Међу њима мјесец плови,
А по кућа цијела села
Свијетле се свуда крови.
По шумици гласак бруји,
Тичице га миле дају,
А бубица ситна зуји
По мјесечном лети сјају.
Пирка вјетрић са свих страна
Па цвјетиће залелија,
А душа се моја млада
Рајевањем ту напија.
Ту сам сио на травицу,
Крај потока, мека, бајна,
Уз'о ситну тамбурицу,
Па уживах свијета сјајна.
Уздахн'о сам два, три пута
Пјевајући прошлу славу...
Тамбурицу милу спустих,
И подигох небу главу:
Кумовску сам сламу глед'о,
Зв'језде глед'о како сјају,
И бац'о сам, српско чедо,
Поглед сваком неба крају.
Замислих се: ко то тајно
Красно, плаво небо створи?
И са милим да се бајно
Звјездицама блиста гори?
Ко сунашце жарко даде,
И оне му златне зраке?
Ту природу ко саздаде
И милине просу сваке?
Тада ми се издалека
Нешто милим гласом јави:
Бог све створи – и човјека –
Њега љуби, њега слави!
Ја се тргох – гласак чујем –
Па са страхом прошапута':
Тебе љубим, тебе штујем
Неизбројно, Боже, пута!
