Као да се никада неће потпуно
Сусрести.
Хоће ли се икада склопити,
Као најбоља песма,
У савршени склад, у мелодију
Која спаја,
Силним звучањем,
У јединствену хармонију
Земљу и небо?
Или ће трајни ритам Истог,
Као неумитни закон,
Стално и на исти начин,
Потомке претварати
У претке?
А заставе, спуштене или не на пола копља,
Бити једино подсећање
Ха сетни и вечни –
Заборав.
1983.
