Био једном један царевић. Имао је царевић башту, а у башти – две леје. У једној леји расте празилук, а у другој – мирођија. Царевић неће ни јести ни пити, док у својој башти не поседи. Иде царевић низ своје леје, види – котрља се папирић. Подигао га је, да види шта је написано, али како није могао да га прочита, узео га је и дао некоме. Одједном је папирић оживео, претворио се у девојку. Таква лепотица је била та девојка, таква лепотица, да лепше од ње није било на свету.
Видео је царевић девојку, пожелео да се ожени са њом. Пита:
– Из којег си рода или племена?
– Име ми је од празилука, појас ми је од мирођије, проста сам ја девојка.
Отишао је царевић.
– Непознатог си рода, – рекао је, окренуо се од девојке, која се звала Анана, и оженио другом.
Анана воли царевића, воли, од љубави умире. Довела је Анана из горе кошуте, помузла млеко, налила у котао и села у њега. Кипи млеко – купа се у њему Анана. Видео је царевић Анану у врелом млеку и говори жени:
– Види, наша Анана је довела из горе кошуте, помузла млеко, налила у котао. Кипи млеко – Анана се у њему купа.
Рекла је жена:
– А ја то не могу?
Довела је царевићева жена краве са планине, помузла их, узварила млеко, села у котао и скувала се. Царевић је остао удовац. Дошао је царевић код Анане и пита:
– Којег си рода или племена?
А она опет:
– Име ми је од празилука, појас ми је од мирођије, проста сам ја девојка.
– Непознатог си рода, – рекао је царевић и оженио се другом.
Отишла је Анана, попела се високо на планину. Села је да преде свилу, испустила вретено; одрезала је себи нос, бацила га доле.
– Иди, носићу, донеси ми вретено!
Нос је донео вретено и опет сео на место. Видео је то царевић, дошао код жене и каже:
– Зачудила ме је наша Анана. Попела се високо на планину, села да преде свилу и испустила вретено; одрезала је тада себи нос, бацила да доле и рекла: „Иди, носићу, донеси ми вретено!“ Нос је донео вретено и опет сео на место.
– Шта је ту чудно? – рекла је жена. – То и ја могу.
Попела се на кров, узела вретено и почела да преде: испустила је вретено, одрезала себи нос и бацила га доле. Нос није донео вретено, а сва крв јој је истекла и умрла је. Опет је царевић остао удовац, пошао је код Анане и пита:
– Којег си ти рода или племена?
– Име ми је од празилука, појас ми је од мирођије, проста сам ја девојка, – каже Анана.
Отишао је царевић у планине, нашао свињара, купио свињу и рекао:
– Месо вама, а крв мени, – наредио да је закољу, а потом наредио:
– Целог ме премажите крвљу, одведите и положите поред Анане.
Заклали су свињу, премазали царевића крвљу однели код Анане и оставили. Видела је Ана окрвављеног царевића и јаукнула:
– Сунце – мајко, оче мој – месече,
Звезде – браћо на небу плавом,
Спустите доле моју клупицу,
Мој мили царевић је умро.
Само што је рекла – отворило се небо и спустила се златна клупа. Устао је царевић, загрлио Анану, почео да је љуби и милује. Венчали су се и живели срећно.
•Превела с енглеског Дајана Лазаревић
