иза леденог прозора –
зора трбуљата.¹

С руског превео Божо Булатовић



¹Алузија на разнобојно цвеће у излозима апотека. Прим. прев.

slike pesnika

Станислав Винавер – О, ПЕСМО МОЈА

stanislav vinaver o pesmo moja
О, песмо моја, мено без мена
О, песмо моја, чудна, без чуда,
Трепете модри тамних пламена,
Пожаре црни, музико луда.

О, иди право, не скрећи с пута
– Нас зову гласи тајних суштина –
О, бој се страсти вихорних кнута,
Бој се дубина земских, висина.

О, иди право, не међ туђине.
Бол, радост, све је ван ствари психе,
Песмо божанска, у плес суштине,
Кроз провалијске даљне маглине
У безданове бескрајне тихе.

Станислав Винавер, Звучни предео
Чигоја штампа, Београд, 2005.
slike pesnika

Јехуда Амихај – ТУРИСТКИЊА

jehuda amihaj turistkinja
На великом камену поред Јафа-капије
седи златна девојка из Скандинавије
и маже се уљем за сунчање
као да је на плажи.

Рекох јој: Не иди у ове уличице,
мрежа успаљених младожења ту је разапета,
клопке похотника. А дубље унутра,
у полумраку, набрекле панталоне
стараца, и бестидна пожуда под маском молитве
и бола и заводнички жамор на много језика.

Некад је хебрејски као сленг божји
на овим улицама,
сада га ја користим за свету жудњу.
slike pesnika

Милана Јањичић – ТАЛИСМАН

Заштити ме од урока и зла, 
зађи у дубине у које још нико зашао није, 
уђи у срца, читај им мисли. 
У земљу мртвих се спусти, 
питај их за тајне неоткривене нама, 
питај их коме се моле и да ли их ране 
тамо доле боле. 
Хватај снове који путују изнад наших глава, 
али не само када се спава. 
Снове које сањају будни, 
могу бити опасни и задивљујући. 
Тамо иза мрака крије се велика тајна, 
ја је не познајем. 
Све су то путеви којима не могу проћи, 
орнаменти мистике налазе се по њима. 
Моја нога крочити не може, 
али ти имаш моју душу 
и носи је тамо. 
Она ће осетити све, знаће 
и ткаће песме лепше од јутарње росе. 
Али, пази да је на том путу не изгубиш.

slike pesnika

Милана Јањичић – КРОЈЕН ПО МОЈОЈ МЕРИ

Ти си моја сенка, 
у твојим очима видим себе. 
Вековима се познајемо, 
а да се нисмо срели. 

Ти си половина мене, 
ја сам твоје ребро. 
Једно без другог 
не можемо. 

Тражимо се по скривеним хоризонтима, 
залазимо у пределе непознате,
лутамо по неистраженим пределима свемира
само да би се нашли. 

Сусрет тај концентрисаће читаву васиону 
у једну тачку и цео свет радоваће се са нама. 
Хармонија ће бити главна нота песме. 

Задивићемо људе и звери, 
смрт ће тада бити нема. 
Господ ће нас благословити, 
а Љубав ореолу даровати.
Тама обузела свет 

Свет је постао мрачан. 
Врлине су бачене у блато, 
нема више Љубави, Вере и Наде. 
Људи су окренули леђа Богу. 
Па шта ја ту могу? 

Могу да кажем да је срамота, 
бити човек саздан по лику Бога, 
а бити тако мали у величини коју нам 
је Господ дао. 
Бити ништа, а моћи бити све. 

Бог нам је дао здравље, 
дао нам је небо и земљу, 
Љубав да влада између нас, 
дао нам је Мир, 
дао крила да полетимо високо. 

Ми смо се окренули од њега, 
исмејали све врлине, 
погазили све што је свето, 
срушили сваки храм који смо могли, 
каљали се по сваком блату. 

Опрости нам Боже грехе наше, 
Мајко поред Сина што се молиш, 
опрости Христе што на крсту стојиш, 
опрости Цркво, опростите сви Свети, 
нека нас Ваша молитва посвети.

slike pesnika

Милана Јањичић – ЊЕМУ

Посвећено Александру М. 

Разумем твоје одласке,
тумачим твоју мисао по твом лицу.
Када у очима других твоја светлост нестане
у мојима тада сија још јаче.
У очима мојим ти си свитац.
Јер само ја знам шта у себи носиш.
Мој прекор и сувишна питања
одраз су моје љубави.
Због тебе сам се међу људе спустила,
пустила да ме време гази.
Твоја љубав ме је у исто време крунисала и
разапела.
Једино теби сам допустила да видиш моје
ране док исцељујем твоје.
Наше ране су дубоке и тешке, истините.
Али, гледамо се право у очи.
Без очију твојих слепа би постала.
Моја душа држи твоје сидро да брод не
потоне и на дну се нађе,
у теби видим наду и безнађе.
Кошмарна зима пред нама стоји,
децембар своје пахуље шаље,
али мајске топлине вуку нас даље.
Ако успемо да помиримо децембар
с мајем, ја ћу знати да у теби још трајем.
Ништа није за веке векова сем љубави
то знаш, једино смрт може доћи по нас.
Зато се сакриј у мене, ја ћу се у тебе скрити
и никакве патње за нас неће бити.
Ти само буди уз мене.

slike pesnika

Милана Јањичић – ПРИЈАТЕЉ

Ходаш покрај мене када свет обузме
тама,
када сам сама.
Сузе, ђердани моји, падају доле,
али ти не даш да ме боле.
У срцу све се слама
и нема више плама.
Додиром твојим нежним,
не даш ми да пред патњом бежим.
Стојимо заједно када киша пада
и када сунце сја,
па и кад звезде прашину своју спуштају доле,
твоје се руке за мене моле.
Најчистија радост си моја,
ја сам сенка твоја.
Пратим те где год пошао,
кроз ватру и воду,
па и кад сви од тебе оду.
slike pesnika

Милана Јањичић – ПОРЕКЛО

Одакле смо дошли?
Да ли смо са звезда пали,
или су нам анђели, браћа наша
скинули крила и пустили нас на земљу?

Јесмо ли бирали ишта,
или суђаје шију,
и судбину нашу од нас крију?

Бог ли нам судбину или слободну вољу даје,
ма зна ли ико од нас шта је?
Тежак је живот, ал’ живети се мора.

Конце нам као луткама повлачи неко,
играћемо тако надалеко и
тајну носити у срцу дубоко.

Открије се она реткима и они је знају,
али ништа од тог сазнања нам не дају.

Ма нека сам бачена у тамницу живота,
борићу се, па макар прошла и стота.
У борби као лав међу хијенама ћу да страдам,
али нећу дозволити да падам.
Ако и паднем, ја устаћу брзо
јер борац никад не одустаје.

slike pesnika

Милана Јањичић – ОДЛАЗАК

Изашла сам из нашег сна,
босонога без ичега,
без трунке прашине по својој одећи
од неиспуњених жеља, неизречених речи.
Бол на мом лицу и последњу сузу у оку,
сваки пролазник је могао да види
јер то више нисам крила.

Тајне и успомене носим у себи и
то је једино што не откривам другима,
једино што се налази дубоко у дну моје
душе.
Испод самог дна, лежи нешто много
вредније.
Лежи опроштај.

Мислила сам да бес и мржња ће да ме
сломе,
али научила ме је Љубав нечему већем.
Оног тренутка кад погледала ме је у очи,
чистоћу њену и бескрајну дубину
која је спремна до смрти да иде,
да гори кроз векове у највећем пламену.

Она која је спремна да се жртвује,
да остане до краја када све тоне,
у висине да се вине, па ако падне
да се сама исцели.
Опет верна и дуготрајна.
Клечећи пред Господом се моли.
Љубав од свих сила највиша.

Она ми је дала снаге да опростим теби,
жара бол утихнуо је сада,
али она ме није дала.
Она ме учи:
Опраштати, велика је тајна.
Она се носи дубоко у себи,
она те чисти од сваког зла.

Опраштам ти изгубљене снове,
издају и горке сузе,
сваки дрхтај и страх,
последњу наду што ми узе.
Јудо, иза леђа дошао си мени,
а у срце забио си нож
док у очи си ме гледао.

Бог нека опрости и ја ћу са њим,
нека ти буде све што пожелиш,
али далеко од мене и мога срца.
Не прилази оном чему дорастао ниси.
Опрости ти мени што очекивала сам много,
од тебе без крила да полетиш високо.
Пад обома морао је бити,
ал’ ја ћу опет да летим високо.

slike pesnika

Милана Јањичић – ТЕБИ

На дан кад сам дошла,
знала сам шта хоћу.
Тражила сам тебе ноћу,
осмех и очи чарне
које за мене бејаху тада тајне.

Нисам знала да срешћу те икад,
прича наша почела је сама,
тражили смо љубав и
нашли једно друго, али
опет тражимо се дуго.

Тражила од тебе да ме само волиш,
ти одлучио си да ме сагориш.
Издао ме када најмање срце се нада,
остала сам скамењена хладна.

Јуда, у моје зашао је срце,
узео све што сам часно и чисто дала,
крала и од себе саме да бих теби
плавентило неба дала.

Остала сам сама са болом у срцу,
опраштам ти бол на лицу,
опраштам срце и сломљене снове,
али твоја патња нека ме не зове.

Одлазим сада и желим ти срећу,
бежати од судбине више ја нећу.
Нека Бог ти савршенство сазда,
али оног који изда – сам је себи казна.

slike pesnika

Милана Јањичић – БЕЗ СНА

Ноћ тече спокојна и нема,
а тебе поред мене нема.

Туга ме буди,
у очи ме гледа,
судбино,
мени се не да.

Љубав тужна крај пута стоји,
безнадежну песму поји.

Господе,
пред ноге ти падам,
не дај ми да овако страдам.

slike pesnika

Милана Јањичић

Милана Јањичић је рођена 4. априла 1999. године у Врбасу. Завршила је основну школу "Вук Караџић" у Србобрану као и средњу школу "Светозар Милетић" у Србобрану. Гимназија – општи смер. Од малих ногу жели да упише књижевност јер ју је мајка као мању учила да чита, и гледа документарне филмове о писцима. Већина њих имала је болне приче на овај или онај начин, и кроз те приче, стихове и прозу, научила је много о људима, осећањима и животу. Песничка је душа, визионар као и сви они, али како каже слабија на делу. Међутим, труди се и даје све од себе да најбољим могућим речима искаже оно што осећа и о чему размишља, а највише изнесе и подели своју бол са другима и тиме такне туђа срца. Покаже им да поезија учи, а највише од свега лечи као што би рекао Јован Јовановић Змај: "Где је бола, где је јада – песма снажи." Једног дана би волела да постане књига, тј. да напише књигу. Јер како каже пролазна је као и сви људи на овом свету, али оно што напишемо, не пролази. Увек ће се наћи негде далеко у некој библиотеци књига коју ће неко прочитати.

Песме је почела да пише још у средњој школи, али их није објављивала у јавност. Међутим, превазишла је страх захваљујући једном дивном момку коме је посветила песму Њему за њу једна од најзначајнијих њених песама. Не воли о себи да прича, па за крај може да се опише кроз стихове Сергеја Јесењина: "Ко сам? Шта сам? Само сањалица коме око испи магле лет, и свој живот узгред, тужна лица, ја проживех уз остали свет."

Тренутно живи у Србобрану, месту близу Новог Сада.

(14. јул 2021)

slike pesnika

Варлам Шаламов – ПЕСНИКУ

varlam salamov pesniku
У мојој тек минулој прошлости
На сунцу кад је пуцао камен,
Босоноги, прашњави табани,
И на њима моје земље пламен.

А стењао сам у стези мраза
Кад се нокат и месо раздвоје,
Длановима брисао сам сузе;
То не беше сан у праскозорје.

Поредио сам убоје и ране,
За све тражио право и наду,
У дану с именом за мучење,
Својствено само најцрњем аду.

Сломљен, длановима пуним страха
Држао сам тамне слепоочнице,
Слана од зноја моја кошуља,
Пуцала је кô на зими жице.

Кô звер сам режао над залогајем,
Чини се све је чудо из чудеса,
Кô да је сред шуме лист папира 
Пао сâм ненадано с небеса. 

Пио сам воду кô звер лапћући,
Квасећи нештруцане бркове.
Живео сам не месец, не годину,
Већ, реших, на сате, на тренове.

Свака ноћ ме увек изненади
Да смрт је обишла многе од нас,
А ја сам понављао стихове,
И опет јасно чуо Твој глас.

Шапутао сам их кô молитве,
И шкропио живом водом,
У души чувао слику из битке,
С њом ишао, звездом водиљом.

И то ми беше једина веза,
Тамо с неким другим животом
Где свет је гацкао у блату,
А смрт увек била ту за петом.

И усред тихог, магичног хода,
Поређења речи и слика,
Искушењем природа нас мами,
Из сваког угла замка велика.

Шта?! Никад није било злости,
Ни окрутности због мог убеђења,
Јер они ће одредити дан кад ћу
Разумети истину свог спасења.

И ја сам захвалан свом сећању
Што ме је носило кроз године,
Кроз ужарен камен и мећаву,
И ледену власт моје судбине.

И све Твоје спасоносне речи,
Душевна катарза, па чистота,
Где је свака линија основа,
Горак живот – машта сва лепота.

Ево зато – усред претварања,
Подмитљивости и сваког зла
Моје срце и даље није грубо,
А крв ми још увек је топла.

•С руског препевао Анђелко Заблаћански
(Објављено у часопису Поља, број 527, 2021)

slike pesnika

Варлам Шаламов – ПОЕЗИЈА

varlam salamov poezija
Поезија је дело седих
Мушкараца, не дечака,
Не полетних, већ рањених
Са борама попут рака.

Сто живота пуним плућима,
Не дечјим, већ мушки живљеним,
На дну тмина, у понорима
И одатле до небеса дигнутим.

Спознаја душевних врхова,
Долина, ритова, дубина;
Поезија је зрелост плодова
И згаслог пламена топлина.

•С руског препевао Анђелко Заблаћански
(Објављено у часопису Поља, број 527, 2021)

slike pesnika

Варлам Шаламов – ЖИВОТ

varlam salamov zivot
Живот – од корица до корица,
Прочитах без сна:
Испод замршених трепавица,
Мрзлина замућена.

По наговештају, сенама
У магли се виде пријатељи;
Зар не – тајне нема
Нигде на овој лепој земљи?

•С руског препевао Анђелко Заблаћански
(Објављено у часопису Поља, број 527, 2021)

slike pesnika

Варлам Шаламов – ПОЗВАТИ

varlam salamov pozvati
Позвати, позвати глуво доба ноћи – 
И оно ће доћи.
Своме ближњему позавидети,
И он ће умрети.

•С руског превео Дејан Михаиловић








slike pesnika

Варлам Шаламов – ***

varlam salamov na svetle stzaze
На светле стазе парка где је
Колико јуче, и колико чило,
На једној нози кроз алеје
Понеко дете прескочило,

Облаци падају све ниже,
Са неба лије тама,
Земљи вуче све ближе, све ближе
Самртничка чама.

Не, да је више било небо
Било би ми лакше,
Мање бих се бавио хлебом
Мање мислио на седине старачке.

•С руског превео Дејан Михаиловић

slike pesnika

Варлам Шаламов – ЖАР-ПТИЦА

varlam salamov zar-ptica
Лебдећи луташ небом црним,
Мрморећи по ноћима
Пркосиш свим распричаним,
Планинским изворима.

Стрела у лету јарко-црвена,
Искрене бајка си дар,
И изненада приземљена,
Кô бљештавила удар.

У сјајном трену његовом,
Открише ти особине,
(Сакриване пред животом),
Под окриљем тмине.

•С руског препевао Анђелко Заблаћански
(Објављено у часопису Поља, број 527, 2021)



1 Жар-птица – митолошка птица у веровању источних Словена која је преко дана сакривена и спава, а ноћу излеће из свог гнезда и тако бљештава, осветли читаве пределе.

slike pesnika

Варлам Шаламов – ГРОБНИЦА

varlam salamov grobnica
Не давим се у води
И не горим у ватри,
С три аршина¹ дужине
И аршином ширине:
Рајски се врт мери.

Ал' нису свима суђене
Толике површине:
За оне последње сне,
Сред гробне дубине,
Додиром измерене.

Притешњени у тами,
Кô живи што се стискају:
И голи леже у јами,
И они што име немају,
И они што беху сами.

Леже ту мртваци,
Без свађе, плача, слина,
Глупи и мудраци
И отац поред сина,
Без туге и црнина.

Кућа им беше тесна,
Тешња од братске јаме,
И тако тамна, хладна
Без галаме,
Беше им снага узајамна.

•С руског препевао Анђелко Заблаћански
(Објављено у часопису Поља, број 527, 2021)


¹ Аршин – стара мера за дужину, 0,71m
slike pesnika

Варлам Шаламов – ЖЕЉА

varlam salamov zelja
Желео бих тако мало!
Желео бих да сам пањ,
Човек пањ...

Смрзнутих руку,
Смрзнутих стопала...
Врло је храбро бити жив,
Свом телу не бити крив…

Скупио бих у уста слину,
Пљунуо бих на лепоту,
У лица грозоту…

У Божији лик – истину:
Не бих се молио како ваља
Сетивши се богаља...

•С руског препевао Анђелко Заблаћански
(Објављено у часопису Поља, број 527, 2021)

slike pesnika

Варлам Шаламов – ТРАКТАТ О ВЕРИ

varlam salamov traktat o veri
1
Кад последњим, можда, дисањем
Распламсам угљевља пламен,
И Ватре моћним трептањем,
Испуним земљу и камен.

У белој пустоши леденој,
Без сведока, сам с Ватром,
У простој речи тихо реченој
Њему – молитвом старом.

2
Сунце се крило пô године,
Ал' данас – Боже мили,
Време је да нас дирне,
Како бисмо кући похрлили.

На брзину птице се гнезде
И рибе јуре у плићак;
Немам кад гледати звезде,
Пролећна земљо, мој си знак.

Цвеће, дрвеће и инсекти,
Без лукавства, преваре, лажи
Са сунцем могу живети,
С осмехом пуним дражи.

3
Прегршт сам, ратник Гидеонов,
У тајги пио воду из река
И тада, у времену оном,
Био сам душа од човека.

Ал' на Синајској гори:
Реч горду, незнаних слогова
Чух у некој новој мери,
Којом мери једино Јехова.

4
Добро и зло, топло и хладно,
Поток ватре и тихост леда,
Све је поређењем подељено,
Осећања душе и једа.

Кад је срећа побуда једина
И разлог сутрашњег јада,
Кад је жива и стрвина:
Сва од ужасног смрада.

И то, што биће – неће бити,
Сутра је сунце кô и данас,
Тад ћеш први пут чути:
Будин суђени глас.

5
Тајга, ипак, с разлогом,
Учећи о религијама свим,
Не срете се с једном књигом:
Јеванђељем Христовим.

(1949–1950)

•С руског препевао Анђелко Заблаћански
(Објављено у часопису Поља, број 527, 2021)

slike pesnika

Варлам Шаламов – БУКЕТ

varlam salamov buket
Цветови с голог стења одрона,
Тамо где и није место за цвет,
Као да су бачени с балкона
У разбацани букет.

Леже у прашини поред пута.
Застадох пред њима – о, чудеса!
С пажњом их ставих испод капута
Дижући се у небеса.

•С руског препевао Анђелко Заблаћански
(Објављено у часопису Поља, број 527, 2021)
slike pesnika

Варлам Шаламов

varlam salamov biografija poezija

Варлам Шаламов је рођен 18. јуна 1907. године у граду Вологда у свештеничкој породици. Био је руски песник и прозни писац. Након завршене средње школе, 1924. године отишао је у Москву где је радио као кожарски радник. Од 1926. до 1928. године студирао је на Московском државном универзитету одакле је избачен због скривања порекла (навео је да је његов отац – инвалид, без навођења да је свештеник).

Због својих уверења провео је седамнаест година у Стаљиновим затворима и логорима. Рехабилитован је 18. јула 1956. године.

Оно што је писац видео и преживео у логорима нашло се у збирци Приче са Колиме. Објавио је збирке песама: Огњило (1961), Шуштање лишћа (1964), Пут и судбина (1967), Московски облаци (1972), Тачка кључања (1977)…

Примљен у Савез писаца СССР-а 1972. године.

Умро је 18. јануара 1982. године у дому за старе и инвалиде. Сахрањен у Москви.


slike pesnika

Константин Кавафис – БОГ НАПУШТА АНТОНИЈА

konstantin kavafis bog napusta antonija
Кад се изненада, у поноћ, зачује
како пролази невидљива поворка
са сјајном музиком и гласном песмом –
своју судбу што те издала, своја дела
што нису успела, своје животне планове
што су сви оманули – немој бескорисно оплакивати.
Као да си спреман годинама, као јунак,
упути јој поздрав, Александрији која одлази.
А поврх свега, немој се заваравати, не реци како је
то био сан, како те је слух преварио:
немој се спуштати на тако залудне наде.
Као да си спреман годинама, као јунак,
као што теби одговара што си био достојан таквог
једног града,
одлучно приђи прозору
и слушај с узбуђењем, али не
преклињући и тужећи попут кукавице,
као своје последње задовољство слушај звуке,
сјајне инструменте тајновите дружбе,
и упути јој поздрав, тој Александрији коју губиш.

•Превела Ксенија Марицки Гађански
slike pesnika

Јован Дучић – СОНАТА

jovan ducic sonata
Хтедох да ми љубав има лице сретно, 
Као речна нимфа, чије власи дуге 
Весело црвèне; али беше сетно, 
И косе јој беху тамне, кô у Туге. 

Хтедох да запевам млад дитирамб среће, 
А ја најтужнију испевах поему; 
Почнем да се надам, а осетим веће 
Неку слутњу давну, заспалу и нему. 

Тако нову жељу прати суза стара; 
Тако нова љубав у часима холим 
Неосетно ране старинске отвара –
Па ме страх да желим, и ужас да волим.
slike pesnika

Хорхе Луис Борхес – МЛАДА НОЋ

horhe luis borhes mlada noc
Ноћне воде очишћења већ ме ослобађају
многих боја и многих обличја.
У врту птице и звезде већ славе жељени
повратак древних начела сна и таме.
Већ је запечатила тама огледала
што понављају привид ствари.
Гете је лепо рекао: Блиско се удаљава.
Те три речи сажимају сутон.
У врту руже престају бити руже
– желе да буду Ружа.

• Превод Валентина Шекарић
slike pesnika

Чарлс Буковски – НИСАМ ПРЕСТАО МИСЛИТИ НА ТЕБЕ

carls bukovski nisam prestao da mislim na tebe
Нисам престао мислити на тебе,
Волео бих ти ово рећи.
Желео бих ти написати да се желим вратити,
да ми недостајеш
и да мислим на тебе.

Али не тражим те.

Чак ти и не пишем.
Не знам како си.
Недостаје ми да то знам.
Имаш ли планове?
Јеси ли се данас насмешила?
О чему си сањала?
Да ли си се одјавила?
Где идеш?
Имаш ли снове?
Јеси ли јела?

Хтео бих те пронаћи.
Али ја немам снаге.
А немаш ни ти.
И онда узалуд чекамо.
Размислимо о томе.

И запамти ме.
И запамти да мислим на тебе.
Да, не знаш,
али ја живим сваки дан,
оно што пишем, пишем о теби.
И запамти –
потрага и размишљање су две различите ствари.

И мислим на тебе
Али не тражим те.

slike pesnika

Љубомир Симовић – УПОРИШНА ТАЧКА

ljubomir simovic uporisna tacka
Издају, заседу, превару и пљачку, 
потере, ловце и ловачке псе, 
пакост и завист, мржњу убилачку, 
потвору, похлепу и намере зле, 

руски логор, тамницу немачку, 
брата што удара а не гледа где, 
мацке у Ваљеву, вешала у Чачку, 
метак за да, конопац за не, 

све сам преживео, загледан у тачку, 
у ону све даљу, све сјајнију тачку, 
која обухвата и садржи све!
slike pesnika

Љубомир Симовић – МРАК НА ПРАГУ

ljubomir simovic mrak na pragu
Одавде, са овог прага, кад је ведро, 
види се море иза девет гора! 
А у јесен се спусти таква тама 
да ти је најдаљи видик онај стог! 

Седиш на прагу, зуриш у мрак, и не знаш 
је ли све на свету погасио 
зато што те је напустио, 
ил зато да би ти ближе пришао, Бог! 

slike pesnika

Љубомир Симовић – БАЛАДА О СТОЈКОВИЋИМА

ljubomir simovic balada o stojkovicima
Бије батинаш, богме својски распалио,
пуца нам кожа, лете мрвице меса;
бије сат, бије два, бије три,
откуд му толико штапова и беса?
Удара богато, удара од свег срца,
већ му се лице од напора криви,
губи дах, застаје, предише, више не може,
и пада мртав уморан,
а ми живи.
Поређају нас везане уза зид,
пуцају у нас, – прска нам лобања,
прска цеваница, подлактица, коска,
отежасмо од олова у телу.
Дође и вече. Уморили се стрелци.
Одвезују нас, псују нам Бога и мајку.
Са стрељања се враћамо кући
– ко с посла,
и док се у кујни подгрева вечера
жене нам крпе рупе у оделу.
После вечере прегледам домазлук:
закрпим кров, подупрем ограду,
накупим кишницу у каце и араније.
Уто и спавању време. Пре но заспим
кажем жени: вешаће ме у пет,
гледај да ме пробудиш нешто раније.
Ујутру вешала, нова новцата, чврста,
ужад јака, џелати обучени,
– руку на срце, ничему замерке нема.
Вешају нас брзо, вешто и лако.
Висимо тако обешени до мрака,
време је вечери, скидају нас, – ми живи,
сви нас туку и псују, али ако.
Сутрадан зором довуку грања и дрва,
наслажу ломачу, за њу нас голе вежу,
принесу шибицу, потпале,
и гори тако, гори недељу дана,
цела варош од пепела посиви.
Кад све догори, ми изађемо из дима,
краљица пада у несвест, а краљ
трља очи и гледа нас запрепашћен:
Сунце вам ваше, па ви опет живи!
Растржу нас коњма на репове, распињу нас на
– точку,
секу нам главе, руке и ноге – страшно!
Стрељане нас вешају, поклане нас гуше,
не знамо зашто, а није ни важно.
Судијама је већ свега тога доста!
Смењују стрелце, отпуштају војнике,
џелате вешају – они им као криви.
Па опет на нас: те топузином, те топом,
те вешај, те сеци, те кољи!
– А ми живи.
Није ту нешто у реду, шапће народ,
то неко штити судије од греха!
А и нас каткад хвата зебња пред сан:
нисмо бесмртни, неће дуго овако,
доћи ће једном и нама крај,
нећемо издржати
– и умрећемо
од смеха.

slike pesnika

Антон Чехов – СКУПОЦЕНИ ПАС

Поручник Дубов, не више тако млад ратник и добровољац и Кнапс седе и пију.

– Прекрасан пас! – вели Дубов показујући Кнапсу своју керушу Милку. – Изванредно псето! Погледајте јој само њушку! Па сама њушка колико вреди! Кад би се човек намерио на љубитеља, тај би само за њушку дао двеста рубаља! Не верујете? Па онда ви ништа не разумете...

– Разумем, али..

– Па то је сетер, чистокрвни енглески сетер! А при вребању је задивљујући, а проницљивост... њух! Боже, какав њух! Знате колико сам дао за Милку кад је још била штене? Сто рубаља! Дивно псето! Неваљалице! Милка! Глупачо, Милка! Дођи овамо, дођи овамо... псетанце, псићу мој...

Дубов привуче себи Милку и пољуби је међу уши. На очи му навреше сузе.

– Никоме те не дам... лепотице моја... разбојниче ниједан. Па ти ме волиш, зар не, Милка? Волиш? Не, марш напоље – викну наједном поручник. – Прљавим шапама па право мени на мундир хоћеш! Да, Кнапсе, сто педесет рубаља сам дао за штене! Па, ваљда, имао сам и за шта! Штета је само: немам времена за лов! Пропада пас без посла, свој таленат покопава... Баш зато га и продајем. Купите, Кнапсе! Целога живота ћете ми бити захвални! Но ако баш нисте при новцу, изволите, даћу вам га и за половину, узмите за педесет! Пљачкајте!

– Не, голубићу... – уздахну Кнапс. – Да је ваша Милка мушког пола, онда бих је можда и купио, а овако...

– Милка није мушког пола? – запрепасти се поручник. – Кнапсе, та шта вам је? Милка није мушког... пола? Ха–ха! Па онда шта је она по вашем мишљењу? Куја? Ха–ха! Е, дечко и по! Он још не разликује кера од кује!

– Говорите ми као да сам ја слеп или дете... – нађе се увређен Кнапс. – Наравно да је куја!

– Можда ћете рећи још да сам ја дама! Ах, Кнапсе, Кнапсе! А још сте, ето, и технички завршили! Не, душо моја, то је прави, чистокрвни кер! Осим тога, такав ће свакоме керу дати десет поена форе, а ви... није мушког пола! Ха–ха!

– Опростите, Михаиле Ивановичу, али ви... просто ме за будалу сматрате... То чак и вређа...

– Но, не треба, ђаво нек вас носи... Немојте купити... Вама човек не може доказати! Још мало па ћете рећи да јој ово није реп него нога... Није потребно. Па хтео сам услугу да вам направим. Вахрамејеве, коњака!

Посилни донесе још коњака. Пријатељи насуше по једну чашу и замислише се. Прође тако пола сата у ћутању.

– Па нека је и женског пола... – прекину поручник ћутање, мрко гледајући у боцу. – Чудна ми чуда! Па то је за вас и боље! Донеће вам штенад, а свако штене – то вам је по двадесет пет рубаља... Свако ће радо од вас купити. Не знам шта вам се толико свиђају керови! Керуше су хиљаду пута боље. Женски пол је и захвалнији иприврженији... Но кад се већ толико бојите женског пола, изволите, узмите за двадесет пет.

– Не, голубићу... Ни копејке не дам. Прво, пас ми није потребан, а друго, немам ни новца.

– Могли сте ми то и раније рећи. Милка, губи се одавде!

Посилни донесе кајгану. Пријатељи се латише јела и ћутке очистише тањир.

– Ваљан сте ви момак, Кнапсе, поштен... – рече поручник бришући усне. – Жао ми је да вас тако пустим, нека га ђаво носи... Знате шта? Узмите пса забадава!

– Па куд ћу с њим, голубићу? – рече Кнапс и уздахну. – И ко ће код мене око њега да се бакће?

– Но, ако не треба – не треба... ђаво нек вас носи! Ако нећете, и не треба... Куда ћете? Седите!

Протежући се, Кнапс устаде и дохвати капу.

– Време је, збогом... – рече зевајући.

– Па причекајте, отпратићу вас.

Дубов и Кнапс се обукоше и изађоше напоље. Првих сто корака ишли су ћутећи.

– Не знате ли коме бих могао дати псето? – рече поручник. – Немате ли, можда, таквих познаника? Псето је, видели сте, добро, расно, али... мени апсолутно није потребно!

– Не знам, драги... Откуд мени овде такви познаници?

Све до Кнапсовог стана пријатељи више не проговорише ни речи. Тек кад Кнапс стисну поручнику руку и отвори своју капију, Дубов се накашља и некако неодлучно проговори:

– Не знате, примају ли овдашњи стрводери псе или не?

– Биће да примају... Не могу поуздано рећи.

– Послаћу сутра по Вахрамејеву... Нека иде до ђавола! Нека јој кожу одеру... Мрско псето! Одвратно! И не само што је себе загадила, него је јуче у кухињи и све месо пождрала, г–г–гадура... па да је још нека добра пасмина, а овако, ђаво би га знао шта је, мешавина џукеле и свиње. Лаку ноћ!

– Збогом! – рече Кнапс.

Капија се залупи, и поручник остаде сам.

slike pesnika

Милутин Бојић – СВАКИДАШЊА ПЕСМА

milutin bojic svakidasnja pesma
Дани, како тутњи ваш џиновски хук! 
Кô распукло звоно плачу зоре ваше, 
Кô на пиру смрти разлупане чаше, 
Како пун је страве прошлих ноћи мук! 

Дани, уставите свој демонски трк! 
Младост неће доћи више с венцем ружа, 
Гробар брзо блатна затегнуће ужа 
И кô предзнак пашће лист свео и мрк. 

Сунце мучно бије кроз облака слој, 
Развејава бура расцветани бадем, 
А ја залуд мирис, залуд сунца крадем, 
Јер јулских је дана све то мањи број. 

О, не даље, дани. Нека Кронос стар 
Дâ ми вечно Данас, да ме сунцем доји, 
С ветром нек Лепота ''Еое!'' запоји: 
Још хоћу да срчем испечени нар. 

(1913) 

slike pesnika

Владислав Петковић Дис – МОЖДА СПАВА

vladislav petkovic dis mozda spava
Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан,
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, старе звезде, неки стари дан.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам;
Ја сад слутим за те очи, да су баш оне,
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу, да ме виде, шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам, што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад.

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже, да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.
slike pesnika

Рајко Петров Ного – НОЋОБДИЈА ЗЕМЉЕ

rajko petrov nogo nocobdija zemlje
Мој ум песму трује корен јој сажиже
Небеска прашина модро ме притишће
Шта се ово збива снег једнако пада
Окружен стаблима само сам ја лишће

И шта ако снег не мисли престати
Постајемо бела безоблична маса
Ослепеле ствари залудно се траже
У овој мртваји без сенки без гласа

Већ звезде за мене баш ништа не значе
Већ смрде на бензин и на људске руке
Првотна чистота неповратно чили
Док се песма зачне све је више муке

Ти спокојно спаваш као све ће проћи
Земљин Ноћобдија ветровима мета
Самозван јер незван а потребан добу
Ноћас збиља стрепим над судбином света

slike pesnika

Момчило Настасијевић – ЗОРА

momcilo nastasijevic zora
Хеј, на белом коњу 
зори ми зора и девојка. 
Стани не мини, 
ороси ову жал. 

С голубицом би да загуче. 
Уснама пупољ у цветање мами, 
недрима трешње у зрење. 
Стани не мини. 

Кадифли, гле, моја доља. 
Травицом гусне 
за мекоту по њој, 
па маховином 
по узглављу, по стени. 
Стани не мини. 

Из грла да ти голубица загуче, 
запламти са усана ружа, 
у недрима ти две трешње заруде, 
хеј, срца два кад полуде. 
Стани не мини. 

slike pesnika

Милош Црњански – ВАТРОМЕТ

milos crnjanski vatromet
Дошло је доба
да нам душа све лекове зна,
и никог, никог не треба,
поносна бескрајна.

У телу нам је побуна.
У телу нам је гађење,
понижење неверство зло.

Дошло је доба
да нам душа све воли и трпи.
На најгорој крпи сања,
благодари, благосиља.

Тела нам се узнесу,
као камење у небеса.
Да прште грме и горе
у мржњи, разочарана, у бесу

slike pesnika

Звонимир Голоб – ЉУБАВИ МОЈА

zvonimir golob ljubavi moja
Љубави моја. Тражим те поново
тамо гдје све престаје: у једном трену
између снијега што пада и ватре умирућег
на твоме лицу, испод твоје хаљине,
у зраку који изговараш.

Amor Mío. Нема имена које ти не припада:
ту је кишно љето, година, грана трешње,
ту је твоје тијело од воска на коме је море
оставило свој сјеновити криж. Горчина,

празно небо, тјескоба, луде ријечи
на које не пристајем док силазим
између твојих руку и тражим
наги плач што испуњава моја уста.

Љубави моја, уздрхтала на киши, она
која спава на мојој постељи, прекривена
мојом руком, она која не разликује више
то што сам створио и то што ме напушта.

И моју жеђ са траговима безумне соли.
slike pesnika

Танасије Младеновић – КО ЦВЕТ СЕ ЗАТВАРАМ

tanasije mladenovic ko cvet se zatvaram
Кô цвет се затварам пред замасима 
Летњих вечери.
Клупчам се у себе,
И ко у рите увијам 
У своје рођене 
Топлине.
Прибирам мисли за скок.
И пратим кретање глечери 
Што стреми у дом мој:
Да дан ми никад 
Не сине.

Ћутим под зеленим небом,
Кô једом заувек 
Преливен.
Чекам под чокоћем таме 
Да вечерњача,
Кô зрела сенка,
Изрони.
Блудим за оним чега немам,
Злослутним муком 
Заливен
И слутим ветровит час 
Што мутне варке 
Разгони.

Почива сав мир тај 
У мени,
Кô туђ и нестваран 
Предео.
Тинња и запламса пепелом 
И ноћним сјајем 
Неким.
Па опет све исто бива.
И залуд сан ми носи 
Врхунац – чист, оседео
Под наносом иња заумног –
Ha горама светлуцавим.
И далеким!

(1969)

slike pesnika

Танасије Младеновић – РУЖА

tanasije mladenovic ruza
Бисер сунца, рубин гладак у свитању зоре,
Кад мај сабија свој бодљикав жар
У лишће, стабљику, збокорене главе,
Трње најежено, врхове одбране
Ha ивици једног другог,
Туђег једног света,
Ван додира ветра, ван додира росног,
Ван мирисног ћува, бранљивога раста,
Одмах иза лати које бојом рекну
И последњу тајну у сунчаној роси,
Ватру ведре земље.

Дише, али дашак осећање јесте.
Пахом све опија, маглу чудну ствара.
И сам мирис једну осмишљеност значи.

У врту стражари
Пламен младог сунца.

(1953)
slike pesnika

Октавио Паз – РУКОПИС

oktavio paz rukopis
Док перо хартијом пише
у било који самотни час,
ко ли га води?
Коме ли пише онај који пише мноме,
обали сазданој од усана и сна,
смиреном брегу, заливу,
рамену да се заборави свет засвагда?

Неко пише у мени, покреће ми руку,
одабира реч, зауставља се,
колеба се између плавог мора и зеленог брда.
Слеђеним жаром
проматра оно што пишем.
Њега све сажиже праведна ватра.
Али тај судија такође је жртва
и док ме осуђује, осуђује себе:
никоме не пише, никога не зове,
исписује себе самога, у себи се заборавља,
искупљује себе, и постаје ја.

•Превео Бранислав Прелевић

(Лукови, Реч и мисао, Рад, Београд, 1979)

slike pesnika

Шарл Бодлер – ЈЕДНОЈ ПРОЛАЗНИЦИ

sarl bodler jednoj prolaznici
Улица је била заглушена хуком,
Висока и танка, болно узвишена
И сва зањихана, прође једна жена
Руб хаљине држећ господственом руком.

Отмена и хитра, витких ногу… И ја
Згрчен као лудак, из дупље очиње
(Ведрог неба у ком вихор започиње)
Испих сласну нежност и плам што убија.

Муња… И мрак затим! – Одбегла светлости,
Ти, чије ме очи у живот вратише,
Зар ћу те сад срести само у вечности?

Далеко! Прекасно! Можда никад више!
Не знам те, не знаш ме, о ти, устрептала…
Могах те волети, и ти си то знала!

Препевао Мића Данојлић

(Сабрани стихови, Завод за издавање уџбеника, 2005)
slike pesnika

Уна Радовић – СЛЕПИЛО

una radovic slepilo
Свету није потребно много да нас 
прогласи лудима, драги.
И све је то благо речено, 
много смо ми више од тога.
Изгубљени тако 
у свемиру костију и слепила
Љубав уплашеном меном пушта 
корење у земљу,
дрхтећи избезумљена од света 
где се све што вреди у камен претвара.
Не воли земља ванвременске меридијане
стога се много тога своди на тачку 
у којој се све што је прећутано бори за дах.

slike pesnika

Уна Радовић – НЕСТАЈАЊЕ

una radovic nestajanje
Боли ме до коске 
твоја одсутност.
У измаглици смо 
сатканој од страха и чежње.
Кукавице са круном од крви.
Победиће нас живот.
Играћемо и плакати 
докле нам свирају.
Изашло је Сунце, 
подношљивије се умире.
slike pesnika

Уна Радовић – СВЕДОЧАНСТВО ЈЕДНЕ ДУШЕ

una radovic svedocanstvo jedne duse
Кад ме једног дана оголе
и кад од мене ништа не остане,
опстаће ипак Један откуцај срца 
у хиљаду димензија отелотворен.
Остаће онај универзални вапај,
она нит неисцрпне топлине,
моменат блаженства који векове сатире.
Живеће један пољубац као аеродром Богова.
Остаће душа која вечно сања 
и када је наизглед не могу пробудити.

slike pesnika

Уна Радовић – УМЕТНОСТ СРЦА

una radovic umetnost srca
Љубав је равна Распећу.
Имамо ли шта на овом голом свету
до разарајућег бола и вечите глади 
за једним зрном?
Шта ли је заиста наше?
Тек бескрајни ген слутњи и страха 
што Бога у пепео кује.
Света нежности,
од твог соја сва сам ткана.
Ко искида оно заиста наше
и где су нам лица минула у срећи?

slike pesnika

Уна Радовић – МАЛО МРАКА

una radovic malo mraka
Опрости Боже,
што песме моје уместо Тебе мрак прослављају.
Дух ми не додирују.
Трпају ми очи у кавез.
Све је у болу зачето.
Ништа не умем на мало.
Ко ми у сусрет иде?
Ја бих да загрлим неког, али далека су срца.
Предајем се цела остатку од човека.
Свако за себе тоне.
Себичност постаје религија.
Где је закопан свет коме припадам?
И шта ли ће из те хумке нићи?
Понор или повратак?

slike pesnika

Уна Радовић – ДОМ ИЗЛАЗЕЋЕГ СРЦА

una radovic dom izlazeceg srca
Желим бити твоме бићу дом.
Допусти, да ти раме моје буде Почетак и Крај.
На грудима мојим усмрти коначност. 
Поклони мом оку ту дечију нетакнутост сна.
Сазидај ме у вечни циркус разиграности.
Начини од мог тела светилиште пољубаца.
Тихо продри до места где Танатос побожно дрема 
сањајући о давно изгубљеним стрелама.
Врати ме преданости.
Заштитнички помази океан
мојих паганских слутњи.
Буди мој Творац Дахом
чинећи од мене пражену.
Прогутај све моје најмрачније екстазе.
Смрви ме у апсолутну тананост.
Нека из окова ових васкрсну Небом неоседлани коњи.
Љуби ме као да први пут ствараш песму.
Дотакни ми сузу као Свету колевку тајни
у којем кротка чежња зри.
На крају моје срце разбиј о своје,
док умирући не постане штит Богова.

slike pesnika

Уна Радовић – СПЕВ

una radovic spev
Све нетакнуто мене твори.
У тихом бивству осакаћених,
ја те волим.
Од ребра начиних барку 
да помилујем крвљу закопане осмехе.
У грудима ми несагориви огањ зри 
у име несрећних срца овенчаних у камену.
На месту где светски бол почива, 
ту завичај правим за децу одбеглу од куће.
Једним телом дише истина.
Једним срцем молитва у Господу обитава.
Једно је зрно соли што морем господари.
Једна је Тајна 
пред којим се вечно клечи и божанствено пада
slike pesnika

Уна Радовић – КРУГ МАЛИХ СТВАРИ

una  radovic krug malih stvari
Живот је 
тек нема рефлекција 
вечности.
Лептири смо 
племенито заробљени 
у малом кругу спознаје.
Рођени за трагање.
Богови из блата играјући 
умиру 
и тако у круг.
slike pesnika

Уна Радовић – ИЗВАН ВРЕМЕНА

una radovic izvan vremena
Пожелим тако, 
када ми од живота једино слутња преостане,
да се сакријем у теби
божански дубоко, ту под олтар твога ока
молећи се да ме не нађу хиљадама година.
Побегла бих из ове земље тужних обећања
у свет изграђен на окосници 
између тренутка и миленијума само
да оживим ту скицу што обећава нас.
Све је ионако осуђено временом,
тим низом трагичних околности,
али ето, било би лепо да се волимо
макар на кратко изван ружног лица пролазности.
Тај невешти моменат љубави би окрилатио вечност 
и нас заклонио од рушевина бесмисла.

Претходно Следеће

Најлепша љубавна, родољубива, описна лирска поезија – песника из целог света

Поезија суштине је сајт за поезију и прозу песника целог света и свих векова. Само овде песме можете читати ћирилицом и латиницом. Лепота је у поезији.

Љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена.

Родољубива поезија

Најлепша српска родољубива поезија.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива овога сајтаАрхива овога сајта