2
Блиста задње лишће као златна мрежа
На јесењој земљи и ко да мирише
На сунчану јару које нема више
И цеди из земље кап отрова свежа.
А ледена магла побожно разуме
Тај поносни одмор после страсних днева,
Задњу раскош снаге која догорева,
Ту последњу песму старе, горде шуме –
И густим јој велом обавија гране,
Тако ћутке трне, без туђега плача,
Једна зрела песма од јаука јача,
Мре, ником не речен, бол на младе дане.
Волим ту свечаност сутонске осаме
Кад осећам себе што у срцу спава;
Тад у мени тисућ туга васкрсава
И низ успомена умире сред таме,
Као мирис жене која ишчезава.
1913.
