slike pesnika

Петар Петровић Његош



Биографија

petar petrovic njegos biografija poezija pesme
Петар Петровић Његош, један од највећих и најзначајнијих српских писаца и мислилаца почетком и средином 19. века, рођен је 13. новембра 1813. године у Његушима код Цетиња. Потиче из славне династије Петровић Његош која је владала у Црној Гори више од двеста година и дала јој пет владика Данило [(1700-1735), Саво (1735-1750 и 1766-1782), Василије (1750-1766), Петар I (1782-1830), Петар II (1830-1851)) и два световна владара (Данило (1851-1860) и Никола (1860-1918)].

У то време, Црна Гора је била савез племена и није имала атрибуте државе, њене границе нису биле одређене а централна власт скоро да није постојала. У међународним односима Црна Гора сматрана је турском територијом. Уз владику као духовног владара, постојао је и гувернадур (губернатор), кога су дуго одређивали Млеци из редова Црногораца као свог представника и световног владара. Нека црногорска племена признавала су владикину, али и млетачку, аустријску или турску власт. Црногорски владика често је потајно обављао и неке световне владарске дужности у суседним племенима, док је у Боки Которској и око Скадра био само епископ. Црну Гору дуго су чиниле само четири нахије (Катунска, Љешанска, Ријечка, Црмничка) а у време Петра I, Његошевог претходника, прикључена су јој племена Пјешивци, Бјелопавлићи и Пипери (која су се одметнула од Турака), а касније још два Брда - Ровци и Морача. У то време, становници четири нахије често су називани Црногорцима, а становници брда касније прикључених Црној Гори - Брђанима. Духовна и културна средишта земље били су цетињски манастир, као и манастири Острог и Морача. Цетињски манастир саградио је крајем петнаестог века Иван Црнојевић; после трећег турског разарања, обновио га је 1786. Петар I Петровић.

petar petrovic njegos srpski pesnik gorski vijenac

Негош је на крштењу добио име Радивоје по којем је у народу био познат као владика Раде. У седамнаестој години постао је владар Црне Горе, а касније и владика. По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом владика Петар Петровић. Његош је владар који је писао поезију, односно песник који је владао једном државом.

Почетком године, владика Петар I доводи Рада у цетињски манастир. У то време, други синовац Петра I, његов планирани наследник, Ђорђије (Георгије) Сава Маркова одлази на школовање у Русију. Први Радови васпитачи на Цетињу били су калуђер Мисаил Цветковић и владикин секретар Јаков Цек. Те године Раде саставља своје прве песме којима је забављао главаре и монахе. Једна од њих била је шаљива песма о некаквим ћеклићким сватовима и њиховим згодама и незгодама.

Од половине године Раде борави у Топлој, близу Херцег Новог, код јеромонаха Јосипа Троповића као новог учитеља. Са још неколико ђака учи предмете часловац, псалтир, црквено певање, рачуницу и италијански језик. Често присуствује црквеним обредима у оближњем манастиру Савине. У Топлој остаје до краја 1826. године и тада се враћа на Цетиње.

Митрополит Петар I изражава, 20. јануара 1827. године, жељу да му наследник буде Раде Томов, а не Ђорђије Савов (кога је уместо калуђерског живота све више привлачила војна школа и који је касније у Русији постао коњички официр). Због недостатка финансија не може да Рада пошаље у Русију, те га задржава поред себе и покушава да са њим подели своје знање италијанског, руског, немачког и делимично енглеског и француског, као и књиге из своје богате библиотеке.

Крајем септембра, владика Петар I задржава у својој служби, као државног секретара и јединог министра, песника Симу Милутиновића Сарајлију и поверава му, као један од задатака, васпитавање Рада Томова. Сима Милутиновић, често несређеног духа и језика, упућује Рада у класику, уметност, историју, филозофију и књижевност и тако утиче на његову будућу поетику.

Прва Његошева збирка песама штампана је на Цетињу 1834. Из овог периода је и најобимније Његошево дјело "Свободијада", довршена 1835. године. Написао је "Кратку историји о Црној Гори". Његошево најславније дело "Горски вијенац" у Бечу је оцењено као манускрипт генијалног творца. Друга његова важна дела су "Луча микрокозма", "Огледало српско" и "Лажни цар Шћепан Мали".

Почетком 1851. године борави углавном у Напуљу и Риму. Посећује и Чивита Векија, Ливорно, Фиренцу, Пизу, Ђенову, Торино, Милано и Венецију. Стиже у Трст 4. маја, а одатле недељу дана касније одлази у Беч и оближње лечилиште Хицинг. У Црну Гору враћа се, преко Трста и Задра, половином августа, без наде да ће бити излечен. Када је, примичући се Котору, са палубе брода угледао врх Ловћена, подигао је капу и рекао „Нећемо се више нигда раставити!“. „Неповољно стање здравља мога принуђује ме поћи одавде сјутра за Котор не бих ли ту или на другом ком мјесту средством љекара нашао себи побољшање...“ (писмо Павлу Решетару од 28. октобра 1851).

Петар Петровић Његош је умро од туберкулозе 31. октобра 1851. године у 10 сати ујутро, на Цетињу, двадесет једну годину након што је постао владар Црне Горе. У последњим својим часовима рекао је: „Ево ме на ждријелу вјечнога дома... Копајте ме у Ловћен код нове цркве.“

Сахрана на Ловћену је одложена, због лошег времена и страховања да би скадарски Турци могли да оскрнаве ловћенску капелу, и Његош је, 21. октобра, привремено сахрањен на Цетињу, у манастиру, у гроб његовог стрица светог Петра. Тек 26. августа 1855. свечано су Његошеви посмртни остаци пренети на Ловћен. Том приликом, послушавши жељу Његошевог оца, кнез Данило нареди да се отвори Његошев ковчег (упркос томе што се по канонима не може откривати тело док не протекне седам година од смрти), надајући се да ће Његошево тело наћи целокупно, као што је било тело Петра I. Међутим, од Његошевог тела беше читава остала само десна рука.

Током Првог светског рата, аустријске снаге су из Бококоторског залива бомбардовалe капелу на Ловћену. Касније, када је Црна Гора већ била окупирана, окупационе снаге ексхумирале су Његошеве кости и пренеле их на Цетиње у ноћи између 12. и 13. августа 1916. године, са намером да се на месту Његошеве капеле изгради споменик у знак аустријског освајања Ловћена. Та намера ипак није остварена.

Обнављање Његошеве капеле завршено је 10. септембра 1925. и освећена је два дана касније. Све што је остало од старе узидано је у обновљену капелу, истог облика, величине и унутрашњости као стара. Његошеве кости враћене су на Ловћен 21. септембра 1925. (по грегоријанском календару). Ковчег са Његошевим костима у обновљену капелу, заједно са митрополитом црногорско-приморским, епископима и члановима владе, унео је краљ Александар Карађорђевић, унук српског кнеза Александра Карађорђевића и црногорског краља Николе Петровића Његоша.

Током Другог светског рата, у априлу 1942, Његошеву капелу оштетила је италијанска војска, али причињена штета није била велика.

Послератна црногорска власт донела је 1952. године одлуку да се на месту Његошеве капеле сагради маузолеј према нацртима вајара Ивана Мештровића. Планови за измештање капеле и изградњу маузолеја настављени су и после Мештровићеве смрти 1962. Упркос гласовима који су говорили да треба поштовати Његошев завет (да буде сахрањен у црквици коју је подигао), ловћенска капела је порушена до темеља крајем шездесетих година и од 1974. на њеном месту стоји маузолеј.



Добро дошли на Поезију суштине, сајт за књижевност, а пре свега поезију. На овом сајту можете читати најлепшу поезију добро познатих песника, али и оних за које до сада, можда, нисте знали.

Најновије на Поезији суштине

poezija sustine na fejsbuku

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта