slike pesnika

Милисав Савић – ПРОЛАЗЕ ЛИ ВОЗОВИ ИБАРСКОМ ДОЛИНОМ



Ти вешто бацаш карте. Онако како те је учио Јевто Циганин, коцкар међу коцкарима рашчанским, овејани варалица. Клизе ти испод прстију, лепе се за њих... „Само ова добија“, говориш ту реченицу, ко зна колико пута поновљену, једним истим, монотоним гласом. У купеу сви осматрају твоје руке. Греше! Требало би да те гледају у очи, видели би – о, то је тако уочљиво! – да си лопов, џепарош. „Их, то је лако погодити“, каже једна старија жена и подиже каро кеца, карту која добија. „’Ајде, ко ће? У по педесет банки?!“ непрестано верглаш и гужваш у руци новац, петохиљадарку, позајмљену. „Да ја имам пара, ошурила би’ ја тебе ко прасе, па да се пушиш“, каже жена. Један Шиптар, кошчата и сува лица, у прљавом ћулаву, плавој перлонској кошуљи и јефтиним „борово“ ципелама, узврпољио се. Као да га нешто сврби отпозади. „Кардаш, може ли по стобанак?“ пита. „Може, што да не може“, кажеш и бациш карте, невешто, дрипачки, с намером да изгубиш. Шиптар подиже каро кеца. Лице му засјало, усне се расцепиле, искочили жути зуби. Као да је уватио Бога за браду. Ти му дајеш лову, једног сома. И играте и ти опет губиш хиљадарку. Ја, кобајаги твој брат, вучем те за рукав и грдим: „Немој! Све ћеш да изгубиш!“ Ти се брецаш на мене. „Ћут’, балоња! Шта се то тебе тиче?! Моје су паре!“ викнеш. Шиптару се игра, личи на човека загрејана пићем и коме се још пије. Сад наилази твој тренутак, твојих пет минута. Кажеш: „’Ајде у по пет, да се не живцирамо на по једну ’иљадарку. Ил’ да изгубим ил’ да добијем.“ Шиптар пристаје. Стављаш пет хиљада у моју руку. Шиптар такође: дајем оном ко добије. Бацаш карте. Овога пута вешто и брзо. Шиптар, не размишљајући много, подиже даму херц. „Чудо! И ја би’ исту карту уз’о, смео би’ главу да потурим под секирче а не пет ’иљада“, каже радник. „Ја не би’, ја би’ потрефила, ви ко да сте ћорави“, шепури се жена. Шиптар вади нове шуше, нове хиљадарке. Вели: „Баци, кардаш, још једни пут.“ Опет не погађа, опет наседа твом јефтином трику. Ја ти дајем лову коју држим. Шиптар вади две петохиљадарке, ставља их у моју руку. Узбуђен је, дрхти. Шиљати нос му се црвени. И ти си узбуђен, али мање. Ти би некако да с добијеним парама испариш, клиснеш. Осећам. И ја. Кажем у себи: „Никад више нећу поћи с тобом када сам тако плашљив. Утрткаћу се једном, стварно.“ 

Шиптар опет губи. Запрепашћен је. Уста му згрчена, нема. „Неће те, кардаш“, кажеш и спремаш се да напустиш купе. Шиптар вади из џепа ручни сат. „Немој! Изгубићеш! Карта је, болан, курва“, каже радник. Жена ћути. И она је запрепашћена. „Дарвил, нов кошћа два’ест и пет ’иљадарки“, каже Шиптар, потурајући ти под нос сат. „Испод руке је таки десет сомова“, велиш, миран, прибран. Шиптар гура у моју руку сат и каже: „Кардаш, не бежи га кад си добија. Немо’ да ниси човек. Стави два’ест ’иљада а ја сат. Иљ’ ми узмљи све иљ’ да поврнем паре.“ Ти се мислиш. Двапут бројиш хиљадарке и петохиљадарке. Стављаш новац у моју руку. Бацаш карте. Шиптар подиже крајњу, до себе. Још није ни погледао а ти зграбиш из моје руке сат и новац и трпаш у дубоки џеп фармерица. „Е, стварно је карта флинта! Сад је мене послужила!“ кажеш и узмичеш ка вратима. „Врћи паре“, дрекне одједном Шиптар. „Чивша нона љоповска!“ Претура по поливинилској торби: тражи нож, помислих. Искачем у ходник, ти за мном. Затвараш врата купеа, чује се прасак стакла. Обарам корпе у ходнику: јаја и главице купуса разлетеше се по мокром поду. Једна жена врисну. „Држ! Љопови!“ дере се Шиптар, на шест корака иза нас. Ти гурнеш кондуктера и овај падне пред ноге Шиптара. Настане гужва, русвај. Ти искачеш први. Ја за тобом: онако како си ме учио. Бацам се у правцу кретања воза, што даље, с левом ногом напред. Падам на руке, на гомилу шодера. Последњи вагони протутњаше. Из воза неко виче и псује: сигурно Шиптар. Лежим и не мичем се. Посматрам гола рашчанска брда, покривена снегом.

Снег зашушта под твојим ногама.

Прсти на мојој десној руци облише се крвљу, густом и врелом. „Умало да изгинемо“, кажеш. И после корачамо, ћутке, преко њива, ливада и поред воћњака. Ти идеш напред, ја гледам у трагове које остављају твоје ципеле. Снег шушти, влажан. Вране прелећу, крештећи и шумећи крилима, понекад.

Приметимо дим изнад воћњака. Дочекују нас пси, лајањем и режањем. Близу смо неког села.

Пут узак, кривудав и џомбовит. Води до средине села, до крчметине. Унутра под мокар, олајисан, цврче даске под ногама. Неколико столова прекривено сивим умашћеним чаршавима. Пет-шест сељака, дроњаво обучени, блатњави, пљуште карте, таблић. На једном зиду слика Председника, прашњава, напрсла стакла. До ње пожутела диплома и дозвола за рад.

Седамо до фуруне. Необријаном конобару кажемо да донесе две дупле љуте ракије. „Испери прсте“, кажеш кад кафеџија донесе ракију.

Сељаци нас посматрају радознало, дрско и помало блентаво, као овце из тора.

Ти вадиш изгњечено и згужвано пакло „филтера 57“. Узимаш један цигар, искривљен, исправљаш га, лизућеш и стављаш у угао усана. Филмска поза, банална филмска поза, али теби пристаје.

Из једних врата, ваљда из кујне, излази крупна жена, зајапурена, белих широких ножних листова. Врцка куковима, ситно калуђерски, једва приметно, али зналачки, као да јој кипи вареника испод сукње. „Опа, бато!“ Доноси сељацима пасуљ у тањирима, врућ, пушљив.

Зовеш је и наручујеш печено пиле, кајмак и погачу. Кажеш: „Вруће пиле, ’ладан кајмак и врелу погачу, испод црепуље.“ Док говориш, не вадиш цигарету из уста.

Жена се смешка: шиљчић јој у очима, велики, као врх Копаоника. Хода врцкаво, као да јој крупни мишеви, пуваћи, јурцају по ногама. Гледа те. Сељаци то примећују, злобно те мере. Жена као да хоће да те заведе. Иако је ситуација бесмислена: необријани конобар, можда њен муж, игра карте са сељацима.

„Има добру ногу“, кажем.

Ти запаљујеш цигарету скупоценим „ронсоном“ добијеним на картама. Пламен лизне врх. Ти повучеш. Први пут мало. Други пут дубоко, заигра ти јабучица на врату. Издахнеш облачић дима: од њега ти, за тренутак, не видим лице. Пријатно ти је, чим усне облизујеш.

Фуруна бубњи, пуцкетају дрва, накисла цврче. Напољу сив дан, пролећу вране, понекад. 

„Живели!“ намигнеш и подигнеш чашу.

„Живели!“ намигнем и такође подижем чашу, полупразну.

Испијеш жедно, у једном гутљају.

Ти скидаш виндјакну. Остајеш у црвеној мајици. Бледо лице, уоквирено густом и црном косом, плане ти црвеним одсјајем. Привлачиш једну столицу и на њу забацујеш ноге у блатњавим ципелама.

„Треба се припремити за клопу!“ кажеш.

Жена поново излази из кујне. Примећујем да се на брзину очешљала и да је покупила праменове косе који су јој, раније, штрчали испод мараме. Шетка се по кафани, задиркује карташе. С времена на време палацне очима према нама, према теби.

Мени је занимљива, на неки начин, та жена. Поготову кад знам да је никада, или барем данас, нећеш додирнути ни опалити, поштено, људски, како би то она желела. Напољу је сив дан, пролећу вране, понекад, ми смо у неком приибарском селу, Чемерно се зове, и једна сељанка, жена прегоркиња, двапут старија од тебе, укршта погледе с тобом, палаца очима као змија и покушава да те заведе ситним врцкањем и белином широких ножних листова.
„Стварно има добру ногу.“

*

У Биљановцу те ухвати цајкан. Изненада, отпозади, за крагну виндјакне. „Ходи, птичице, ходи“, рече. Ти се браниш, увијаш... Дереш се, вичеш, питаш какав је то начин... Милиционер отпасује пендрек. Дотрча и један његов друг, у помоћ. Ја беспомоћно трчкарам около. На станици пусто, мрачно. Један милиционер стукну на мене и ја побегох на брежуљак изнад пруге. Посматрам, немоћан, шта се догађа. Воде те код дрвених клозета, у гушћи мрак.

„Птичице, сећаш ли се мене?“ пита милиоционер који те је ухватио.

„Не. Уопште. Никад вас нисам видео“, кажеш.

„Заиста се не сећаш? Зашто ти служи та тиква, за подшишивање?“ пита те он.

Његов друг ти уврће руку.

„Не!“ дереш се, кукаш. Рука те боли, зацело. 

Милиционер те удара цокулом. У леђа, у стражњицу. Његов друг песницом за врат. Ти падаш: лице ти дрља по расквашеној и снежној земљи 

„Немате право да га тучете, по закону и Уставу“, вичем, бесан.

Милиционер стукну поново на мене. Ја се попех двадесет метара више.

„Даћу ја теби закон, ти усукани и побачени“ запрети ми.

Још те туку. Ударају те у ребра, у стомак. Ти јечиш, кукаш из све снаге. Не знам да ли те стварно боли или се претвараш.

„Птицо, сећаш ли се кад си ми из воза ономад довикнуо: главоња?“

„Нисам ја!“ говориш а сумњам да казујеш истину.

„Јеси, птицо, јеси! У понедељак, и то трипут си довикнуо: главоњо! Познајем ти ја њушку! Мућни мало ћупом, да се присетиш“, и ударају те опет.

Милиционери се удаљише журно. Уз пругу наиђоше, галамећи, неки железничари: ваљда због њих милиционери одоше.

Ти устаде и викну, јако:

„Главоње! Глупаве и тупаве главоње!“ и сјури се према реци, према шибљаку.

Милиционери потрчаше за тобом и застадоше у помрчини, претећи и псујући.

„Главоњчине!“ довикну им из мрака, из шибљака.

*

Напољу хладна мразовита ноћ. Лешкарим у соби твог пријатеља, водника, који је на маршу. Ти си на станици или у „Мотелу“. У неко доба се појављујеш. С тобом је и једна девојка: у црној сукњи и црвеној мајици; носи поливинилску ташну. Такве свакојако зову у рашчанском крају. Најчешће „мангале“, „шоферске сестре“, „камењарке“ и „певаљке“. Пошле су негде из забачених и далеких пештерских села да по свету срећу траже.

„О, овде има неко“, каже девојка.

„То је један мој пријатељ, пропали студент. Он спава, ко сова“, кажеш.

Гасиш светло. Шушти девојчина сукња и мајица. Звекне брњица на твом каишу. Пуцкетне други кревет.

И касније, будан, слушам шта ћућорите:

Кад је почела, питаш, занима те.

Давно, пре пет година. Био неки пуковников син, а она била дете сиромашних радника. Она му веровала. Као брату рођеном. Ако треба, с њим у огањ, у воду, у Америку. Била је пијана када се то десило. После, пуковников син је оставио. Хтела је да му баци соду у очи, да га убије, да га рашчеречи, али се он одселио из града.

Све жене исто причају, кажеш, све су имале неке пуковникове синове и директорове и све су биле пијане...

А ти, кад си почео ти, пита те, смејући се.

У трећем разреду гимназије. Чак памтиш и датум. Био је то петнаести април. Она је била нека радница, старија од тебе, алава на мушкарце, неки ненасит, никад да каже доста... Ти си одмах налегао. Она ти је рекла: чекај, треба се прво цмакати. И гурнула ти је језик, смрдљив, из убазделих усана. Када си налегао, прошапутао си: Намести га! Лош си био. Као петлић. Ваљда зато што је био дан и што ти се гадило бубуљичаво лице раднице.

И она не воли дању, нема чари као ноћу, каже.

После си се извештио, као плочу кад навијеш.

Све дође само од себе, каже она.

Добро, питаш је, да ли је често напумпају.

Једном је абортирала. Више не би ни за живу главу. Боље је да роди, да проси са дететом него да такве муке претрпи. А и онда, читала је у „Чику“, може да се деси да, ако још једном побаци, никад клинца не има. То јој се не би нимало свиђало. Жена је жена тек када рађа.

Па како се извлачи, питаш. Стављају ли типови хигијенске гумице.

Не воли гумице. То јој је као цмакање кроз целофан. То јој личи на фалсификат. Сама помисао на куртон поквари јој задовољство.

И теби исто.

Пази на дане. Ето, данас је трећи дан и нема проблема. Два дана у месецу, која она одреди, не чује и не хаје и за самог Исуса.

А пилуле?

Пилуле?! И њих је узимала. Стедирил? Како су се звале? Није важно. Оне плаве, у станиолу, као чоколада. Болела ју је глава и стомак од њих.

Обоје ућутите.

Напољу хладна мразовита ноћ. Чује се како ветар силно удара о оголеле крошње топола. И возови протутње, писну, понекад.

Пролазе возови, каже девојка.

Пролазе.

Има их много, каже девојка.

Три путничка, два убрзана и пет брзих за двадесет и четири сата. И безброј теретних, кажеш.

И опет ветар, снажан, једноличних звукова.

Причате о Рашкој. Свиђа јој се место, каже.

Ти си рођен у њему, кажеш. Познајеш Рашку као свој длан. Сваки кутак, сваку улицу. Нема лепшег места од Рашке у читавој земљи Србији. Нема га ни у свету. Куд год си пошао, где год си био, ходио и боравио, увек си се враћао у Рашку. Постоји једна пословица: Ко је једном окусио воде са Матове чесме, тај док је жив Рашку неће заборавити, носиће је у срцу.

Претерујеш, каже она. Свако своје место воли.

Не претерујеш, кажеш. Чини ми се да ћеш да се загрцнеш док причаш, од милине, од узбуђења. Кажеш јој да она не зна шта је Рашка. Да се никад није купала у Саставцима, лети, у зеленом Ибру. Па никад није седела на мосту, у поноћ, док је све унаоколо тихо. Па никад није видела Рашку у јесен, кад брда пожуте и лишће на дрвећу. Тада је лепша Рашка од сваке слике на разгледници. Нема је лепше у свету, на лопти земаљској.

Не знам, каже она. Можда је то све тако.

Тако је, одговараш јој. Тако. Ти волиш Рашку. Одавно би отишао у Немачку, да радиш, али нећеш. Нећеш у туђе људе, у туђе земље. Лепше је бити у Рашкој скитница, беспосличар, него богаташ у некој далекој, Богу за леђима земљи.

Опет ућутите. Ветар звижди, швикће.

Мени се спава. У полусну чујем:

Волим више слатко од трешања, каже девојка.

Ти од лубеница, кажеш. Једном си код тетке смазао читаву теглу слатког од лубеница. Узео кашичицу и јео. Тетка се крстила. Ти се ниси обазирао. Ако ти је тетка, и ако ти мисли добро, није стала за једну теглу слатког. А слатко даје снагу.

И слатко од вишања није лоше, каже девојка.

Ујутро, облачимо се брзо. Пљуснемо се водом по лицу и зачешљамо. Журимо: ти у Градцу имаш уговорену партију ајнца.

Девојка спава.

„’Ајде, мацане!“ кажеш. „Устај!“

Дохватиш је за раме и продрмаш.

Девојка отвара очи. Имам времена да осмотрим њено лице. Измучено и бледо, као лице грешница на сопоћанским фрескама.

„Идемо, мацо!“ додајеш, грубо.

„Тако ми се спава!“ мази се она.

„Морамо да се чистимо из ове собе. Није наша.“

Девојка трља очи. Облачи се под чаршавом.

Устаје. Одлази у купатило.

Ти узмеш њену ташну и претураш по њој. Изручиш на сто окрњено огледалце, стари прибор за нокте, истрошени крејон, неке хартије, бочицу „Shat de noir“ чешаљ, неколико фотографија неког војника и личну карту. Отвараш личну карту и у бележници исписујеш име и презиме девојке, годину и место рођења и број личне карте.

Девојка излази из купатила. Застаје, изненађена. Туга на лицу; као на сопоћанским фрескама.
„Мацане, узео сам ти податке, за сваки случај...“

„Па јесам ли ти рекла да нисам...“ „Мацо, не пише ти на челу да ли болујеш од трише... Никад се не зна.“

Девојка, љута, враћа избачене ствари у ташну.

Ти је шашољиш по врату и кажеш:

„Мацане, немој да се љутиш. Чист рачун, дуга љубав.“ 

Негде од Казновића захукта воз и писну, дуго и продорно. 

(1968)

(Антологија српских приповедача XIX и XX века; „Филип Вишњић“, Београд 1999)


Добро дошли на Поезију суштине, сајт за књижевност, а пре свега поезију. На овом сајту можете читати најлепшу поезију добро познатих песника, али и оних за које до сада, можда, нисте знали.

Најновије на Поезији суштине

poezija sustine na fejsbuku

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта