Биографија
Јосиф Александрович Бродски рођен је у јеврејској породици у Лењинграду (данашњи Санкт Петербург) 24. маја 1940. године као син фотографа у совјетској морнарици. У петнаестој години напустио је школу и покушао да се упише у подморничку школу, али без успеха. Након одлуке да постане лекар радио је разне послове у болницама. Поред тога радио је на свом образовању. Научио је енглески и пољски језик (како би могао да преводи поеме Чеслава Милоша, који је био његов пријатељ). Проучавао је класичну филозофију, религију, енглеску и америчку поезију. Почео је да пише 1956. године. На његову поезију утицала је Ана Ахматова. У Совјетској Русији његова дела нису објављена, док је у САД објавио Песме и поеме (1965), Сећања на Т. С. Елиота (1967) и збирку поезије Станица у пустињи (1970).
Године 1963. оптужен је за „друштвени паразитизам“ и осуђен на присилни рад у области Архангелска. Казна му је смањена након протеста еминентних совјетских и европских књижевника као што су Јевгениј Јевтушенко и Жан Пол Сартр.
Године 1972. био је принуђен да напусти СССР. Настањује се у САД где као амерички држављанин предаје историју руске и енглеске књижевности на колеџу у Маунт Холиоку. У САД објавио је следећа дела: Крај бел епока (1977), Део говора (1977), Нове станице за Август (1982), драму Мрамор (1984), есеја Удовољити сенци (1986), Уранија (1987), Водени жиг (1991), О туговању и разуму. За збирку есеја Удовољити сенци добио је престижну награду америчке књижевне критике 1986, а наредне године постаје почасни доктор универзитета у Јејлу као и члан Америчке академије и Института за књижевност. Добио је Нобелову награду за књижевност 1987. године, а 1991. одликован је Легијом части.
Јосиф Бродски је умро од срчаног удара у Њујорку 28. јануара 1996. године. По сопственој жељи сахрањен је на гробљу Сан Микеле у Венецији.
