slike pesnika

Драган Лукић – ИВИН ВОЗ

dragan lukic ivin voz
Из куће је излетео
на улицу Ива,
сав задихан, захуктао,
ко локомотива.

Видели га другови
па за њим и они,
потрчали, захуктали,
ко прави вагони.

Сад улицом тако јури
та чудна колона.
То воз Ивин путује
са седам вагона.
slike pesnika

Драган Лукић – ДЕВОЈЧИЦЕ

dragan lukic devojcice
Да ли сте и ви од ваше маме,
када сте са њом по граду ишле
тражиле да мало идете саме
и, можда, с трамваја без ње сишле.

Да ли сте и ви од ваше маме
тражиле понекад ташну њену,
да мало с њом идете саме,
да виси и вама о рамену.

Да ли сте и ви од ваше маме
тражиле новац у трамвају
да себи купите карту саме
као што велика деца знају.

Да ли сте и ви од ваше маме
тражиле понекад пакет који
да га носите улицом саме
под мишком, као што мами стоји.
slike pesnika

Драган Лукић – ШАПУТАЊЕ

dragan lukic saputanje
Од куће до школе,
од школе до куће
увек се понешто
шапуће, шапуће.

Тихо, тише,
тихо, тише,
Тихо – ко падање кише.

Шапућу се писма
и шапућу тајне,
шапућу се заклетве
велике и трајне.

Тихо, тише,
тихо, тише,
тихо – ко падање кише.
slike pesnika

Драган Лукић – ДА Л' ДОЛАЗИ ЈЕСЕН

dragan lukic dal dolazi jesen
Да ли то у град долази јесен
кад на углу, чича кестен пече,
и неки дечак, жеравком занесен,
пред кестењаром чучи цело вече.

Да ли то у град јесен стиже
кад чистач почиње с лишћем игру
и кад му вихор капу диже
и заврти лудо ко дечак чигру.

Да ли то градом јесен свира
и моје маме прати песму
или је звиждуком весељко дира
што крпом старом завија чесму.

Да ли то градом јесен жута
задрма школска звона редом
и сриче буквар из школских клупа
и прва слова пише кредом.
slike pesnika

Драган Лукић – ШУГЕ

dragan lukic suge
Аутомобили по граду лете
као да јуре једни друге,
као да се играју „шуге“.
А онај, паркирани крај тротоара,
искочио је из игре
па се одмара.

Игра траје дању и ноћу
и годинама је дуга, –
али се не зна ко кога јури
и нико не зна ко је „шуга“.

Саобраћајци кажу: – То је добро,
а шофери: – То је права срећа,
јер ако аутомобил аутомобил „ошуга“
то би била саобраћајна несрећа.
slike pesnika

Драган Лукић – ВРТЕШКА

dragan lukic vrteska
Шаљи, тата, телеграм –
ја на пошту да га дам.

Сад на пошти код поштара
нико врата не отвара,
нити стоје браве, алке,
нит' их држе кваке, шарке,
нити пише: „Гурај“, „Вуци“.

Нит' шта шкрипи нит' шта струже.
Сад на пошти код поштара
ко вртешка са вашара
врата круже.

Шаљи, тата, телеграм –
ја на пошту да га дам.
Кад га дам,
да се провозам.
slike pesnika

Драган Лукић – СМЕХА ДЕЦИ

dragan lukic smeha deci
И смеха.
смеха,
и смеха деци!

Смешан облак небом нек плови,
учитељ нек прича смешне приче,
смешни нека су брци у чиче,
и нек су смешни дечји снови.

И смеха.
смеха,
и смеха деци!

Весела песма неку децу буди,
и нек се весело у кревет оде,
весело само – ко жубор воде,
па ће порасти весели људи.

Па зато,
смеха,
и смеха деци!
slike pesnika

Драган Лукић – УЧИТЕЉУ

dragan lukic ucitelju vrati mi klikere
О, учитељу,
врати ми кликере.

Три каменца
од камена
из пламена
лавине,
с рамена мермер-планине,
тридесет дана глачана
од три мајстора Брачана;
и три стакленца
обла,
кô три коленца
на прсту,
кô три бисерна зрна,
кô очи срна;
И три сива оловца,
из џепа твога основца,
од три мајстора ливена,
у води сребрној мивена.

Кад три каменца скакућу,
кад три стакленца шапућу,
кад три оловца зазвоне,
све на свету потоне.

О, учитељу,
врати ми кликере.
У свакоме
по један дечак живи
и нису они криви
што данас не знам.
slike pesnika

Драган Лукић – ФИФИ

dragan lukic fifi gledaj pravo
Овај час, овај час
један пас,
на узици од свиле,
са ноктима од лила,
с машницом од тила
пролази крај нас.

Једна жена стара
са њим разговара:

– Фифи, гледај право,
Фифи, дигни реп.
Фифи, пази дрво.
Фифи, ниси слеп.
Фифи, машну пази.
Фифи, лепо гази.
Фифи, то не њуши.
Фифи, горе уши.
Фифи, ти знаш ко си.
Фифи, не пркоси.
Фифи, језик ниже.
Фифи, ходи ближе.
Фифи, не скакући.
Фифи, сад ћеш кући!

Тако Фифи живи
на узици од свиле,
са ноктима лила,
са машном од тила,
Тако жена стара,
са њим разговара.
Тако овај час
прођоше крај нас.
slike pesnika

Драган Лукић – ШТА ЈЕ ОТАЦ

dragan lukic sta je otac
Молим вас, реците
отац шта је.
Да ли је отац тата
или - судија за прекршаје?

Мене отац стално испитује
и жели ово и оно да чује.
И кад сам у школу пошла
и кад сам из школе дошла,
и зашто је ово овако
и зашто је оно онако,
и зашто је ово овде -
зашто оно није онде,
и како сам смела ово
и како сам смела оно,
и знам ли ја да сам већ велика
и знам ли ја да нисам више мала,
знам ли ја шта је „карактер тврђи од челика“
и знам ли ја пошто је шнала?

И зашто нисам мислила
и како нисам пазила,
и шта сам опет згазила
и како, како
и зашто, зашто
и смем ли, и смем ли,
и знам ли, и знам ли?
Па зато питам
отац шта је.
Да ли је отац тата
или – судија за прекршаје.
slike pesnika

Драган Лукић

dragan lukic poezija za decu pesme biografija
Драган Лукић рођен је у Београду 30. новембра 1928. године од оца Александра и мајке Томаније. У најранијем Драгановом детињству породица се често селила, а трајно се настанила у улици Милоша Свилара на Лекином брду. Похађао је Основну школу „Војислав Илић“. Отац му је био штампарски машиниста, па се Драган већ од најранијег доба дружио са свеже одштампаним књигама. Био је један је од најпознатијих савремених дечјих песника у Србији.

У јесен 1946. године Драган Лукић почео је да објављује прве радове, а почетком педесетих већ је постао афирмисани дечји песник и 1952. године објављује своје прве књиге (поеме-сликовнице): „Велика трка“ и „Звери као фудбалери“. Завршио је студије књижевности на Филолошком факултету у Београду 1954. године, а затим је почео да предаје дечју књижевност у Школи за васпитаче. После осам година Драган Лукић запослио се као уредник програма за децу на Радио Београду и ту је радио све до пензионисања 1989. године.

Писао је песме, приче, романе, драмске текстове, теоријске расправе о литератури, дечије песмице, водио емисије на радију и телевизији. Уређивао је часопис „Змај“. Био је редовни учесник најзначајнијих манифестација за децу на просторима некадашње Југославије. Његови сапутници у том мисионарењу најчешће су били: Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Душко Радовић, Арсен Диклић, Љубивоје Ршумовић, Перо Зубац, Добрица Ерић и други.

Лукић је објавио више од стотину књига. Најпознатије међу њима су „Из једног џепа“, „Мој прадед и ја“, „Како се коме чини“, „Фифи“, „Дечаци, девојчице, одрасли“, Овде станују песме“, „Како расту ногавице“, „Вагон прве класе“, „Од куће до школе“, „Шта тата каже“, „Вожња по граду“, „Ловац Јоца“ и друге. Такође, објавио је романе „Небодер Ц17“, „Три гускетара“, „Бомба у кафи“. Његова дела део су уџбеника и лектире за основне школе.

Целокупним својим делом, за које је добио највише награде и признања, био је и остао у самом врху југословенске и српске књижевности намењене младим нараштајима. Добитник је награда: Невен, Курирчек, Младо поколење, Змајеве награде, те награде Политикиног забавника. Освојио је награду Златни кључић, Октобарску награду града Београда и Орден рада са златним венцем. Био је и почасни председник „Змајевих дечјих игара“ од 1993. године, па до смрти.

Драган Лукић је умро 1. јануара 2006. године у Београду.
slike pesnika

Наташа Ребић – САМА

natasa rebic sama
Дани су бескрајне рупе
Испуњене хиљадама празних тренутака.
Још један, још један, и још један.
И сваки рад је блажен, вредан,
Да пажњу скрене
Са пустоши свакодневне.

Ноћи су безбојне сене.
Јастук храпав, тврдоће неизмерне.
На десној страни немир,
На левој нема сна, 
И питања, питања,
Неодговорена.

Како да камен са груди покренем
Кад га ни удах ни издах не могу подићи?
Само у себе да кренем,
Искрено верујући.

Порука дође јасна и кратка:
„Љуби, љуби, без повратка.“
slike pesnika

Наташа Ребић – САН

natasa rebic san
Сомалијер ми дође у сан,
Што зна тајне лози и чокоту,
Зовем га да препозна и наспе ми 
Даха твога мирисну ноту.

Вино што на тебе мирише 
Опије ме знано и чула буди.
Дани наши, прошли и будући,
Играју преда мном, и сами луди.

Пусте жеље намах оживе,
Стара храброст је позвана.
На леђа твоје недосањана 
Жудно спуштам кожу свог длана.

И ко да су златници сву ноћ лутали,
Тражећи давно заборављен пут, 
Близином обасјани, ту се скупили,
Под моје грло, на груди и скут.

Тело ми се расу у милион коцки.
Сам Пикасо их скупио не би.
То подсвест моја срећу саставља
Од делића сећања, за утеху себи.

Чежња се опет грубо поиграва.
Познајем њена дела лажљива.
Пре свитања пробудим се,
Сама, крхка, жедна и сањива.
slike pesnika

Наташа Ребић – ДОПАМИН ДЕТОКС

natasa rebic dopamine detoks
Нећу ти више писати песме.
Нацртан хлеб не толи глад.
Пустињских визија суве су чесме. 
На песку никад не поста град.

Ни писма ти више писати нећу.
Мутаве странице, delete, delete
Нека се одморе тела станице 
И жеља усахне кô давни мит.

И све ћу вештичије просути супе.
Идемо на суво, кô некад и сад.
„Дванаест корака“ мора да успе.
Скидање с неба тежак је рад.

Само над сновима ја немам моћи.
Не правим планове, не тражим спас.
Драма се одвија потпуно сама.
„Љубави...“ у сну чујем познати глас.
slike pesnika

Наташа Ребић – ПЕСМА У ПЕСМИ

natasa rebic pesma u pesmi
Опет ћу вечерас око седам сати,
Да се одмори крцата глава,
Истом улицом у круг корачати,
Пустити ветар да мисли развејава.

– Ритуална шетња, неопходан лек.

На врху улице поглед ће скренути 
До куће на углу сасвим обичне,
Где под стрехом стоје заклоњене,
Две столице, старе, распарене.

– Ако нећеш свој, живиш туђи век.

Опет су ту, комшика бака и комшија деда,
Док сунце залази и јесен мирише.
Седе и ћуте, ал' заједно су.
Рећи им нису потребне више.

–  Слобода или блискост? Свет или ја?

Данас је дан као онај јуче 
И ништа се важно десило није.
Али осмех се сам на лице навуче -
Призор из бајке доказ истини је.

– Буди поред мене кад почне да свиће.

И ја видим столице и на своме трему 
И чујем тишину немих разговора.
Са срца скидам сумње копрену.
Враћам се уназад, од ушћа до извора.

– Љубав је могуће, јесте и биће.
slike pesnika

Наташа Ребић – РАСКОРАК

natasa rebic raskorak
Кућа ми је уредна и чиста.
Предмети, фини, поређани.
Слике нивелисане.
Савршен спој форме и функције
Дивних мотива и складне композиције.

Лале у башти све једнаке,
На прописаном растојању од 
Десет центиметара.
Зелена трава кратко подшишана,
Уз засађен дрворед младих четинара.

Млад човек витког стаса, 
Црне косе и звонкога гласа,
Тениску лопту пребацује.
Здрав живот и дуго трајање 
Справа за вежбање
Редовно обезбеђује.

Веш машина нечујног мотора 
Центрифугу врти, нит скаче, нит клопара.
Питам је: "Зар и ти, сестро, помоћнице,
Издаде ме, и у памет оде?"
"Life is good, незахвалнице!"
Жмирка робот између две воде.

На раскрсници између лепог и корисног
Одабрах оба, за сваки случај.
И све би било добро,
Да душа не иште 
Другачије прибежиште. 
slike pesnika

Наташа Ребић – КАКО СЕ ОСЕЋАМ КАД САМ СА ТОБОМ

natasa rebic kako se osecam kad sam sa tobom
Као лепа жена, 
присвојена.
Трепавица дугих,
танка у струку,
Извијам леђа у кривину твојих руку.

Како се осећам...

Кô паметна глава,
Проницава.
Хиљаду идеја сјајем врца 
У ватромет се распрскава.
Седим храбра и радознала, 
Ученица права.

Како се осећам...

Као добра душа,
Што кушана, слуша.
И прашта.
Листам врлине и мане,
Подвиге, грех.
Греје ме милост 
Коју дајем и примам,
Кô поуке монаха 
Ил' детета смех.
slike pesnika

Наташа Ребић – ДЕЛО

natasa rebic delo
Купила сам разбој
и учим се ткању.
Основа од дугих сати,
Ода самовању.

Мисли у чвор везане,
Изазов занату.
Сумња гризе пређу 
На животном канапу.

Зато срцу нити преплићем,
Потком проговара.
Од жеље неугасле 
црвени се шара.

Плави уздах чежње,
Сребра наде боја, 
И најдража златна 
Нијанса спокоја.

А шта ће ми дело бити?
Шарен ћилим, зна се.
Једног дана, на излету, 
Да простремо пода се.

Сунце ће западати
У дану без краја. 
Пити ћемо тамјанику 
Јести кувана јаја.
slike pesnika

Наташа Ребић – МАЧКА

natasa rebic macka
Загледам се некад 
У набор твоје кошуље,
Тамо где слап рукава 
Истиче из груди.

Од славне памети
Само једна мис'о остане –
Е, да сам мачка, 
Превртљиве ћуди.

Гипког би тела
Преко стола зашла, 
Несвесна за црту 
Што устроје људи.

Мазна би њушка 
Своје место нашла, 
Ту где слап рукава 
Истиче из груди.
slike pesnika

Наташа Ребић – НАДА

natasa rebic nada
Нема пред тобом стојим.
Живот у истини има такву драж. 
Чућеш и кад ћутим, слутим,
Моје тихо срце навикло на лаж.

Бујица је давно провалила брану
И немир, кô вишак, истиче низ лице.
Чекам да ме препознају
Твоје очи, старе пријатељице.

Испод скраме поноса 
Још дрхтури душа 
Кô војник пред рат.
Чекам руке твоје да ме заогрну
Као плашт, као плашт.
slike pesnika

Наташа Ребић – ШТА

natasa rebic sta
У пет сати буди се дан.
Радни људи презиру сан?
Хучи из града вулкана гротло.
Кад би сад заједно били шта би на то рекао мили?

У осам прихватам ноћи је крај.
Јутро, а време претопло за мај.
Незаустављиво навире светло.
Кад би сад заједно били шта би на то рекао мили?

У десет ћу попити чај.
Превише јак? Овај напитак?
Коренчићи памте далеко тло.
Кад би сад заједно били шта би на то рекао мили?

У један ћу циљеве пројекта објаснити вешто 
Погледа упртог у радни сто.
И можда ће неко запитати нешто…
А кад би сад заједно били шта би на то рекао мили?

Касно поподне ћу читати Јунга 
Заинтересована за све морално и свесно.
И увијаће се реченица дуга…
Као сумња.
Кад би сад заједно били шта би на то рекао мили?

До краја дана и смираја, 
Окрећем се око себе као слепо светионика око.
И питам знано и незнано да ми објасни,
Надугачко и нашироко.
Кад би сад заједно били шта би на то рекао мили?
slike pesnika

Наташа Ребић

natasa rebic poezija
Наташа Ребић (1969) рођена је у Аранђеловцу, где је завршила основну и средњу школу.  У својој средини била је позната по бројним успесима на такмичењима из математике и физике.

Дипломирала је на Електротехничком факултету у Београду. Као инжењер електротехнике ради на пројектима дизајна и интеграције опреме за аутоматско тестирање делова у ваздухопловној индустрији. 

Кроз писање покушава да утиске и визије, које осећајни и аналитички дух непрестано скупља као антена, на што вернији начин преточи у речи.

Живи у Торонту.

(27. јануар 2023)
slike pesnika

Станислав Винавер – ДАЧА УЧИТЕЉ

stanislav vinaver ratni drugovi daca ucitelj
У селу Вреоцу, Дача учитељ
Дебео, нешто подбуо од вина и седења
Са маленим оштрим очицама
Са танким високим гласом
Бавио се страсно политиком,
Мало и најмањом
Ситном и најситнијом.
 
И свак је морао помислити
Да припада ономе познатоме реду људи
Без кога се не да ни замислити наша земља
Којима је партија главни покретач мисли
И који и у сну бунцају о партији.
 
У истини Дача учитељ
Имао је тајно и велико занимање
Једино право занимање живота
О коме нико није имао појма.
 
Научивши самоучким начином
Кријући то од свакога
Руски језик,
Бавио се читањем руске литературе.
Достојевског, Толстоја, Тургењева
Знао је упрсте
Све је читао по неколико пута
Жедно и гладно и чежњиво.
Због Наташе Ростовчеве
И Настасје Филиповне
Он се никад није оженио.
 
На своје тајно руско блистање
Дијамантско бездано блистање
Био је горд
Био је срећан
Али никоме није смео да се повери
Да подели срећу
Бојећи се разочарења и богохулства.
И у војсци, у ратовима
Доспевши до капетанског чина
– Све звездица до звездица –
И до командантства,
Наставио је са тајном Русијом,
Имао је пун сандук руских књига.
 
И Вјерочки, Аглаји, Настасји
У европскоме рату
Писао је чак и писма
Са мекоћом Тургењева
И прочитавао их са ганућем.
 
Писао им како сиротињски ратујемо
У сламним шеширима и гаћама
Са мало артиљерије.
Снабдевање нам је посве оскудно
Већ смо исцрпени од два ранија рата,
И како смо простосрдачни
И мали, али честити.
 
Јављао им да цела наша дивизија има
Подарене руске пушке
Са дугачким бајонетима, као ражањ,
Што нас некако још више зближава,
И стално опомиње на Русију.
У једном писму
Објашњавао им став Фиће учитеља
Свога старога друга
Опет из неког шумадијског села.
 
Фића је сматрао
И сад, као некад у учитељској школи
Да нас прожима десетерац,
Да се ми бијемо
За народну песму
Да припадамо потпуно народној песми
Да сваки наш покрет проистиче из ње
И да уопште нисмо своји.
 
Дача је писао Аглаји Николајевној
Да је то за њега само делимично тачно,
Да он још увек највише припада
Великој Русији Тургењева, Достојевског
И човечанству
И да су и ови наши кротки и храбри војници
Мада то не знају
У основи на истоме путу.
 
... Када је погинуо Дача
неко је случајно разгледао његове ствари
Нашао сандук са руским књигама
И много бележака о борбама
И много писама никад непослатих
Пажљиво преписиваних.
И последње писмо
Звезданоме кнезу Мишкину
Из Достојевског
 
У коме Дача, учитељ из Вреоца
Уверава кнеза Мишкина
Да није напустио ни једну реч његове поруке
Да мора доћи велика душевна свест међу људе
И да су и код нас душе све зрелије
Као никад раније
За огромни сан руске књижевности
За велики завет који се само наслућује
И који се не да изразити речима...

(Ратни другови)
slike pesnika

Јохан Волфганг Гете – МАРИЈЕНБАДСКА ЕЛЕГИЈА

johan volfgang gete marijenbadska elegija
Шта ли тај сусрет обећава мени,
тај нерасцвали цвет овога дана?
И пакао и рај су отворени:
душа се сва колеба узбуркана!
Ал' сумње нема! На двери неба стиже
она, и у свој загрљај те диже.

И тако рај те прими, ко да беше
ти вредан вечно лепога живота:
све твоје жеље и наде замреше,
ово је душин циљ, ова лепота
неупоредива, пред којом сместа
чежњивих суза врело тећи преста.

Како ли хитрим кораком неизмерни
махаше дан, ко да тренутке тера!
Остаће овај пољубац вечерњи
ко печат обречења, тајна вера.
Сличног су лика нежни ишли чисти
часови, ал' ниједан сасвим исти.

Пољубац, сладак, последњи, пресеца
окрутно дивни сплет љубавних плима.
Праг нога избегава, крене, клеца,
ко пред огњеним мачем херувима.
Укочен поглед, тмурну стазу мери
и осврће се, ал' запрете су двери.

Запре се срце сад у себе, ко да
никад није отворено било
и равно свима звездама са свода
блажене сјајне сате уз њу пило.
Зловоља, грижа, прекор, брига љута
тиште га сад док спарном стазом лута.

Зар не преоста свет? Зар свете сене
литице оне не крунишу више?
Зар жетва не зри? И њиве зелене
не рубе реку, поље не мирише?
Зар не крили сву земљу превеличје,
облика бескрај час, час безобличје?

Гле како је јасно изаткан и љупко
по небу лебди, ко анђео сам,
напустивши облака строгих клупко,
њој сличан, витког лика свети прам!
Такву је усред срећне игре лаке
виде, милију од милине сваке.

Ал' лик њен тражи на тренутке само
од ваздушастог тог уобличења;
натраг у срце! Боље ћеш је тамо
гледати како креће се и мења:
у мноштво она једна се прелива
хиљаду пута, и све лепша бива.

Онакав какав беше када стаде
пред вратнице, да срећи ме поведе,
кад пољубац последњи мени даде,
па тад још један на усне ми сведе:
лик драге, трептав, јасан неизмерно,
огњем у срце утисну се верно.

У срце што ко чврсти бедем стоји
и њом се брани и њу у себи брани
због ње је срећно што ево још постоји
и себе слуша када она се обзнани,
слободом већом сред међа тих се гали
и куца само да њој за све захвали.

Љубавни нагон, пре, у мени неста;
жеља да будем вољен беше свела;
а сад се, с надом, воља јави сместа
за смерање, решења, хитра дела!
Ако ли љубав икога подари
духом – на мени то се сад оствари;

захваљујући њој! Тело и душа
стењаху стрепњом од мрске тежине:
свуд гледах грозне слике усред тмуша,
сав потиштен од душевне празнине;
сад нада свиће – њу на прагу знану
угледах, благим сунцем обасјану.

С миром у Богу, што нас – веле речи
апостолове – више но ум толи,
поредим спокој љубавни, што лечи
срећом уз биће које душа воли;
мир срца ничим угрозити не да
најдубљу сврху: да њој се савим преда.

У нашој чистој души тежња бије
да се са вишим, чистијим, незнаним
захвално, радо и потпуно слије
и стопи тајну с вечно неназваним;
то зовемо: побожност! Ја се појим
таквим блаженством када пред њом стојим.

Њен поглед, као јарког сунца зубља,
и њезин дах, благ попут развигора,
чине да чврста скрама самољубља
топи се ко ледена зимска кора;
сопствена воља, корист – све то мине,
све она својим доласком расплине.

И као да ми каже: „Свакога сата
нама се живот прељубазно даје.
Прошлост је нама скоро непозната,
непрозирна будућност наша сва је.
Па и кад вече плаши ме, још гледа
сву моју радост сунце када седа.

Не оклевај! Ко и ја погледај се
смотрено – ведро с тренутком у очи!
Кад твориш, славиш или волиш, дај се
наклоњено њему, хитро к њему крочи.
Нек све је где си, као дете предан,
и тако бићеш све, и непобедан.“

Ја мишљах: теби зборити је лако,
бог теби даде тренућа милине,
па се крај тебе, миле, у трен свако
осећа као миљеник судбине;
ал' миг да идем плаши ме – шта мени
тад вреди умни збор тај узвишени!

Сад сам далеко! Тренутак овај худи
још нешто чека; шта? Не умем рећи:
лепо и добро пружа, ал' ми груди
то тишти, свега морам се одрећи.
Неукротљивом чежњом свуд се вијем
и не знам ништа до да сузе лијем.

Нек навиру! Нек непрестано теку!
Стишати неће жар што мноме гори!
Груди ми буче, кидају се, пеку,
ту смрт се са животом љуто бори.
Јест, има трава за бол што тело коље:
ал' нема дух одлучности ни воље,

ни представе: шта без ње сад да чини.
Хиљаду пута њезин лик дозивам:
сад плашно приђе, сад чили у даљини,
час нејасан, час светлошћу обливан;
то ближење, то даљење, та плима
и осека – где утехе ту има?

Оставите ме, сапутници верни,
овде крај стене, мочваре и вреса;
крените! Свет вас чека неизмерни,
пространа земља, висока небеса;
изучавајте природу, бескрајне
гледајте њене и муцајте тајне.

Изгубих себе сам, изгубих свемир,
драг више нисам боговима ја;
Пандору су ми за кушњу и немир
дали: сва добра, и још већа зла;
приведоше ме на усне пуне дара,
раздвајају ме, и бол ме разара.

•Препевао Бранимир Живојиновић
slike pesnika

Бора Станковић – СТАРИ ДАНИ

bora stankovic stari dani
Шта има сад тамо да видите? Ништа. Проста, мала варошица, опкољена виноградима и брдима. С удаљене станице довезете се кроз винограде. Од „баждарнице“ силазите широким, пространим улицама, које бивају све тешње и тешње што се више улази у варош. Испрва, куће пола сеоске, пола варошке. Напред куће, гомиле ђубрета, тек сада из коњушнице избачена слама која се пуши, и дворишта пуна балеге и прљавих кокошака. То су већином куће досељеника из Турске. Даље већ почињу дућани, ковачнице, лончарнице, али највише механе. Онда, изривена калдрма, опале чесме, река, камени мост с турским натписом, пресушено корито, обала пуна врба, топола. Воденице које не раде, већ се у њима пече ракија. Опет куће. Час нове, све по плану, час старе, турске, и ради шора пресечене, те стоје као неке трупине. Штрче им и беле се пресеци њихових почађалих греда. Скрените надесно, среска канцеларија. Пред улазом истоварени сељаци, рањени и поубијани од Арнаута. Подаље од њих стоји лекар, Цинцар, угојен, обријан, обучен по старој моди, са златним прстењем и ланцима, и, не сагињући се, штапом открива рањенике, прегледа их и пита танким гласом, кроз нос:

– Сто, цан'м, сто тој, а?

А сељаци јаучу, вију се и крвљу из рана шарају калдрму.

Навише, изнад угнутих, старих кровова и башта, диже се велико, жуто здање, окружно начелство, у чијем дворишту, по калдрми обраслој травом, и испод багремова одскора посађених, лешкаре у гомилама сељаци и чекају да их позову у „заседаније“. Наниже и навише чаршија је. Дућани високи, уски. Час збијени, час растављени каквом запарложеном баштом, ограђеном тарабама, испод које се провлаче пси, те јуре коње или краве што по башти пасу.

Долазите у подне. Врућина. Нигде никога. Само су пуне касапнице и ћевабџинице, кроз чије се прозоре, улепљене парчадима меса, крвљу и убијеним мувама, ништа не види. Можда ћете видети пред „Касином“ како лупа добош, продајући за дугове ствари које леже разбацане чак до насред чаршије. Тада ће из пекарнице испасти газда Јован с парчетом печене главе: шешир набио на очи, цигару држи у устима и, испршен, црвен, натучен снагом и онако мален, иде брзо, ситно. Пролази поред лицитације, добаци своју цену, понуди чиновника месом од печене главе и брзо се удаљава у свој дућан, тврдо уверен да ће на њему остати лицитација. Или ћете, можда, бити срећни да видите највећег „газду“ како после ручка иде полако, погнут, великим, одмереним кораком. Једну руку подвукао испод капута на леђима, а другом се шиба прутићем по панталонама и звера, гледа на све стране, тражи камен, грудву креча, изваљен колац или коју трулу греду, да то понесе, одвуче и убаци у своја дворишта. И тако, скупљајући све што му падне шака, полако, поред зида оде некој својој кирајџики, подводачици, да види да ли му је довела што „ново“... И после, остало? Остале газде, богаташе што се обогатише од турске пљачке и зеленашлука?...

Али доста! Нашто ово? Све је ово тако сирово, масно! Нећу то... Старо, старо ми дајте! Оно што мирише на сух босиљак и што сада тако слатко пада. Пада и греје, греје срце. Ево:

Јесен дошла. Магла пала. Слана се већ с вечера хвата. Сутра је Свети Арханђел Михаило, коме се не кува пшеница, јер је још жив. Слави мој теча Јован. Стара је то кућа. Поред куће држи механу. И сад пиће нигде боље, цена умерена. А код њега се не виде човек пијан. Прозор се никад не разби, а камоли што друго. „А тако и треба“, вели мој теча; „није механа да се у њој банчи, ломи, већ човек да живи.“ И заиста, код њега је све смишљено, тихо и темељито. Поштен је и чист као огледало. Не говори много, не брза, не плете се. Природа јака, вера искрена, а душа неокаљана и чиста као извор планински. Жена му, моја тетка, добра. Нема под небом жене мекшег срца. Заплачи само, па ето и ње где плаче и пружа ти, даје што има. Слатка моја тетка, с њеним округлим, благим лицем, паметним и милим очима и устима готовим увек на смех или на плач! Не беше просјака, Циганина, који, ако ништа не напроси, а он да не пође к њој, уверен да га код ње свакад чека чаша ракије, сир, и ако је још што преостало од ручка. Кажем: механа им за људе, а кућа за сиротињу. А пород им здрав, на очи кремен. Гледам: око чисто, снага права, и у сваком покрету кипти и прелева се здравље. Једна удата, друга умрла, а трећа још дете. Као што рекох, дошао Св. Арханђел, а они славе. Још пред вече дошао најстарији им син код нас, донео „пангур“ ракије и јабуку да нас позове на „славу“ и вечеру.

– Поздравио вас татко и мајка да довече, како мож' да мож', дођете на славу.

А ко сме да им не оде? На очи после да им не изиђе. А још кад мој отац не би отишао, не би се знала слава. Његова је песма била песма!... Још и сад старији људи, другови му, кад ме виде, одмах питају да ли и ја певам као он што је. Без њега се није могло ништа, а камоли слава. Ако га посао задржи, по неколико момака шаљу по њ.

И пођемо. Магла пала, земља влажна, мрка, каљава. Још само снег што не пада. Напред иде шегрт, носи фењер, осветљава нам пут. За њим мој отац, висок, у чоханој колији, погнуо се и придржава своју мајку, моју бабу, која гегуца и спотиче се, за њима ми с мајком. У наручју јој мој брат повијен, левом руком мене води, а ја у бошчици носим братове пелене. Чаршија пуна магле, испресецана укрштеним млазевима свећа из дућана или кућа. Само фењери на чесмама и механама чкиље и трну од магле. А магла пада, пада... Осећа се чак по образима. Долазимо. Већ с капије виде се два фењера обешена на кућним вратима, да се види и зна где је слава. Велика соба осветљена. Кроз широке, с дрвеним решеткама прозоре виде се људске сенке. Слуге и слушкиње трчкарају, носе и износе. Тетка ми изишла чак пред кућу. Запрашена брашном, улепљена тестом, са засуканим рукавима, сва срећна, грли се и љуби с мојом бабом, оцем, мајком...

– Туго, туго!... Слатки моји, смрзли сте ми се? – И брзо од мајке узима повијеног ми брата, грли га, љуби и уноси у кућу. У кујни држи слуга свећу више главе и осветљава нам степенице по којима се пењемо. На собним вратима дочекује нас теча, гологлав (једини пут у години), отвара врата, уводи нас у ту велику собу, из које запахује светлост, топлота и јара људска. Здраве се.

Софра пружена од краја на крај собе. Старији у чело, до њих старке, и тако редом, чак до краја, где су млађе жене, али оне ретко седе, већ су или у дечјој соби где умирују и успављују малу децу, или у кујни, и тамо помажу тетки. А софра застрта чаршавом, у челу велики колач, на њему три као на крст воштане свеће, чаша вина, а ниже њега по софри, наниже поређани цели хлебови, око њих чанци јабука, крушака, ораја и грожђе из „туршије“... Теча стоји гологлав. Послужује. Гости чисти, обријани, преко колена пребачен им убрус за руке. Беле им се њихове нове кошуље, миришу им „стајаће“ хаљине на суве дуње из сандука; пећ бубњи, а светлост од четири свеће широка, пространа, помешана с тамњаном и димом дуванским. Напољу хладан и влажан мрак... Течина мајка седи у челу; на њој кратко џубе; повезана је модром шамијом, те јој се благо, избраздано као смежурана дуња, лице сија. Бели јој се чиста кошуља са црним чипкама, лелуја бела марамица везана око врата, а њено благо, сад чисто засужено од радости око гледа, мотри пред ким је што нестало, па само се окрене сину, течи, и овај одмах већ зна шта треба. Она зачиње разговор, пита... па чак је и мене пољубила у образ, кад јој приђох... До ње моја баба, па друге старке, све једна до друге. Па чича Тома, у жутим од шајка чакширама, с благим очима, белим, мало као поднадулим лицем, гласом облим и оштрим, више кроз нос; па чича Масе, Пера, Арса – сви остали. Све је то било своје, блиско, рођено... Један другога пецка, нуде се дуваном. Разговарају се, чекају попа да пресече колач.

Дође и поп. Сви стоје гологлави, он чита, кади, они метанишу, крсте се. Пресече се колач, и онда настаје слава. Почну здравице. Чорба се по три пута поједе. Жене сав хлеб пред собом, штипкајући, поједу и засите се чекајући док дође здравица „за слатку вечеру“, и онда вечера. Дође и она. Вечерамо. Чује се како кашике звече и пуцају вилице. Пред сваким „сатљик“ вина. Чим се начне, одмах се допуњује. Сви ућуте. Само тетка, срећна, насмејана, онако исто засукана и улепљена тестом, улази.

– А, лале, – дира је њен брат, чича Тома – ово ти је јело загорело.

– Туго, туго! – препаде се она. И мада зна да то није истина већ да се шале, ипак иде до свакога, пита га, пробира му из чанка најбоље и нуди га, куми да једе, окуси. А она? – заситила се од готовљења. И не може ништа. Сем, кад је сувише принуде, ако испије чашу ракије, наздравивши коме. Вечерају. Почињу да се разузурују, минтане да откопчавају, колије свлаче, појасе да попуштају. А из кујне, где су девојке и младе жене, „невесте“, чује се кикотање, смех, угушена песма и звон дахира. Оне не могу да чекају. Дуга им вечера, а пре вечере да дођу овамо где су сви старији, стид је. Чича Масе одовуд их дира, смеје им се. Па, навлаш, да оне чују, тужи се како од девојака, а нарочито од младих жена (а он се скоро био оженио), „не може човек рахат да вечера“. А оне опет, отуда, из кујне, одговарају му како „они, мужи, не могу да се наједу и напију; сав им век у то...“

– Е, па шта ћемо? – извија се ч'а Масе. – Кад нам неје век у целивању.

– О, о, што си па за целивање! – одговарају му и кикоћу се.

– Море, пуштајте их! Ко ће с њима да изађе на крај! – повичу остали.

Отварају им врата, оне се нећкају. Гурају једна другу која ће прва. Док, а увек она, снашка Паса, жена чича-Масина, прва не уђе, па за њом остале. Улази она: глава јој погнута, око меко и мило, покрети топли, а на њој шушти „китајка“-антерија и свилени минтан.

– На здравље и слатка вам вечера! – поздравља им и одлази на супротну страну, доле, у дно собе. Око ње се остале девојке и младе начетају, згуре, а она их све скупља, као да их штити, а овамо одговара мужима на њихова пецкања, доскаче свима, али тако мило, понизно. Кад је човек тако виту, плаву, нежну а разговорљиву види, ко би рекао да је она, кад су је Арнаути грабили, уз пут их ноћу заварала и овамо побегла? Па чак до наше границе, преобучена у мушко одело, и пешке, преко планина, дошла! Ту ју је нашао Томча, који се баш тада врзао око границе као кријумчар, и превео је код њеног ујака, који је још пре био пребегао од зулума и овамо се доселио. Тај јој ујак био богат и није хтео да је да Томчи, који ју је превео, него моме чича-Манасији. А Томча после за то чак му био и благодаран што му је није дао, те се није оженио, није везао (као што говораше), већ и даље остао оно што је био. Сам. Без игде икога. Само пије и лута по механама, бијући Циганке и друге механске жене. Примили га у општину. Ни кмет, ни полиција, нешто средње. Њега нити бирају, нити га ко поставља. Зна се шта је он – ноћник, који обилази варош, хвата кријумчаре, бије пијане слуге и симиџије, кад их ухвати где играју „потапушку“ на новац. Тако целу ноћ, а некад сврати и на весеља, славе, прошевине. Примају га сви радо. Нешто што га се боје, а нешто што су као више сигурни кад је он, као власт, ту. А Паса, не знајући да је он њу просио, хтео да је узме, кад ју је превео, није се од њега устручавала, бојала, већ га је много пазила. На Ускрс, Божић, и онај дан кад ју је превео преко границе, као успомену, слала му је бошчалук, и где год би се с њиме нашла, она би се шалила слободно, умиљавала му се, тепала му као брату.

Вечера је при крају. Почеше опет здравице. Софра већ мокра од вина, умрљана од јела и пуна костију. Разговори живљи, бржи, испрекидани. А како да не? Кад ти од вина, и да га не пијеш, од мириса његова, друкчије. Чича Масе не може да седи. Диже се непрестано, иде код женских; оне га гурају, он им се намеће. Чича Тома једнако зове тетку, своју сестру, да му седи до колена, наздрави му и запева.... Тетку стид. Моли друге гошће да је која одмени. Аја! – Ниједна неће. А она се снебива. Али кад је већ и свекрва замоли: Сетке, ћерко слатка, ти ми, ти прва запој, ти ми отвори славу! – Тетка свекрви не може да одрече, замери се, већ саже главу. Клекну до свога брата, чича-Томе, наслони се на његово колено и гледајући стидљиво у свој скут, чупкајући бошчу, запева мило, дрхтаво, из дубине... Испрва као стидећи се, а после, кад почеше да јој помажу, пусти глас и отпева целу песму.

– Жене, песму, бре! – викну са чела софре стари чича Арса, а минтан већ извукао из појаса и разголитио своје космате груди. Жене не могу. Још их стид.

– Ви прво, као старији, па онда ми – одговарају му оне, и већ се дошаптавају коју ће песму певати. И заиста, стари осветлаше образ. Мајка течина с мојом бабом и још неколико њих старица запеваше: Аџи-Гајка девојку удава..

Гласови дрхтави, слаби, узалуд се уздижу, не могу, већ тихо, једнострано иду, губе се у самим њима, а тако чудно, чудно утичу!

И као да пуче нешто. Поче песма. Девојке, жене... Њихови чисти, дрхтави, топли гласови испунише собу. Не може се више. Забранише да се пећ ложи. Изнесоше сатљике, чаше и сву „срчу“. Почеше из котличета да пију. Котличе се ређа. Пију, главе им пропадају у котличе, лактови им се тресу, грло пуца, а сузе им иду од силине. Ч'а Масе узео чампаре, крши се као чочек, вије, пева и изваљује на скутове жена. И слуге дошле у собу, стале иза пећи, до врата. Све се откравило, ослободило, и само дахће од смеха, песме. Снашка Паса наслонила своје лице на руку, грло јој трепери, глас из отворених јој топлих уста иде право, меко, мило... Пева стару песму: како кад'н Стана у башту ишетала, изгубила срма-колан, у срећу јој млад калуђер, њега набедила за колан, и куне га:

Ако си зел срма-колан,
като колан да се вијеш.
Калуђер се куне, моли је:
Несам, Стано, жива била!
Ако сам зел срма-колан,
като колан да се вијем
око твоја снага!...

Кликну мој отац:

Што си, Лено, на големо?
Барем да си од колено!

Прихвати Паса и све девојке за њом:

Ако несам од колено,
а ја имам црне очи,
црне очи, медна уста!

– Лало, дахире! Туго! Не могу више – поче да виче ч'а Масе и да се тресе, мрда, пружа руке преко софре за дахире.

Врата се отворише и уђе Томча.

Сви, чак и ја овамо, накрај собе, осетисмо хладноћу коју он споља собом унесе.

– Срећна слава, домаћини!

Скочише к њему, скинуше му сури шињел, поставише га за софру. Снашка Паса поче као увек око њега: да му даје јела, точи вино, запиткује га, пецка... Он нешто једе, нешто не. Крупан, кошчат, црвен, а лице му јако чворновато, пуно убода, али здраво и чврсто као камен.

Нуде га једнако.

– Нека, нека... – одбија он. – Продужите ви. Ама, да вам нисам ја на сметњи? – трже се он и поче да се диже да иде.

Не дадоше му ни да се макне, а камоли да оде.

Паса га дирну, показујући главом на чаршију, механе:

– Иди, иди! Чека те тамо...

– Не, Пасо! Жив ми Господ, не! Такав ми посао! – прекиде је он тако искрено, да се Паса трже и као покаја што га је толико дирнула. Али она опет окрете на шалу:

– Јест. Такав ти посао. Само да си по механама. Место овде, овако, да седиш, веселиш се, а ти тамо. Па и да се ожениш. А да знаш какво сам ти девојче изабрала! – и принесе му своје благо, зајапурено лице тако близу.

Он не може свој широк поглед да одвоји од њена лица. Гледа је, гледа, а поче брада да му игра.

Да би се као отргао од ње, он понесе руком по софри, дохвати котличе вина и поче пити. Пио је дуго, много. Не толико да је пио, колико је држао загњурено и сакривено своје лице у котлу.

Опет поче песма. Али не онако топло, поверљиво, већ некако суво, дуже. Изгледаше да више певају из милостиње према Томчи, како не би опазио да он није за њих, и да зато они пред њим не могу онако као пре својски да се веселе. А и Томча је то као осећао. Једнако се намештао, руком или лактом, да нико не види, покривао је своју крпу на својим чакширама или минтану. Обазирао се уплашено, брзо прелетао преко њихових свилених минтана, белих кошуља, чистих чакшира. И сваки час је очекивао нешто, био на опрези, а у погледу његову и целом изразу лица осећало се: да он зна да их је прекинуо, да је упао, да није за њихово друштво и да треба да иде; и ићи ће – али, опет није могао да иде.

То као да и снашка Паса осети, и би јој тако жао на њих, што они Томчу тако цене. И, да би Томчи то као накнадила, брзо се диже, руком позва девојке; оне пођоше за њом, а она, окрећући главу од осталих, као бојећи се да ови то не опазе, гледајући у таванице, више себе, пође вратима и запева:

Горо ле, горо зелена,
доста сам по те одија.
И изиђе с девојкама у другу собу.
Мој отац прихвати:
Кумитске чете водија.
Многе су мајке плакале!

Томча, погнут, на изненађење свију, упаде и продужи, више као за себе:

Највише мајка Јована!
Закла ју сина јединца!

И тако, из дубине, тупо, оштро, поче целу песму: како је, кад је заклао Јована, оца његова нагнао да га пече. Отац га пекао и плакао:

Јоване, сине, Јоване!
Ти си ми, синко, првенац!
И мајка плакала:
Јоване, сине, Јоване!
Ти си ми јагње ђурђевско!
И сестра плакала:
Јоване, брате, Јоване!
Ти си ми цвеће пролећно!

Заврши. Сви ћуте. Чује се плач. Шамијом жене бришу очи.

– Ту ли нађе? – одазва се мукло ч'а Масе.

Врата се отворише, и снашка Паса, за њом девојке бурно уђоше, витлајући се, играјући, ударајући у дахире, обилазећи их, певајући им око глава... Али снашка Паса! У јелеку, шалварама, разузурена. Ћерћелије и низе бисера трепте јој испод белог нежног грла... А цела снага јој се увија, увија тако дубоко. С погнутом главом, рукама више себе, обилазе играча. Не „чочек“. Другу, тежу, топлију игру. Полако, као издалека, с неком слутњом и раскошном језом, за њом су ишле, више као сенке, пратећи је у корак, девојке. Играју лесу, али невешто, круто, нешто од стида што им се млада тек набубрела тела показују, мада су ту сви своји, а нешто и од велике пажње, којом прате игру њихове „снашке“. Остали, изненађени, подигнути, с испруженим рукама и отвореним устима, гледају је жељно, прате... Али на устима им задржан крик, допадање... А све то због Томче, јер је он тај због кога они не могу да искажу све што осећају. А снашка Паса се баш највише око њега вије, игра му: час као роб, погнуте главе, благодарно, до црне земље; час мило, нежно, гануто, сестрински.

Томча се диже:

– Да идем! – и, упињући се да стоји добро, чврсто, наслони се леђима о зид.

– Седи, седи, Томчо!... – тек реда ради вичу остали, не окрећући главу к њему.

– Чаршија, механе... ко зна шта је тамо? – за себе он говораше. И брзо, самога себе гонећи, изиђе без капе, шињела, гологлав, али не на капију, у чаршију, већ иза куће.

Изиђох и ја за њим. Напољу свуда дубока, мртва ноћ. Из чаршије, са чесме пада вода. На студеном и мутном обзорју избио месец и, једва пробијајући кроз влажне облаке, осветљава целу варош, и околна брда неком мрко-гвозденом светлошћу.

А Томча на греди што штрчи иза кућна темеља, сео баш испод фењера. Гологлав, гледа у мутно небо, месец, и слуша из собе игру, песму, крике и весеље, које тек сада, када он изиђе, поче у свој својој силини. Снашка Паса тамо једнако пева, а овамо Томча час устаје, час седа, хлади груди, брише зној... А кад убрише чело, он и косу понесе у прстима. Поче да савија цигару. Папир му се лепи, цепа, а дуван се просипа.

Одох у кујну да му изнесем жар машицама. Тамо, у кујни, из велике собе, песма, топлина, вино. Мужи почели да ишту пушке, а девојке се ослободиле и саме певају. Изнесох Томчи напоље жар. А он још није савио цигару. Скут му и колена посути дуваном и развијеним цигарама.

– Ч'а–Томчо, хоћеш жара? – ослових га.

Он се трже. Би му тако неугодно што сам ја ту и гледам га. И једва дочека ово, моју понуду, и зграби с колена једну развијену цигару:

– Дај, чичин...

И поче да је пали, али невешто, гризући је, жваћући, трепћући очима, челом, целим лицем, од песме која долазаше из собе. Утом снашка Паса запева силно. Томчи сузе наврше, саже се, загрцну...

– Пух! – хукну и сав дуван излете из цигаре, оста му само папир на уснама. Диже се.

– Миле... – а не може да говори – кажи, капу... шињел, момак нека... донесе у механу... Не могу ја... Имам работу... Не могу!

И оде, круто, тешко, газећи оштро.

Једва натерах момка да му капу и шињел однесе. Момак однесе. Пођох и ја за њим, али се вратих, уплашен од писке и ларме и Томчина сурова, од беса промукла гласа:

– Свири, бре!

Затим су се чули пуцњи његове жиле и јауци, превијања од удараца, плачни гласови свирача, Циганака, Цигана, које гоњаше испред себе, и њихова молба:

– Аман, газдо! Хоћемо! Сад ћемо! – Затим уплашену силну свирку.

Одох у спаваћу собу, у којој беху читави редови поспале деце, разбацаних ствари по сандуцима, тепсије пуне парчади хлеба, уквашена вином и јелом. Брзо се згурих и легох. Кандило гори, око мене топло; из велике собе песма, весеље. По целој кући мастан мирис од јела и пића. Ја главу не смем да дигнем, покривам је, бојим се да погледам у прозор да не видим хладну ноћ, ону мрко-гвоздену месечеву светлост, или да не чујем Томчин страшан глас, како бије Цигане и испред Томче њихово пиштање и витлање по пустој, немој чаршији...
 
1900.
slike pesnika

Владимир Миладиновић – ЗДРАВИЦА ШЉИВИ

vladimir vlada miladinovic zdravica sljiviОва ј шљива нама дана
Из рајског је врта брана,
Па ни Богу није страна.

Амброзија Зевсу била,
Икару је дала крила,
Пенелопа ју је снила.

И у миру и у боју
Знало се за попит коју.
И Геџу је нашег знала
Сачувати, Богу хвала.

Богу хвала те нас шљива
И хранила и појила,
Вековима с нама била
Никад није напустила.

Ми песници из народа
Желимо ти добра рода,
Нек се твоје гране свију,
нек те има у изобиљу.

Дабогда нам била здрава,
Нека ти је вечна хвала,
Остани нам вазда плава,
Домаћице, срећна слава.
slike pesnika

Владимир Миладиновић – МАРКИЗА

vladimir vlada miladinovic markiza
Ниси хтела да ме слушаш
Још си била млада свима,
Судбина је теби рекла
Да те сваки човек има.

Мирила се ниси са тим,
Ал’ је ипак тако било,
Лагала си само друге
Прича баба што јој срцу мило.

Џаба приче, џаба глупих речи,
Све се види и без много дара,
И на крају ове луде приче
Ти си само сиромашна и стара.

Бар да си за то узела новце
Па да ти није жао барабе,
Овако сиромашна, бледа и стара,
Ти си се само кресала џабе.

А некад си могла и Пазар да тврдиш
Да продајеш и кучине и трице,
Е кад ти је дошло из дупета у главу
Већ си имала рошаво лице.

Па и тада си требала знати свој домет,
Ниси могла имати исти промет,
И кад ти се све по раменима свалило
Схватила си да ти је само мало памети фалило.

Милион људи,
Милион ћуди,
Свако по неку пару;
Сви би те сада хтели
Богату, иако стару.
slike pesnika

Владимир Миладиновић – СТАЗА

vladimir vlada miladinovic staza
Ходали смо стазом
Малом и црном до мог села,
Нисам те поштедео руку
Ни усана мојих,
Јер ја сам то хтео,
Јер ти си то хтела.

Кад би ауто неки прошô
У шумарак би се крили,
А онда се сатима
Ту љубили.

И стигосмо до тог села,
А нисам то хтео,
А ниси то хтела.
slike pesnika

Владимир Миладиновић – НЕ БУДИ МЕ НОЋАС

vladimir vlada miladinovic ne budi me nocas
Не буди ме ноћас,
Пусти ме да спавам,
Да у сну нађем невидљиве пруге,
Путеве сна и стазе нове,
Да могу са тобом проћи испод дуге.

Где ће ме људи пустити да живим
Онако како ја то хоћу,
И где ћу са тобом водити љубав
И дању и ноћу.

У земљу где сузе чине радост и не боле
С тобом ћу се радо играти у песку,
У души ја сам још мало дете,
А само деца искрено воле.

Ноћас ме само пусти да спавам,
Да пронађем неке земље друге,
Да пронађем царство љубави и среће
И заувек с тобом живим иза дуге.
slike pesnika

Владимир Миладиновић – НАША ЗВЕЗДА СМО МИ

vladimir vlada miladinovic nasa zvezda smo mi
Још дуго сам седео на клупи
Након твог одласка.
Гледао сам у свод
И посматрао све те звезде 
На небу,
И пробао да их дешифрујем, 
Да разговарам са њима.
Чије су то Звезде?!
Али једино што је нарушавало
Отмену тишину
Био је лавеж пса луталице
И ништа више;
Чак се ни река није чула.
У очима случајних пролазника
Био сам можда поета
Који тражи инспирацију 
Од ноћне тишине;
Можда филозоф
Или астролог
Или пак можда
Бедни лудак месечар.
А само ја знам 
Да није било ништа
Томе слично.
Чак ни размишљао нисам
У том тренутку;
Само сам се сетио твојих задњих речи
Пре одласка:
„ која је наша Звезда „.
И поставио сам себи
Још милион пута исто питање;
И милион погледа у небо
Није открило ништа.
А онда
Чувши твој глас поново
Сетио сам се нечег
Што сам прочитао негде,
Или је можда неко рекао:
„ једна душа рођена у рају
   Раздваја се на две,
   Које као Звезде падалице
   Слете на Земљу у нади
   Да се поново нађу и сједине.“
Схватио сам напокон:

Наша Звезда није изложена 
На паноу небеског свода,
Наша Звезда смо ми.
slike pesnika

Владимир Миладиновић – ИДЕАЛИ

vladimir vlada miladinovic ideali
Да сам ја на његовом месту био
Сада бих вероватно сунчао јаја на Хавајима,
А Карла би ме потезала у Хагу,
У одсуству.

Када је добио први чин
Није уопште марио за тим,
Место да с друговима заглави кафану
Боље се осећао у свом стану,
Узео би књигу и учио даље.

А када је добио други чин,
Одмах је добио и трећи за њим,
И тако редом све по списку
Наређао је чинове један за другим
И спавао је мирно у ноћима дугим.

Многи су му плаћали да уновчи чинове,
Али он је чинове сматрао за синове,
Није се чинио погодним за велеиздају,
Нити да служи разне мрачне силе
Иако су огромне паре у оптицају биле.

Остао је веран својим идеалима,
Предратни официр го до голе коже,
Гулио је пасуљ уздигнута чела,
А признајмо да то ретко ко може.

А да сам ја на његовом месту био
Сада бих вероватно сунчао јаја на Хавајима,
А Карла би ме потезала у Хагу,
У одсуству.
slike pesnika

Владимир Миладиновић – АПЕЛ БОГУ

vladimir vlada miladinovic apel bogu
Људи јесу мало чудни,
Бог им дао све што треба,
Мало среће и љубави
Испод свода плавог неба.

Али људи нису исти
Па не могу то да схвате,
Драже им је да главама
Бију о зид и да пате.

Апелујем, Боже драги,
Још нам кило среће треба,
Пошаљи нам;
А ако нећеш,
Ти нас узми све од реда.
slike pesnika

Владимир Миладиновић – ПАТРИОТЕ

vladimir vlada miladinovic patriote
Причали смо причу једном
Какви су то били дани,
Чисти, јасни и поштени,
Сви смо били партизани.

Онда други ветар дуну,
Заљуља се чун на води,
И како даље ветар дува
Тако само и он броди.

Отпловиће ко зна где,
Како ћемо се тада звати,
Које ће нам бити коте,
Да ли ћемо бити патриоте;
Питаће се многи,
Ево где стојим, Бог нека суди,
Ал’ дај да једном будемо људи.
slike pesnika

Владимир Миладиновић – НОВА ГАРНИТУРА

vladimir vlada miladinovic nova garnitura
Из куће смо изнели намештај стари,
Одсекли уши, ставили до тура,
Вратили назад у стару кућу
И сада се зове нова гарнитура.

На кафу пристигле комшије „нове“,
Диве се новом старом намештају,
И нормално као у својој кући
Наш намештај они размештају.

Хвала њима из свег срца,
Ал’ нек иду док је супа врућа,
Шта је било бата ће да плати,
Далеко им лепоглава кућа.
slike pesnika

Владимир Миладиновић – ЖИВОТНА ПОЕМА

vladimir vlada miladinovic zivotna poema
Као брада седа старца
Промућурна, превејана,
Испијена годинама
А мудрошћу испуњена,
Облак ми се чини онај
Што пучином господари.

Галебове вихор гони
Са висина, са небеса,
У бришућем ниском лету
Додирују овлаш вале,
Изгледа ми да се грле,
Гледајући са обале.

А острво стеновито
Вековима туда плута,
Видело је ову слику
Небројено много пута,
Па сад жмури и дремуцка.

Тек по неки бродић бели
Прошета се хоризонтом,
А морнари са палуба
Прошарају мало оком,
Те наставе тражећ пута
Куд им бродић плута.

Тако јуче, тако данас,
И сутра ће исто бити,
Опет ће се море и небо
Као једно ту спојити,
И опет ће звезде ноћас
Показати златну стазу,
Схватих тада да све стоји
Само ми смо у пролазу.
slike pesnika

Владимир Миладиновић

vladimir vlada miladinovic danasnji pesnici
Владимир Влада Миладиновић
је рођен 1977. године у малом живописном месту, Свилајнац. У истом граду завшио основну школу и гимназију, као и нижу музичку школу. 

Писањем је почео да се бави још у гимназији и у раној младости претежно је писао социјалне и политичке песме, песме које добро звуче уз ритам електричне гитаре.

Године 1999. издао је збирку песама под називом „Перверзна имагинација“ коју чине песме из гимназијских дана. 

Стални члан је аматерског позоришта у Свилајнцу од његовог настанка 1994. године, па све до 2005. године када прелази у Београд  где и данас живи и ради. Ожењен је и има двоје деце. 

Не припада нити једној политичкој опцији, а против сваке је.

(24. јануар 2023)
slike pesnika

Анђелко Заблаћански – БЕЗ СВРАТИШТА

andjelko zablacanski djavolja igra noci vucjeh zova
У мраку, слепилу душе
Дуго су те тровале мисли
Спутане неукошћу изрецивог
Кад у реч стане више од свемира
Само из једног грча гуше
Из једног трептаја и немира
И свега у теби сивог

Ниси знао која је реч тежа
У којој звони дубина
У којој зјапи празнина
И зашто увек заболи исто
Кад ћутиш у недоба свако
Кад зла врежа рашири се лако
И увек нечисто

Небески свод загрлиш ћутањем
Не видиш, не чујеш ништа
Од сопствене сенке што седи у теби
И речи посутих ињем
А свуд око тебе ломаче, згаришта
Мисли без свратишта
Скучене у себи

Из збирке Ноћи вучјег зова (2020)
slike pesnika

Тања Крагујевић – НЕМИРИ

tanja kragujevic nemiri
Ноћу
кад ја спавам
можда у некој башти
ти крадеш јабуке за мене
јабуке за које ја ни не знам.

Ноћу, кад ја спавам
мојом улицом ти
можда водиш речи у шетњу,
оне речи за које ја ни не знам.

Можда ме мало и волиш
а ја ни не знам,
јер то је ноћу
кад ја спавам.

13. фебруар 1964.

Трн о свили, Изабране песме, Београд, 2016.
slike pesnika

Раде Драинац – ТЕСТАМЕНТ БЛУДНОГА СИНА

rade drainac testament bludnog sina
Пријатељу, уместо поздрава шаљем ти једну своју вену!
Погледај у јунско небо и веслом заплови по мојој души.
Ту на обалама, где се нижу арабеске ладова, младост спава,
Огроман месец млад и у шумама тако жут:
Тада, заборављајући ме,
Запевај за зором другом кад пођеш на нови пут!
Запевај, да се један метеор одрони над селом
Из нашег краја оном аријом невеселом
Кад последњи зашкрипи ђерам!

И петао ће крикнути уз воденични јаз
Са осушене иве.
Срце моје низ две дуге шине
Са зорњачом растопиће се у варници брзовозне локомотиве
Кад низ далеке прерије мине.

Као да си дахом опрао ране онима што на континентима трпе,
Запевај! Док чежњиво пружам руке
На неизмерним миљама где је бол поцепао речи у крпе,
Да већ мрзим луке
Где одмарам тело.

Ако сам скитница, бар због мога пустоловног срца
Да мирно заспим са данима празним као дим!

Јер болно је, болно, мајчина кап крви уз облаке са Карпата
Канула на усне!
О, пољуби месечеву златну плочу,
Ћемане у селу и хајдука у гори!
Кад јесен брезове наше шуме обавија тешким снима
Помисли да сам несрећни Руђин
Што осамљено лута далеким друмовима...

О, ти што имаш руке пуне маља и јужне сентименталности, 
Протумачи моје снове!
Потребно је у будћности да ме неко спасе баналности,
Данас кад пијем и мењам возове,
Сав предан огромној словенској фаталности.

Протерај чамац низ крвоток мој пре но што ми косе оседе,
Биће као да је петао са буњишта пробудио моје детињство
С кљуном с оне стране неба, забоден у срце једне звезде
Од јутра бледе!
Протумачи моје љубави, бол и чудне дане
Лутања братством с полова на меридијан –
Бог очи отвара онде где престаје мој сан
Из ове ноћи незаспане!
slike pesnika

Раде Драинац – ЈУТРО ПЕСНИКА

rade drainac jutro pesnikaКише на перонима кад локомотиве у станицу уђу: кише из мутних шума!
На шта, о реци! подсећа ово болно тетурање континентима?
Причам ли другарима уз чашу вина ниједна ноћ не прође без сања;
Под месецом покушам ли још да мислим о срцу и љубавима
Убиће ме, убиће! зора коју прву сретнем у лутањима испод мостова и грања?

О, буде се скверови, улице и тамни тргови
Као облак што плови над сивом једрењачом,
Ето: све моје са станице димљиве полази на разне стране света!

Знаш ли колико је то мучно кад тако сањив човек прође испод јутарњих балкона?
Тада старице милују голубове и асфалтом прогалопирају амазонке у црном.
А горе над куполом катедрале клати се сунце у болничкој кошуљи.
И сви људи који прођу личе на аутомате од каучука и гуме:
Војска манекена по такту корача трговима!
Дактилографкиње испијене, чиновници, раднице, мале нашминкане жене:
Армија идиота који уместо мозга носе нотни систем!

О моји мали, добри људи!
Мењачи, благајници из контоара, православци и Јевреји,
Ви што носите наочаре од жуте корњачине коре,
Ви што знате за име моје и на моју поезију показујете ситне жуте зубе,
Министри, полицајци, буржуји са мршавим коњима и зараженом послугом,
Заслужни синови што из ормара извлачите одличја и свечана одела о националним празницима,
Пакосне старомодне баке са лорњонима и девице које сањају о Христу,
Ја сам за вас скитница чије лице подсећа на изгужване пергаменте,
Сав шарен од зора када се пијан и пустолован низ јутарње улице заљуљам!

Нисам жељан хвале нити топле супе са вашега стола,
Ја! који тако свирепо пљујем на ваш ћифтински морал!
Не гледам чак ни плитке спрудове ваших душа;
Потцењујући ваше светиње, о добри грађани ове земље!
Смејем се живој комедији, упирући револвер у срце свога генија...
slike pesnika

Григор Витез – БИЈЕЛИ ЛАВ

grigor vitez bijeli lav
Јесте ли видели белог лава?
Све бело има:
бијеле му ноге, бело тело, бела глава
и бела лула у зубима…
Прошао је јутрос левом страном
под отвореним кишобраном.
Нешто гледа у прозоре наше
и све пита и све главом маше:
Зар ваш брацо тако дуго спава?
зар се тако дуго излежава?
Јесте ли видели белог лава
којему лула тако добро прија?

Нисте га видели?
Нисам ни ја!
slike pesnika

Ранко Младеновић – ЗВУЧНЕ ЕЛИПСЕ

ranko mladenovic zvucne elipse
I
Кроз шапат лишћа сам те звао.
Ал' све је тихо
и мрак је пао;
и тишина је
тужна као
пољубац који ти нисам дао...

А месечина сву ноћ вене,
и дахом спира
мртве сене,
и свира, свира
ту над њима —
а ноћ се прене,
и струји тихо у звуцима...

О, ко се ноћас то у њима
сетио мене!


II
Издишу жице меке
Са виолине тио —
У звуцима се скрио
Слатки крај тајне неке —
У звук сам ноћас слио
Све молитве далеке...

Издишу жице меке
И тихо ме походе,
Ко шум вечерње воде,
Над којом поноћ клечи,
И слуша куда оде
Последњи звук без речи...

И док ноћ шири руке
И тоне још у мени
Последњи дах без хуке:

О, снови моји снени,
О, греси скупоцени,
Претварам вас у звуке!...


XXVII
У манастиру
мојих снова,
ко молитва је ноћ дубока.
У чудном миру
осаме тмурне,
кандила висе
као две урне
свете и лепе од порока.

Унутра нико не уђе за мном.
Само у ноћи
у углу тамном,
кад још засветле моја два ока,
док на њих сенке мукло слазе:

С иконе свеци језике плазе...

Стихови обљављени у часопису "Мисао" 1920.
slike pesnika

Драгиша Васић – У ГОСТИМА

srpska proza dragisa vasic u gostima
Ја ово кажем – а то је био интиман, другарски разговор и ја сам мислио да то могу рећи – ја ово кажем: пре ратова имао сам велики број пријатеља, другова, сродника и сећам их се. Највећи број изгинуо је или помро. Пред мојим очима пролазе један по један... Заглéдам свакога. Сваки посебице имао је пре рата свој циљ. Сваки од њих загревао се својим личним планом. Један се страсно одао сликарству, други пољопривреди, трећи математици, четврти књижевности, пети трговини итд. Не сећам се ниједног, али ниједног се не сећам међу њима, у чијем је плану било да погине. У току ратова сретали смо се, то сам знаш. Шта су нам они говорили? „Само да се ово сврши.“ Они, дакле, нису хтели дати рату своје животе. А шта се о њима говори? Шта сваки дан читамо? Шта пишу патриотски песници што из далека друге туткају у смрт? Пишу: да су они хтели умрети, да онима ништа слађе није било него умрети. Је ли да је то лаж? Је л' да да се свакоме живи? Ја сам сретао људе којима је у овом паклу рата ишчезао и последњи разлог да живе: он им је прогутао и породицу и огњиште и све што су имали, а њих учинио неспособним за рад и обичан живот. Знаш ли шта кажу ови јадни људи? „Ми још једино живимо из радозналости за судбину овог несрећног нараштаја. То је нова хаљина егоизма, истина, али главно је они хоће да живе. Ето ону лаж ја сам напао. Јер слатка смрт и није ништа друго до песничка лаж или лаж са којом оперишу они чији је рачун рат.

Господо, ужасно сам био нервозан. Корачајући по соби тамо-амо трљао сам ногу о ногу и мицао раменима да, тренутно, одагнам преко два милиона жмараца што су гмизали под кожом мојих леђа и доводили ме до лудила. Никаква посла нисам имао. И тако очајно беспослен тога дана покушавао сам да размишљам о својој нервози и својим чудним послератним расположењима. Пре рата, памтим, није било овако. Онда, ако бих нерасположен био, то је ипак трајало доста дуго; исто тако ако бих, на прилику, био добре воље. Сад напротив: малочас суморан и снужден мењам се за трен ока и ево ме веселог. Је л' те, просто невероватно? Зато и кажем: чудна и можда само за мене необјашњива нека нервна појава по којој моја расположења зависе, рецимо, од тога, на коју ствар заустављам свој поглед или какве природе или врсте звук или шум осећам око себе.

Кад сам тога јутра погледао на полицу с књигама она се била погла као скрушена, у очајно погурен мали глобус, украс на писаћем столу, нисам смео ни да гледам, а шеталица на зидном сату јецала је једва муцајући секунде док наједанпут, ваљда случајно и колико да ме потпуно дотуче, стаде као срце у самртника. Али кад сам погледао кроз прозор и спазио велики жут крст на цркви, учвршћен на кугли исте боје, учини ми се: као да видим насмејана огромна уста над страшно отеченом гушом. И било ми је пријатно да гледам у крст који се смеје, и гледао сам у њега задуго и радосно до раздраганости, не увиђајући ни најмање да таквом смеју апсолутно нема ни места ни смисла и да је он само један од необоривих доказа мога јако поколебаног душевног здравља.

Међутим морао сам се уклонити са прозора јер ми из далека допреше звуци посмртног марша, који ме поново бацише у тугу, изазвану сад погребом неког официра; и гледати у крст није ми вредило. А тек што је спровод прошао кад се глава и рука поштанског разносача помолише на вратима моје собе. Рукопис на писму које ми ова рука пружи, иако нешто измењен, познао сам одмах. И не само рукопис него сам погађао унапред и саму садржину писма. У Вујановцу, једној малој окружној вароши негде доле, имам најбољег друга из детињства, младости и ратова који ме, не знам већ по који пут, позива да му одем у госте. „Толико времена прође од последњег нашег виђења, остарисмо и остах те жељан... а знаш да бољег пријатеља немам“... и шта ти ја знам. Отворим писмо: тачно као што сам очекивао.

И наједанпут, и сад не знам да објасним баш откуд и како, плану у мени одлука да се напослетку одазовем овом срдачном позиву. А кад је одлука пала опет се и још како развеселих; само сад са пуно разлога, као што сам се доцније уверио, јер ме овај пут до Вујановца бар привремено излечи од неиздржљиве нервозе.

Дакле скочим нагло, појурим у другу собу и кажем девојци:

– Слушајте, Марија, спремите ме за пут... пет дана, вечерас, молим вас. И не заборавите кутију са жутим ималином као прошли пут, тако вам Бога..

Па онда грунем у таштину собу и ужасно је препаднем. Она се, неисказано удубљена у подлистак Томе Милиновића „Анка Обреновић и смрт Кнеза Михаила“, специјално у Врло интересантан одломак „Анкин сан уочи Светог Николе“, толико уплашила, да ме је, љутито се сагињући за цвикер који је пао с носа кад сам ја несмотрено бануо, озбиљно прекорила што сам у собу упао као побеснео. Измирили смо се, разуме се, после мог љубазног извињавања и умиљавања, па је умолих да изађе у варош и накупује неколико скромних поклона: за жену од 28 година, човека 37, троје деце до десет година, једно женско, двоје мушко, свега једно предратно. Не знам зашто сам ово последње напоменуо. А кад сам све тако лепо уредио и послао телеграм да стижем сутра увече, ја се упутих у „Москву“ да тамо прикупим што више аутентичних вести из политике, пошто сам знао, није ми првина, да ће ме тамо сви редом, а нарочито пропали посланички кандидати, сколити да питају о новостима у Београду, и то оним новостима „што нису за казивање“.

Увече све беше спремно и у реду. Слишам се још једанпут о новостима и коментарима што сам прикупио од људи које су други лагали, докопам ствари и радосно кренем на железничку станицу. Ту, на самим вратима станице, стиже ме Марија и пружи ми кутију са жутим ималином коју је опет била заборавила и коју ја оставих у џеп горњег капута, па одох да узмем карту. Разуме се да путујем брзим возом. Јер кад човек путује, треба да путује господски. Уђем, дакле, у један од вагона, сретнем кондуктера, погледам га значајно, то јест просто намигнем, а он пошто схвати, одведе ме до једног мрачног купеа који откључа, приносећи левом руком светлост ручне лампе до кључанице, замоли да не палим свећу, па се изгуби.

Тако ја уђох унутра, закључах се и очекивах полазак воза. Падала је брза киша и капи као сузе сливаху се низ замагљено окно. Кроз то окно ја сам из мрака могао да посматрам мокре шине и вагоне и како носачи, пљаскајући по барицама, жураху с двоколицама да унесу путничке пртљаге који су кисли. Понеки задоцнели путник протрчавао је журно да заузме место.

Мало после кренусмо се... Ја нарочито уживам кад брзи воз полази из станице. Јер он полази елегантно, клизећи, без оног сецања и несносног шкрипања, као кад полази обичан воз којим, као што рекох, нисам волео да путујем ни као студент. А на другој станици уђе кондуктер, прегледа карту, обрачунасмо се, то јест исплатих му колико сам сматрао да вреди његова изузетна пажња па остадох сам да, уз пријатно труцкање, слушам како се прозори лако трескају и како лупају капље по крову вагона, што ме је подсећало на шатор и на рат, или на муке које су прошле.

И заваљен тако угодно стадох размишљати о побратиму коме идем у госте. Другови смо из детињства и за све време ђаковања били смо нераздвојни, најбољи другови. Растали смо се по свршеним студијама, а једнога дана пре ратова извести ме да ће да се жени и позва ме да дођем два дана пре венчања. Сећам се лепо кад сам стигао у паланку где је он живео са својим старим родитељима. Дочекао ме је пред вече на станици, са својом малом сестром, па смо отишли његовој кући, где је владала она предсвадбена свечана тишина. Све је било чисто, побожно, очекујуће. После вечере коју смо провели у разговору са његовим оцем, угледним трговцем старога кова, строге спољашности и назора, и мајком, смерном и смежураном старицом, пређосмо у његову собу у којој је, памтим одлично, жмиркало кандилце пред иконом арханђела Михаила. Прозор је био отворен и задах влажне земље и мокрог лишћа, она влажна свежина пуна мириса, са месечином иза кише, испуњавала је собу неодређеним али милим успоменама рâне наше младости. Повремено чуо се бат задоцнелих пролазника, иначе владао је потпун мир заспале паланке.

Ја се сећам добро да сам овако отпочео разговор.

„А сад, драги побратиме, причај ми како се реши да се ожениш и све друго што имаш да ми повериш, али право ми кажи, пре свега, која ти је то љубав по реду?“

Он се насмејао.

„Је л' од правих?“

„Па јест од правих, правцатих.“

„Ето, да кажем право, трећа.“

„И ти ме увераваш, да је она исто онако снажна, помамна и одана, као прва, коју нисам заборавио и која се није најбоље свршила?“

„Она је силнија од свих ранијих, веруј ми.

„И то може бити и не чудим се, најзад, јер те познајем.

„А зар је мене тешко упознати? Ја све кажем што ми је на срцу. А ево ти по чему знам да сад волим исто онако, како да ти кажем, безумно као што сам волео кад сам био студент и још више... Пре месец дана у Београду очекивао сам је, једно преподне, да изађе из зубног атељеа у оној највећој кући на Теразијама. Стајао сам на трећем спрату наслоњен на ограду и гледао доле у дубину бетонски под кад је она изашла. И одједном дође ми да је уверим колико је волим па јој рекох: Хоћеш ли да скочим доле? Али молим те реци, климни само главом. (Говорио сам брзо.) И да је она климнула главом или да сам у њеним очима само назрео жељицу да се увери у моју намеру, ја бих, осећао сам добро, за трен ока, лежао искрвављен, сав размрскан доле на бетону. А ти знаш, такав сам, да кажем, био и пре пет година кад сам са другога спрата старе Велике школе, опет једног јутра пред час кривичног права, то исто хтео да учиним да је само онда то пожелела... ти знаш ко.

„И такав ћеш умрети.“

„То не знам. Али сад такав сам. И то од зимус кад сам једно вече по првом снегу шетао са њом пустим улицама. Тај снег, рекао бих, много је утицао. Крупне пахуљице падале су у млазевима по дрвећу и нама и засути њима ми смо изгледали некако чудно чисти тога вечера кад је снежна белина била сакрила и сву ону ружноћу београдских страћара које су у нашим очима одједанпут постале чаробне палате. Ти ми се можеш смејати, јер се слабо у овоме разумеш, али ја ти не могу исказати са каквим сам усхићењем, идући за њом, гледао у траг њене мале ципелице по чијој се ивици био нахватао згрудван, чист снег и у коврџице њене црне косе посуте сувим пахуљицама које се нису топиле. Да ме је ко тога часа упитао: – Никола, шта мислиш, има ли на свету лепше среће од твоје? – Ја бих му одговорио: – Човече божији, како да ти кажем, нико, нити је осетио нити ће кад осетити лепше среће од моје. – И вечерас ти то исто понављам.

Затим се лепо сећам кад он после овога кресну палидрвце да упали цигарету. Лице му је сијало од здравља и било добродушно детињасто, а снажан, као одваљен од брега, са раскуштраном кудравом косом која му је падала по челу, онако испружен подсећао је на лава.

„И твоју срећу ни најмање не мути околност: што њезин отац не пристаје на брак и што ћеш се прексутра венчати на мало незгодан начин, јер, као што ми рече, она треба да одбегне?“

„Не, шта ме се тиче њен отац?“

„Части ми – узвикнуо сам одушевљено и гласно да његова сестрица утрча у нашу собу – ја уживам кад човек отме жену, кад је избори. Шта ту ваздан! Ја бих се само тако и женио. Јер права срећа осећа се само после победе, а брак што се закључује у општој сагласности личи само онима што нису способни да осете сласт освојења, радост да на силу задобију, милину борбе.“

„Право кажеш, и ја никога не молим.“

„А твоји родитељи, шта ови кажу?“

Он се мало замисли:

„Ови моји? Стари су, задовољни да ме виде ожењеног. Све остало је споредно.“

До зоре смо остали у разговору. А сутрадан кренусмо се у сусрет вереници, који смо имали да сачекамо на једној малој станици нишке пруге. Тамо су имали да дођу и кумови и ту, у малом селу једном, парохији нашег пријатеља свештеника, спремљено је све да се обави венчање.

И баш сам хтео да се подсетим свих појединости оригиналног венчања мога побратима – у том тренутку то ми је било најпријатније размишљање – кад чух кораке и неразумљиво неко гунђање у ходнику, а одмах затим појави се кондуктер са једним сањивим господином који је нешто мрмљао и као претио.

Ја брзо скупих ноге које бејах угодно опружио преко целог седишта, па скромно заузех угао који сам изабрао као најзгоднији и не гледајући човека који је улазио, кад ме он познаде и обрадова се:

– Извините што сам вам покварио рачуне!

– О, господине посланиче, – одговорих устајући – то сте, дакле ви? Надам се: да ћете ми љубазно оставити једну половину стране како бих наставио своје снове које више волим од ваше политике. Али ако и на њу распростирете своје свето посланичко право, онда... онда се покоравам и излазим у ходник.

Дугачка фигура мога старог школског друга, који ми пружи руку, уозбиљи се усиљено:

– Ти знаш да ја, као народни посланик коме пуцају леђа од народних брига, треба да путујем неузнемиравано.

– Потпуно сам свестан – рекох палећи свећу. – Јер, заиста, један посланик треба да путује неузнемиравано, за разлику од нас осталих, зато што путује бесплатно.

А за то време и док смо ми унапред замишљали како ћемо у пријатном разговору провести на путу, ја приметих: како нека мршава прилика, као утвара, повири на врата нашег купеа, па се повуче, да мало доцније са још две прилике, једном мушком а другом женском ошишане косе, продре у наш купе.

– Ми се тамо угушисмо, извините.

И пакети покуљаше.

Али док се они размештаху и не обзирући се на нашу нервозну збуњеност и љутњу, врата рапаво зашкрипише па се отворише и једна дебела, раскопчана, знојава и бубуљичава људина, у поабаном оделу паланачког занатлије, уђе без поздрава н извињавања, носећи у рукама две потпуно нове ручне торбе од фине жуте коже. И са изазивачким држањем пошто позва своју жену, која се иза његових леђа нешто мало видела, да му следује, процеди кроз зубе:

– И ми смо, ваљда, платили карте.

– Господо – шепртљао је нешто мој друг решен да сузбије неочекивани препад (што се тиче мене ја се нисам мешао јер су мени и мојој нервози баш годили оваки сукоби) – господо, ја сам народни посланик, а овај купе рез...

– Ништа не знам, карта је ту – отеже људина лупкајући се по џепу.

– Не признајемо небиране посланике, нити привремени парламенат – прекиде га, у исто време, она прва прилика што нас је пронашла.

– Овде смо сви једнаки и сваки има право само на једно место – додаде човек с новим торбама. И ја сам одмах био начисто да су новодошавши врло лако однели победу.

Међутим, мој друг, свакако постиђен и увређен, дуну у свећу тако јак о да је обори, али одмах затим она прилика што нас је пронашла кресну палидрвце па упали другу.

Потом човек с новим торбама удеси своје ствари па се намести, заузимајући само за себе два места, онда скиде ципеле које остави под седиште и одвезујући завежљај с јелом обрати се жени:

– Јеси ли гладна?

Жена, која је мрдала уснама и са некаквим упрепашћеним изгледом, као да стоји над амбисом, плашљиво поглéдала у мужа, процеди:

– Па могла би' једно крило. и тако, док су крцкале кокошије кости и задовољни супрузи нудили се вином, ми смо ћутећи слушали како киша пљуска у прозор и како ритмично лупа воз одмичући све даље и даље.

Пошто је повечерао, избрисао уста рукавом, пажљиво увезао завежљај са остатком јела и попушио цигарету, после које смо сви кашљали, човек наслони главу на женино раме, намести угодно ноге између оне прилике што нас је пронашла и мене па се умири, док се жена јуначки напрезала да ревносно издржи огромну слоновску тежину тела свога мужа.

Без сваке воље за разговор, мој увређени друг и ја покушасмо да спавамо. Али покушај овај, бар што се мене тиче, оста узалудан, јер оне три прилике које прво уђоше и по свој прилици беху студенти, отпочеше врло занимљив разговор, који су водили сасвим тихо, тако тихо и поверљиво да сам се морао напрезати да га чујем.

Студент који нас је пронашао, крезуб, великог забаченог чела, продирног погледа и подсмевачког изгледа, чије ми се дрско понашање, иако и на моју штету, ипак свидело, обрати се ономе другом, са фиНим, отмено уморним и болешљиво бледим изгледом, а на чијим коленима беху две књиге што их тек беше узео из преграде за ствари.

– Шта ти је то?

– Печењарница код Краљице Педок.

– Јеси ли прочитао?

– Још нисам завршио.

Па суморни студент одиже књигу с колена и том приликом ја приметих да има свега један и по прст на десној руци.

– Тај опат Коањар – рече онај први – То је нека фамилија Сирану од Бержерака. Или боље: Сирано и опат Коањар то су два брат од којих је првог опевао Ростан у стиху, а другог Анатол Франс, својим сјајним стилом, у прози. Бар мени се тако чини. Само не знам да ли је Ростан замислио Сирана пре него што је Анатол Франс замислио опата Коањара. Шта ти мислиш?

Студент без прстију скромно слеже раменима и насмеши се.

– Не бих рекао, не знам ја не налазим. Напротив, то су два различита човека. Онај витез, убојица, борац; овај боем краде карте у игри... А после, две разне судбине: онај јунак гине од цепанице, ова пропалица од мача. Бар према овоме што сам досад прочитао.

– Не бих ти могао тачно рећи – одговори први – нисам прибран; али имам тај утисак и чудим се да ти немаш исти. Уосталом, размисли и сложићеш се са мном. Као и Сирано, Жером Коањар одскаче дубином ума. Обојица немирни духови, отмени духовити, генијални, високо над средином у којој проводе један немиран живот и обојица непризнати и несрећни. Утолико... Има, има нешто од Сирана у опату Коањару.

– Не налазим да сте у праву – рече ошишана студенткиња, сува, доста дужна и испијена жена ниских груди, колико да се умеша.

– О ово овде, шта ти је то?

– То су: Сенке јутра Арцибашева.

– То је добра ствар – примети крезуби студент. – Ја нарочито волим Арцибашева. – Па забаци руку и извади из преграде пљоскаву бочицу с коњаком коју понуди студенткињи. Она наже неколико гутљаја па је пружи другом студенту, али он одби.

– Друже, – нагну се она према њему и говораше сасвим тихо – и сама налазим да је то добра књига. Јесте ли видели, молим вас, како су духови припремани, бодрени. И зар сами не увиђате како нама данас недостају Незнамови и Корењеви? – Па још тише:

– Верујте, друже, по мом дубоком уверењу, оваке ствари треба највише преводити, оне нам никад нису биле потребније. Јер и код нас треба припремати духове и јер излаз из овог хаоса и кала не може се ни замислити без терористичке акције. Морате се у овоме са мном потпуно сложити. И морате нам, најзад, прићи.

Суморни студент, најпре одмерено, затим све живље и ватреније одговори ово:

– Госпођице, ја сам вам рекао већ да ме још не можете тако ословљавати. Ја нисам комунист, још мање анархист, нити ваш друг. Толико сам вам хтео рећи, једном засвагда. Ја... ја бих хтео али не могу. Опростите, али ви баш јако подсећате на ову Дору Баршовску. Сви ми само имитирамо, зар не? Говоримо отворено. Али мене ништа више не може да загреје, као некад пре ратова. Нема организације, нема средине у коју човек може да уђе без резерве. А после: ја сам се разочарао, ужасно разочарао; немам више вере. У рату жртвовао сам се јер сам веровао да слобода вреди више од живота, борио сам се за боље друштво, то јест надао сам се да ће људи постати бољи. Зар не? Сви смо тако. Ко није веровао да ће зло бити кажњено? Ко је сумњао у Правду? Ко није веровао у боље дане? А данас, шта смо дочекали? Онај мали део што је постао бољи заморио се. Он је само неми сведок онога што данас раде они одморни које рат није нимало изменио или боље које је рат утолико изменио што им је сасвим искварио срца, А шта је са слободом? Кад смо носили теже окове од ових што их данас, иначе уморни, вучемо? Окови то вам је награда. За њих су пали милиони. И зар после свега што сам видео, доживео, трпео, треба свесно да зажмурим па да понова верујем? У шта? Коме да верујем? За чим да пођем? Шта је то што сад треба да усталаса људска срца, да понова распламти оно племенито, незаинтересовано одушевљење које се угасило? Која је то реч живота коју, као буктињу праве светлости, треба сад да пронесу они изабрани усред ове мрачне и перверзне генерације? Ја не знам. Ја заиста не знам. И зато, кад ми говорите о вашем идеалу, ја сам хладан – потпуно хладан. Јер то што тражите не одговара објективиним условима и није то оно сасвим ново што смо ми тражили и нејасно замишљали у рату, носећи наше Крстове Страдања. И ко данас, после рата, може рећи да је већ готов са својом душевном организацијом, да зна шта хоће и да је то што хоће истинска и највећа Правда? А ви? Кажите сами, Ви бисте нешто хтели, а то што хоћете то није из вас, из нас, непосредно. Реците само: зар ви нисте Руси без руске душе? Имате нешто од ње, можда, али није сва и није ваша. Зато нема Корењева и Незнамова. И још их неће бити. А у новом поретку коме тежите, верујте, господарили би код нас опет одморни, то јест који нису страдали, јер они што страдају увек се уморе до власти, коју прихватају они вешти из мишијих рупа. Ја нисам наиван, ја више не верујем, не знам у шта и коме да верујем, немам идеала. Немојте ме звати: друже.

– А ти, брајко, кад немаш ни воље ни идеала, скрсти руке као што си скрстио, трпи, шкрипи зубима и гледај шта се ради – одговори му крезуби студент, који га је за све време пажљиво слушао иако у њега ниједанпут није погледао. Кад би сви говорили као ти, шта би било? Срећом не мисле сви тако. Треба се, брајко, очајно напрегнути, треба размислити шта да се ради. Нека нас је у почетку шака људи. Доста. Боље ишта него ништа. Јер данас и нема праве опозиције. А зашто нема опозиције? Зато, што људи мисле погрешно као ти и немају идеала. Ми треба да створимо истинску опозицију. Јер шта је народ без опозиције? Опозиција, рекао је Ренан, чини част једне земље. Што се мене тиче, ја имам идеала: Правда. И ја, нити могу, нити хоћу да скрстим руке. Ја сам поломио зубе шкрипећи, сад хоћу другом да поломим ребра. Ето такав сам, бесан, сагоревам, не могу даље да гледам шта се ради на наше очи. Живиш ли ти у Београду, прикане? Имаш ли очи? Руку немаш, знам. И не кајеш се што си је дао. А ја бих се кајао, видиш. Ето, сам си ми казао: стегне ли мало реакција, афере се заташкају, а ратни богаташи измиле. Свуда: на улици, у позоришту, на тркама; свуда они и њихови фијакери, аутомобили, тоалете, бес, расипане, неморал, коцкање у огромне суме; све преко наших леђа. Погледај овог овде пријатеља.

Па показујући прстом човека преко пута:

– Шта га цениш? Милион као грош. Погледај у кофере па у њега. Пас нема за шта да га уједе. Тип ратног богаташа. Студенткиња потврди главом и скоро гласно рече:

– Заиста, тип ноувеау ріцхеа.

За то време ја сам крадомице погледао да се уверим: спава ли човек наслоњен на женино раме или се претвара. Жена је; то сам приметио, неколико пута отворила уста као да је хтела нешто да каже. Али ја нисам сигуран: да ли је одиста имала намеру да нешто проговори или јој се зевало. Што се тиче човека, по кратким и искиданим покретима учињеним у току последњих речи које [су] се на њега односиле, за мене није било никакве сумње да се он само претварао да спава, јер сам и раније био опазио како је, с времена на време, крајичком једнога ока, контролисао стоје ли његове торбе од фине жуте коже где их је оставио. Очевидно, дакле, он је пажљиво прислушкивао задњи део резговора јер после оних јасних и изазивачких речи што су пале на његов рачун, усправи се па плану:

– Комуниста, то је бољшевик, то је нерадник, то је бунтовник. Сваки данас може да заради, ако хоће и колико хоће. А ви сте врло неучтиви и дрски.

– Могуће – одговори мирно студент као да је очекивао баш ове исте речи. – Ја сам врло неучтив човек. Али ви сте врло ратни богаташ, а ја. врло предратни студент. Ја и ови овде. Врло!

Човек учини покрет као да се спрема за физички напад и ми се узврпољисмо.

– Аксентије – ухвати га за рукав преплашена жена – буди присебан. А ви немојте вређати.

Па, не знам зашто, гледаше само у студенткињу.

Ова је пресече:

– Силенце! Шта се ви мешате у дискусију?

– Да, у дискусију! – примети иронично крезуби студент, па убоде кажипрстом у ваздух.

– Гле – рече жена која не скидаше очи са ошишане студенткиње и доби још упропашћенији изглед као да ће сместа пасти у амбис. – Шта хоће ова напаст од жене? Ја њој ништа нисам казала, она нека ћути.

– Јест – дода њен муж. – Где путује женско само? Да си моја ја бих те убио, рђо куса...

И данас, кад сам принуђен да се, на овом месту приче, дотакнем тога непријатног момента, јане могу да знам, управо, каквим тајанственим начином ствар узе тај обрт или, да се послужим војничким изразом на који сам навикао, ситуација испаде тако несретно: да студенткиња, а не крезуби студент који је стварно сукоб изазвао, да ошишана студенткиња, рекох, прими на себе сву тежину бесомучног удара, да она постаде мета, објекат или центар огорченог и обесног противнапада непријатеља, кога је у овом, посве жалосном и нежељеном случају, представљао човек са торбама од потпуно нове и фине жуте коже и супруга му упрепашћеног изгледа. Сећам се јасно само детаља: да је студенткиња, после оних речи што јој је упутио човек, смртно цикнула, тако смртно да је мој друг посланик, иако апсолутно неумешан у аферу с новим торбама, инстинктивно пружио руку за флашу с коњаком, да јој је ову флашу муњевитом брзином додао тако рећи потуривши је под нос, да је она сместа прогутала неколико добрих, врло снажних гутљаја, којима, по мом мишљењу, једино има и да захвали што још одмах, после оних ужасних речи, није пала у несвест, као што смо сви с правом и с неописаним ужасом очекивали.

У тренутку, међутим, кад су затегнутост нерава и наша узнемиреност били на врхунцу, дрски студент обрати се разјареном човеку једним врло помирљивим тоном:

– Немојте се љутити – рече он сав зажарен иронијом – ја сам свему крив. Ја видим торбе сасвим нове, а ви као да сте из апса или ропства.

– Кумрија – дрекну трговац – ја морам преступити.

Али, срећом и на наше изненађење, савлада се, па мерећи студента од главе до пете рече:

– Сумњиви се облаче тако фино.

– Торбе су наше – циктала је жена – а мој муж је старешина еснафа.

– Честитам, о честитам! – узвикну студент као да је јако тронут.

– Жено! – проговори трговац, сав црвен и после подужег и мучног уздржавања као страхујући да увреда која ће пасти не буде и сувише тешка. – Ово су глумци, мора бити.

А кад, као гром из ведра неба, паде ова реч, жена се препаде од извештачене узбуђености студента који се спремао да протестује:

– Аксентије – примети она прекорно – кумим те Богом, врати ту реч натраг.

Студенткиња шкргутала је зубима и крвожедно гледала у жену, која се после ових речи попуштања била повукла иза широких леђа свога мужа, па јој је добацивала разне увреде на француском језику (као „рита“, „камила“, и др.) док се крезуби студент цинички смејао, а онај други седео мирно као што би требало да се седи на предавању.

Али на енергичну и искрену интервенцију посланикову и моју противници попустише, напрегнути нерви постепено олабавише и све до Лапова проведосмо, после тога, ћутећи. Само кад воз стаде у Лапову крезуби студент снажно продрмуса трговца који је хркао као у рову:

– Господине ратни богаташу, – викну он – простругасте шине широког колосека!

– Шта, – престрави се он будећи се – шта се десило?

– Свирали сте на узбуну и воз је стао.

– Без увреде, господо, – заврши трговчева жена „дискусију“, јетко и журно прикупљајући ствари, док је муж отворених, влажних уста још несвесно гледао у нас.

Па се после сви дигоше да пређу у крагујевачки воз којим су имали да наставе пут, сем крезубог студента.

– Моја карта треће класе до Вујановца – рече он опраштајући се са друговима – довде ме је поштено возила другом. Право је сад да је одведем на њено место.

Па узе ствари и пређе у трећу класу. Са осталима за крагујевачки воз оде и народни посланик, а ја остах сам у оној истој врелој атмосфери у којој је, после њиховог одласка, још задуго брујало од бурног сукоба два света, ни крива ни дужна, уосталом, што се нису могла, нити ће се икад моћи споразумети.

2
Управо, сукоб овај који се десио између студената, предратних по њиховом сопственом признању, с једне стране, и богаташа, ратног по томе што то није порекао, с друге стране, а који као да нико није желео сем крезубог студента дрског понашања, нема некакве нарочите везе са ово м причом; али он ипак има неке везе јер се десио у моме купеу на путу за Вујановац, где сам пошао у госте код свога побратима, и где ћу понова срести крезубог студента. Зато сам га изнео. Што се мене тиче и чим сам остао сам после догађаја, одлучих да спавам. Пошто нисам активно учествовао у сукобу, шта ми смета, мислио сам, да преко њега пређем као да се ништа није ни догодило. Али, на жалост, То је задуго било неостварљиво. Јер сукоб који се, развијао на моје очи и умало што није био крвав, јесте догађај такве природе да се лако није могао ни заборавити. И тако сам дуго остао седећи да размишљам о људској осетљивости и другим занимљивим послератним чињеницама. Да бих ипак све то заборавио устао сам и гледао кроз прозор. Киша више није падала, али мрак беше потпун. Тада се сетих да сад наилази месташце где се мој побратим венчао и би ми жао што бар није дан да понова видим село и јасно оживим старе, тако пријатне успомене. Међутим мало доцније воз стаде и ја сиђох пред станицу да бацим поглед унаоколо, бар колико допушта слаба светлост пред њом и око ње. Али ми се сад све учини друкче него некад. Оног дана кад смо стигли овде, побратим и ја, сећам се, имали смо мало једно разочарење. Један од кумова побојао се био да се не замери родитељима њеним и одустао; али другог кума, професора, који је поштено одржао реч затекосмо шћућуреног баш у оном углу станичне чекаонице где сад гледам како дремају, климајући убрађеним главама, две сељанке са корпама у крилу, из којих вире смешно испружене гушчије главе и репови. Са гомилом књижурина под пазухом и једном отвореном у рукама, коју је испустио кад нас је спазио, он је ревносно очекивао долазак нашег воза, па га ипак није осетио. У свечаном оделу и великом црном шеширу, са приметно краћом десном руком коју је редовно подизао у висину очију кад се здравио, кратковид и врло збуњен, кум је искрено загрлио Николу и нешто неразумљиво муцао кад му је овај, срдачно му стежући руку, захваљивао на одржаној речи.

Док сам био у низу ових сећања воз писну и ја утрчах унутра трудећи се да слику, коју сам о оној вечери стао обнављати, не побркам... Готово у исто доба ноћи кад пролазим овуда, прилично нервозни, шетали смо оно вече дуж пруге која је бљештала на светлости месечине, очекујући да она стигне. Немогуће је, уосталом, заборавити ту ноћ уочи овог необичног венчања. Чинило нам се, поред свега, невероватно да ће се она појавити и хиљаде сметњи излазиле су нам пред очи. А да нас је неко тада пажљивије загледао морао би с чуђењем застати да посматра: како замишљено и брзо корачамо, одавајући бригу људи који очекују некакав врло важан догађај. Имало је нечег завереничког у нашем понашању.

И тако шетасмо, чекасмо, удисасмо диван мирис траве, слушасмо зрикавце, лавеж паса, откуцавања телеграфског апарата или поглéдасмо на таман звоник усред успаваног села и беличасте, разбацане кућице што сневаху на месечини, кад најзад, чусмо у даљини писак. Задрхтасмо и загледасмо се тамо одакле треба да се појаве два црвена ока воза који и не зна да носи једну љубав тако одлучну, необичну и верну. Па се црвене тачке појавише, срца нам залупаше, а мало после ала што је бректала стаде. Ми појурисмо колима, зверајући на све стране, кад се једна врата нагло отворише и на степеницама указа, са пуно ружа на левој страни груди, она, у путничком шеширићу од сламе, дугачком мекинтошу, лица озарена срећом и у оној милој узбуђености која чини да човеку и притив воље очи заводне. – Кад лако скочи на снажна прса Николина, он је понесе излазу, ка колима која су чекала. Али се она измигољи, одскочи еластично, па нам притрча, куму и мени, срдачно захваљујући и стежући нам руке. Витка, елегантна, неизвештачена, свесна да је лепа, уверена да нас је очарала, као најлепша тица, скакутала је од једног до другог. Ја сам био одушевљен до манитости. Јурио сам час тамо час овамо, ни сам не знајући шта чиним, па сам својеручно дохватио њене ствари тешке као олово, натоварио на леђа и носио од кола до кола. Кум буквално није знао где му је глава. Цвикер му беше спао, али он га није тражио, већ је питао мене да ли је понео још један, резервни и да ли знам где му је, пео се на кола и скидао док су му купусаре испадале из џепова. А она се смејала, рекла нам да смо дивни, да ће нас волети као што нас воли Никола, па нам је, после, кад се кола кренуше путем у село, причала о томе како је синоћ вешто и лако умакла из куће. Отац ништа није приметио, рано је легао, мајка и остали испратили су је на станицу, стигла је у последњем моменту, путовала без непријатности. И гледајући мило у Николу питала га сваки час: – А шта би радио да ти нисам дошла, је ли шта би радио?

До јутрења провели смо у поповој у љупким и веселим шалама и разговору којим је она знала да руководи са неисцрпном срдачношћу и са пуно грације, обраћајући се увек ономе чије расположење попушта, цвркућући непрестано, очаравајући нас својом умиљатошћу, и заносећи нас до најслађег заборава. Поп, млад, весео човек и попадија, пуна, са великим црвеним печатима, жена „у српски“, нису крили колико им чини част што смо њихову кућу изабрали за ову срећну прилику. А кад је било време јутрења одосмо у цркву. Сећајући се и сад оних свечаних тренутака церемоније, једне од највећих и најсвечанијих обавеза коју човек може примити, знам како сам онда веровао: да се она никад не може погазити, бар ради лепоте оне успомене, најмилије у животу, најсвечаније од свих, најчистије и најдраже. Изгледала је лепша од сваке краљице, под круном насред цркве, и насмешила се тако заносно на Николу онда кад је свештеник упитао је ли њена драга воља да за њега пође, да сам се ја тога тренутка, и само ради тога да га и ја доживим, одлучио да оженим. А после венчања отишли смо на закуску под велико гумасто дрво, у близини црквене порте. Поседали смо на шарене простирке и она нас је служила. Усред оне ведре и живе свежине прекрасног летњег јутра, на великој трави и међу цвећем, поред шуме пуне тица, оно љупко створење више није имало ничег земаљског. Ох, какво блаженство! Топили смо се од њеног осмеха, дрхтали смо под погледом њених жарких очију. Куцали смо се чашама, испијали, клицали, певали. Пијанство младости достизало је свој врхунац кад нам је она певала. Па су настале здравице. Поп је држао читаве проповеди и говорио гласно као да га слуша цела парохија. А ја сам рекао: „Снајка, побратиме, да Бог да целога века били срећни као данас. Ето то је све што знам и могу да вам кажем“, па сам бацио празну чашу у траву. Кум, без цвикера, гледао је разроко и са чашом у оној краћој руци, казао: „Никола, спремио сам био дивну здравицу на латинском, сад ни на српском не умем да говорим. Али што је овде, овде је“, па се лупи по срцу. Са бурним „живио“ пропратисмо овај крај његове здравице, па Никола засвира коло. Поп, попадија, кум и ја скакали смо без такта до крајњег замора. После је поп гађао из револвера мој шешир од панаме окачен о дрво, а кум, победоносно, на свом штапу донео велику змију коју је убио и стао да описује. Никола нас је грлио и поновио да нема бољих пријатеља од нас, а ми смо љубили снајку у руку, уверавали је да нам је она од данас рођена сестра, да је Никола најпаметнији, најхрабрији и најсрећнији човек на свету и да ће га она волети тек кад га боље буде упознала.

И, најзад, кад би време за полазак одосмо на станицу. На растанку, најсрдачнијем који сам упамтио, обећасмо скоро, поновно виђење и кад воз пође дуго махасмо шеширима посматрани са начичканих прозора од радозналих путника. А после, сваки оде на своју страну, сем кума коме воз беше умакао Док се негде бавио.

Ох, а неколико тренутака затим, кад сам се нашао сам у купеу воза који ме је носио за Београд, сећам се како сам био утучен. Као да ми је срце било ишчупано...

3
Кад сам се пробудио, протегао и погледао кроз прозор воз је највећом брзином јурио моравском долином. Ја спустих расклиматано окно и ослоних се. Па умивен свежином мирисног јутра загледах се у блистави, змијасти водоток реке. Она се, вијугајући, губила између узвишених, зелених страна по којима су, усред поврстаних воћњака, провиривали црвени кровови скромних кућица. А даље на хоризонту, над великом плавом планином, један усамљени бео облак, као огромна овца од снега, распадао се постепено ишчезавајући. Жуте њиве и бескрајна зелена поља, покисла, бујна, пуна свежих боја, и посута правилним редовима косача у кошуљама, бљештали су у свој раскоши величанственог сунца што се родило иза кише. Рекао би човек да лети кроз божије рајске баште, да осећа дах Бога и у осећану како тај дах божанске чистоте прожима цео свемир чини му се: да ће сваког тренутка угледати анђеле како излећу из густих, високих шума и слећу на зелене, цветне обале вода. Занесен неисказаном лепотом овога јутра ја сам сатима гледао кроз прозор, заборављајући и на књиге које сам понео и на циљ мога пута и на све друго. Тек кад сам се уморио, задуго стојећи крај прозора, ја се понова испружих преко целог седишта и покушах да читам. Али сам брзо одбацио досадну књигу и стао, без реда, да мислим о свачему. И тако се опет сетих побратима на коме се зауставих, па једног тренутка осетих чак дужност да о њему мислим кад већ идем да га видим. И целога тога дана на путу ништа друго и ни о ком другом нисам ни мислио.

Од венчања његовог ми смо се ретко дописивали. Јављао ми је да су срећни, а пред први рат известио ме да су добили ћерку. После смо у рату, као резервни официри, бачени у две разне дивизије. Видели смо се само једанпут пред велико одступање. Тешко рањен у груди он је лежао у крушевачкој резервној болници, где сам отишао да га посетим. Том приликом жена се налазила уз њега и неговала га са пуно најлепше нежности. Била је брижна, ослабила, дражесно смерна, и ретка, дирљива мирноћа и доброта озаравала је њено благо лице. А сусрет наш био је озбиљан и врло тужан. Страдања беху оставила трага на свима нама. Тада ми је Никола изјавио да је неисказано разочаран свим што се ради у земљи али да нипошто неће остати да чека непријатеља, већ да ће одступити с војском и потражити ме. И тако смо се растали да се поново видимо тек после неколико година на солунском фронту.

Дакле две и по године доцније, једнога дана, добијем од њега писмо којим ме позива да неизоставно одем к њему, ако сам онај стари; да му је моја помоћ неопходно потребна и да ћу, можда, жалити ако се овом позиву не одазовем. Мислио сам посигурно да му је новац потребан, јер је таква оскудица онда представљала општу невољу, бар оних на фронту, набавим га и кренем се тамо чим добих објаву о одобреном тродневном одсуству. После два дана клацкања на коњу по каменитим и вратоломним стазама стигох увече до резерве његовог пука, где ми рекоше да је он за ту ноћ добио некакав специјалан задатак на извршење и да ћу морати, због тога, сем ако нисам љубитељ јуриша, ту остати да ноћим. Како ја то никад нисам био, радо сачеках крај овог концерта у Добрим заклонима резерве, а сутра рано, пре сванућа, пошто терен беше откривен и непријатељ близу, упутих се Николи. Тек је свитало кад сам стигао пред његову земуницу. И војник ми саопшти да је синоћ био мали напад јуришног одељења, да је командир скоро и легао и наредио да га не буде без нарочите потребе. Требало је, према томе, да останем поред земунице и да чекам. Јутро је било ведро, свеже и мирно. У нестрпљивом очекивању и седећи на малој тронођној столици коју ми војник изнесе, окружен плитким, у разним правцима изукрштаним саобраћајницама, ја сам посматрао кривудаву, у камену усечену, линију рова са његовим траверзама и надстрешницама од. земље и малих, цементом испуњених џакова, преко којих је, да маскира линију, набацано већ осушено пожутело грање. Из тих ровова, као из распукнутих гробова, извлачили су се, погурено и један по један, војници мрачна, паћеничка изгледа, у спреми, под строгом приправношћу, и са чутурицама у руци мрзовољно одлазили да се умивају. Владао је онај нарочити, привремени мир фронта кад ваздух још подрхтава од експлозије, када се жури да се одахне, проживи неколико сигурних тренутака, кад се црне слутње умире и кад се претња смрти одмара да се, мало после, опет устреми. Дежурви су опрезно али строгим гласом будили смену, која је неиспавана, буновна и натмурена излазила лењо из пасивног заклона, наредник је псовао и претио, један поранио авион зујао је из даљине; а тамо преко препречних жица, крстина, непријатељских ровова, укопаних међу шиљасте и оштре карпе, усред кршева, тамо у даљини и у зориној светлости преко бескрајних таласастих масива, оцртавали су се огранци Бабуне, плавила се Отаџбина. Ја се потом дигох да прошетам танком, змијастом „стазом уздаха“, како се тамо називаху оне уске путањице што су служиле за шетњу у слободним часовима и које су официри, у бескрајним тренуцима очајања, са мутним погледом у плаве даљине и сновима о слоболи. временом угазили шетајући се горе-доле. Затим, кад ми се и то досади, приђох опрезно прозорчету Николине земунице и угледах га опруженог на пољском кревету, покривеног шињелом, са капом на очима. Наједном он се грчевито прући, крикну, пробуди и звераше, али ме не спази. и као збуњен и мучен сном који није упамтио он се избуљено загледа у зид па понова спусти главу. Још је било врло рано и светлост је кроз сасвим мали и четвртаст прозор, који је личио на апсански, улазила бојажљиво у земуницу, као да поштује умор официра коме је после тако тешке и ризичне ноћашње службе још требало мрака и сна.

Почеках још мало, па, неиздржљиво нестрпљив, гурнух, најзад, врата која зашкрипаше. Он се трже љутито, загледа се, познаде ме, скочи (спавао је обучен) па се загрлисмо. Пошто ме пусти н измаче се он понова прискочи па ме притиште на своје груди.

– О благи Боже, нисам се надао, хвала ти.

Плакали смо обојица.

– Зашто се ниси надао?

– Па, знаш какви смо данас.

У оном узбуђењу ја несмотрено пожурих да га обрадујем:

– Молим те, пре свега, ево новца, донео сам ти.

Он ме погледа благо-прекорно па ми хитро задржа руку којом сам се машио да тражим новац.

– Баш си смешан, побратиме. Остави то, не треба ми. Ти ми требаш.

– Па шта је, брате, говори. Гле како си потавнео!

– Полако, седи, пуши. Па кад си пошао, како си путовао, шта радиш?

И опет не чекајући одговора на које од својих питања: – Колико имаш одсуства?

– Три дана без путовања.

– О, баш ти хвала. Провешћеш све код мене? Нећеш у Солун?

– Не мислим. Шта је код куће?

Он ме погледа ћутећи па не скидајући руке с мојих рамена:

– Све ћеш редом чути.

– А синоћ си имао напад?

– Јест, и то је због чега сам те звао. Дошао си баш кад треба.

Па пошто седосмо он отпоче овако:

– Болестан сам ти; тешко спавам, сваки час будим се. Болови у ногама... ноге су ми пропале, а глава... као да на њој имам оловну капу која ме притискује и не да ми да мислим. Док сам био у резерви, имао сам један разговор с командантом пука и очекујем велике непријатности. Ја сам, да кажем, против ових излишних, делимичних напада... трпимо губитке, а резултати никакви, па поводом тога. Али, веруј ми, не мучи ме оно што сам тада казао, већ што нисам говорио сасвим онако као што мислим да треба да говори поштен човек.

Он је седео према мени, препланула лица, огрнут блузом, са простом војничком шајкачом на глави и Карађорђевом звездом на грудима, без палетушка и осталих официрских знакова. А ја сам с дивљењем гледао у његово измучено лице и пуно бора чело по коме су, испод шајкаче, неуређено падали праменови његове црне косе, па сам мислио: колико овај старешина, пун снаге и простоте, мора уливати поверења људима које води.

– Ти знаш – настављао је он – сви смо данас нервозни. Не можеш мирно да говориш, не можеш да владаш собом, не можеш да читаш, не можеш уопште да се скрасиш; тражиш само с ким ћеш да се посвађаш, кога ћеш да изазовеш. Такви смо сви, па такав сам и ја. И није ни чудо. Годинама нераздвојан живот па смо се, тако да кажем, познали под свима приликама. И кад се познајемо онда не вреди да се лажемо, је ли? Кад знам шта у души мислиш зашто говориш друкчије? И ја сам једно вече рекао пред свима оно што носим у души, не баш све и то је оно што ме мучи. „Ви се све нешто буните, све вама нешто није право, ви...“ тако ми је рекао командант. Требао сам одговорити: „Господине пуковниче, Ви сте... сви смо ми највећи ниткови.“ А он би казао: „Ви сте полудели, ви ћете бити оптужени и деградирани.“ Ја сам већ деградиран, ја сам понижен до животиње, ја сам осуђен, не могу ме даље од жица, зар не? А ја сам рекао... али ево читај оптужни рапорт и кажи сам.

Па узе са стола једну малу групу ак[а]та, потражи нешто и кад пронађе:

– Ево, молим те, чуј шта сам рекао: „Ми се данас бијемо и гинемо да би срећније живели будући нараштаји; наши су очеви чинили то исто да би створили што боље услове за живот нама; њихови су се очеви борили и страдали да би њихова деца била срећнија, наша деца чиниће то исто да би обезбедила лепшу будућност нараштајима који долазе.“ И ја сам га упитао: „Разумете ли се ви штогод у томе, збиља, посподине пуковниче?“ Што се мене тиче ја ништа не разумем. Ја ово кажем – а то је био интиман, другарски разговор и ја сам мислио да то могу рећи – ја ово кажем: пре ратова имао сам велики број пријатеља, друго ва, сродника и сећам их се. Највећи број изгинуо је или помро. Пред мојим очима пролазе један по један... Заглéдам свакога. Сваки посебице имао је пре рата свој циљ. Сваки од њих загревао се својим личним планом. Један се страсно одао сликарству, други пољопривреди, трећи математици, четврти књижевности, пети трговини итд. Не сећам се ниједног, али ниједног се не сећам међу њима, у чијем је плану било да погине. У току ратова сретали смо се, то сам знаш. Шта су нам они говорили? „Само да се ово сврши.“ Они, дакле, нису хтели дати рату своје животе. А шта се о њима говори? Шта сваки дан читамо? Шта пишу патриотски песници што из далека друге туткају у смрт? Пишу: да су они хтели умрети, да онима ништа слађе није било него умрети. Је ли да је то лаж? Је л' да се свакоме живи? Ја сам сретао људе којима је у овом паклу рата ишчезао и последњи разлог да живе: он им је прогутао и породицу и огњиште и све што су имали, а њих учинио неспособним за рад и обичан живот. Знаш ли шта кажу ови јадни људи? „Ми још једино живимо из радозналости за судбину овог несрећног нараштаја. То је нова хаљина егоизма, истина, али главно је они хоће да живе. Ето ону лаж ја сам напао. Јер слатка смрт и није ништа друго до песничка лаж или лаж са којом оперишу они чији је рачун рат. „Само да се ово сврши.“ У најтежим тренуцима опасности, кажи сам, они су као и ми, а ми смо, сутрашњи мртви, пуни грозничаве зебње уздисали: „Само да све ово преживи, само да се ово преброди.“ Ја не говорим о изванредним природама... И, ево, како је даље навео моје речи, ево шта сам још казао: „И да не смем говорити када се без потребе наређују крвави јуриши и напади што редовно стају живота неколицину најхрабријих али не и најсвеснијих...“ Или да се морам смешити док мој командант прича: како увек, пре него оде својој жени у Солун, свраћа у трговину да јој купи дугачке свилене чарапе, јер је то за њега највећа драж кад помисли да ће их она исто вече навући. Затим да верујем, као он, да су савезнички политичари генијални. И кад Бонар Ло каже: „Ми морамо показати да овај рат није вођен узалуд, сасвим узалуд, што би стварно било кад се ми не бисмо осигурали да никад. више не буде у моћи једног човека или једне групе људи да баце цео свет у све ове беде – онда ја не смем питати: „Зар су требали милиони невиних да падну па да се тек после тога предузме осигурање од свемоћи једног човека или једне групе људи? Зар се то осигурање није могло постићи благовремено и са много мање жртава? Зар је морало да дође до тога да се човечанство унесрећи па да се постигне, ужасно, само тај резултат: да рат није вођен сасвим узалуд!?“ Истина је, тако сам, углавном, рекао. Али то је политика, вели он, а у војсци то је убијање морала. и заиста, то ће ми шкодити. Прво су ми тражили одговоре, па ће ме саслушавати, испитивати сведоке, судити, жигосати. Зато сам те звао. Саветуј ме, помажи, научи ме шта да радим Јер, кажем ти: ја не могу да гледам ситна слова командантова и пакосно лице иследниково. Јест, сецкаће ме, мрцвариће ме, туцаће ме. А ја бих више волео да станем пред преки суд па да из свег гласа кажем: крив сам, господо! Судите ме, стрељајте ме, сеците ме, али не мрцварите. Јер ја не могу седети док ме саслушавате, очекивати пресуду, ја не могу... то би био црн живот проћи кроз сва та мучења. Ја имам и других брига, личних, фамилијарних...

Био је силно потресен и последње речи изговорио је гушећи се. Ја сам ћутао. А он ме, у нади ваљда да ће га свеж ваздух колико-толико окрепити, замоли да отворим мало окно прозора који се сам био заклопио. Затим се диже са столице, извини ми се па се баци свом тежином на свој лабаво учвршћен пољски кревет који је шкрипао.

Али топло јулско јутро, пуно запаре, не унесе нимало свежине, нити оног зориног мириса ствари који је пожелео да удише да би се окрепио и он се као зачуди кад не осети баш никакве промене у земуници. Јер не само свежина, већ споља не уђе никакав звук, нити жумор, нити мирис, ништа сем нешто више светлости и то уморне, суморне и мртве.

Ох, познавао сам добро овај мир, мир гробља, мир који гуши, неиздржљив, ужасан. Само се светлост полако увлачила и, постепено и опрезно, откривала ствари.

Он уздахну испрекидано.

– И ваздух овај није више ваздух.

И доиста, колико сам пута, будећи се у својој земуници и притиснут истим гробним мртвилом маћедонских урвина, имао овај утисак и сећао се како ова светлост некад није улазила сама. Као дете, кад сам се зором раздраган будио и отварао прозор мале, вртом опкољене родитељске куће, јурнула би, памтим, она окрепљујућа музика ствари, пуна неке снажне животне енергије која подиже, пркоси, опија. Па уверен да се ништа слађе у животу не може ни доживети од онога што осећа дете кад га буди сунчани зрак и славуј, колико сам се пута напрезао да замислим: како опет кроз сан слушам онај исти жумор свемира и осећам сав онај, буран, пун страсти дах зоре пролећа, кад је ваздух сав од мириса и од цвркута, зујања оса, веселих узвика, звона, шкрипе кола, одјека мотике што цепа мирисну земљу; сву сласт оног ђив-ђив несташних врабаца, чија неуморна и страсна препирка, уз прве сунчане зраке, узбуђује и позива на игру дете, а оно на очима осећа сунце и уверено у лепоту дана ипак пита: „Какво је време, мамо?“

И подсећајући се тога утиска, помилован овим дахом детињства, ја се повратих.

– Побратиме, – рекох одлучно – ни помислити нисам могао да си таква слаботиња. Молим те: ти, као правник, као човек од закона, знаш и сам колико је безначајна, незнатна ова твоја кривица. А ТИ СИ је толико надувао! Не претеруј и буди уверен: да би официру као ти што ,си прогледали кроз прсте и много већу, Много тежу грешку. Грешке као што је твоја, уосталом, дешавају се свуда, свакога дана, свакога часа, на целом фронту, где сви протестују али сви и даље, као и пре тога, са пуно савести и самопожртвовања врше службу, носе своје крстове.

Он одмахну руком И дубоко уздахну.

– Знам, побратиме. Али да ми ..је само та мука!

– Ја видим, ја осећам да имаш крупнијих брига – рекох. – Зашто ми се не повериш?

– Па, ево – рече он – прво: отац ми је обешен.

– Јадни Никола – крикнух изненађен и зграбих га за руку. – Шта ми кажеш?

– Јесте, још у мају прошле године. Има више од године дана. Потказан од суседа, он је осуђен зато што је под патосом спаваће собе пронађен Мој турски карабин... Мој отац био је велики јунак. Ти си га врло мало познавао. Тога мајскога јутра, пошто се поздравио с мајком и кад га поведоше на вешала ван вароши, застао је на пијаци и рекао старешини стражара: ,,Овде сам дошао као сељаче у својој шестој години. ОД шегрта постао сам угледан грађанин и све сам ту стекао. Дозволите ми да још једном, последњи пут, погледам чаршију у којој сам поштено живео шездесет година. А кад му је допуштено он је бацио поглед унаоколо па га онда, кажу, управио доле, овамо к нама. Сузе није пустио.

Па после кратког ћутања:

– Али све то ја бих могао да преболим.

– Несретни Никола, зар још има?

И ја испружих руке као да бих покушао спречити нешто од чега сам стрепио.

– Тај гроб а напрезао се он да говори мирно – осрамотила је моја сестра.

– За име Божије – узвикнух запрепашћен – то не може бити!

– На жалост тако је, преварена од непријатељског официра, невенчана, оставила је мајку...

И тек после овога он нагло принесе руке лицу и тада бризну у такав плач од кога не знам како ми срце није препукло. То пригушено јецање, нешто као ропац, кратко, тренутно, али необуздано и језиво болно, тај плач једног до безумља храброг човека као што беше он, То је нешто најдирљивије, што сам у животу видео. Ја га загрлих и плаках заједно с њим, али одмах затим он се прибра и стаде ме умиривати:

– Ево – пружајући ми једну дописну карту коју узе са стола. – Читај ово.

Па се благо и нежно насмеши, те ја приметих јасно колико му сад беше лакше него малочас.

Узех карту и познадох рукопис његове жене. Она је писала о малој кћери њиховој која је о себи говорила: „Ја нисам више мала Боба.

Ја сам велика Слободанка Николе Глишића. Мој тата је у рату, а ја станујем у Ватрогаској улици.

– О, – рекох бришући очи – Боба је већ велика!

– Јест, маторка... И ради ње, ето само ради ње све ћу поднети. Јер, веруј, на свашта сам помишљао у страшним тренуцима горчине.

Па палећи цигарету:

– Да знаш како ме је обузело ново, снажно и сложено осећање кад сам сазнао да је то мало биће, што сам тамо оставио на милост и немилост, постало једно разумно створење. Пре безмало три године, кад сам је држао на срећном срцу и уносио се у њене очице да сазнам: да ли и колико разуме о лицима и стварима око себе, она је знала сасвим мало, познавала своју маму и тражила своје следовање онда кад је осећала глад. Тако сам је оставио и од тада пред очима увек имао њену слику из тога времена.

Али данас, кад знам да је онај црвић што је онда умео само да гледа, да се миче и да тражи, постао разборит и свестан, осећам: да се у мени нешто ново рађа, буди, расте, као да стичем нову једну душу. И тек сад схватам шта то значи продужити душу, наџивети се. Ову су карту пребацили Бугари преко жица. Кад сам је примио ја сам се обнезнанио од среће. 3амисли: она зна моје име, улицу где станује, она неће да је сматрају за малу. Раздраган, отпочео сам да пишем дневник који сам њој посветио. И већ је замишљам у добу бајне девојке како удубљена предано размишља о искуству свога напаћеног оца. Ох, колико жалим што је нисам могао пратити у њеном развијању, у једном тако слатком узрасту кад се расцветава, што је нисам могао мазити, грлити, држати на срцу. Па ипак, ова је карта учинила крај мојој агонији, повратила ме. Јер све до ње провео сам у неком бунилу и тек сад осећам да сам дошао к себи. Кад сам их оставио, удар је оно тако силан да сам био онесвешћен све до ове прве повољне вести. Остављајући их, веровао сам да је са њима свршено, да наша огњишта више не постоје и да су наши драги изгорели у земаљском паклу. Колико сам пута покушавао да пишем, па у безумној грозници сумње бацао перо питајући се: коме да пишем, зар су они живи, зар је То могуће, зар ми није ближе и само небо од њих? И као што сам без свести одступао преко арбанских гора, расејано прелазио мора, збуњен лутао између маслина, луд корачао по усијаном Халкидику, тако сам се годинама верао по овим гадним чукама и чамио у овој влажној земуници, као жив мртвац, све док ме ова карта није отрезнила. Они дакле живе и поред свих несрећа и само нас простор и време деле. А она расте, напредује, расцветава се, постаје свесна и разумна, она је на путу да постане оно што сам данас ја. Побратиме, разумеш ли? Ја сам стекао још један свестан живот, задобио сам још једну љубав, ја имам још један свет. Срећан сам што сам отац, увиђам да никад нисам био тако озбиљан као сад. Побратиме, узми читај ову Бобину карту. Ја сам уверен да ти братски делиш моју радост. А ја ти се заклињем да ћу све преболети, ње ради. Јер, ево, мој пут беше трновит, ужасан. А сад сам се успео на величанствени плато са кога раздраган, поново оживео посматрам рађање свога новог сунца, циљ живота. То ново, то мило сунце, тај циљ, То је Боба. Опија ме помисао да ће ме док сам жив грејати, заноси ме већ Мирис цвета који ћу неговати, дрхти ми душа од жеље да је видим велику...

Верујем да никад дотле нисам познао узвишеније осећање љубави, и слушајући га како у једном необузданом жару, преображен, усхићен, срећан говори о своме детету ја сам грцао гушећи се.

– Никола – рекох уклањајући мараму с очију – ти знаш и моје несреће. Али веруј ми као брату: до данас због њих моје око никад није засузило. Молим те, остани храбар, постојан, чврст, издржи, поднеси све и за моју љубав, за љубав брата твога који те обожава. После смо се смирили. Он је ћутао и пушио дубоко озбиљан, благ и леп.

А кад га, потом, упитах о снајки, он брзо одговори:

– Она је, каже, добро... нередовно добија новац, оскудева, пише са пуно прекора. А ја, шта могу? Шаљем, откидам од уста...

Па још брже и нервозно:

– Шта ћеш? То је тај живот о коме ми нисмо имали појма. Некад је, то добро знаш, пламен наше љубави лизао до неба. Волели смо се искрено, топло, лудо, али, наивно. У годинама у којима смо ми били, уосталом, никад и није друкчије, никад се и не мисли на онај живот што чека. Наш је идеал био да се спојимо ради заједничког живота. А кад смо говорили о будућности, онда су рај, сунце, цвеће, загрљај и срећа биле једине речи које смо познавали. У том рајском врту, где смо се замишљали непрестано загрљени, ми смо гледали нашу срећу непомућену, непрекидну, апсолутну.

Ево, често узмем њену фотографију, гледам и мислим: колико сам јој пута, држећи је на грудима, обећавао рај у који ћу је увести, и колико су стотина мојих врелих писама под заклетвом потврђивала ово моје обећање у које сам сâм најискреније веровао. А затим, сећам се како није било питања у коме се ми, у то време, не би сложили. Једном речи, ми смо били једно осећање, једна душа, једна мисао. Живот наш имао је да буде вечита песма и ми непрекидно пијани од среће. А после, уместо раја и цвећа стизала је наизменично болест њена, Бобина, моја. Затим неспоразуми, љубомора, разочарења. Паучинасти, идеални снови нашег живота ишчезавали су, магла нашег љубавног пијанства нестајала је постепено и ми смо се с болом повлачили у себе да претресамо своје илузије. Хиљаде ситних и крупних ствари, непријатних и мучних, које су нас неминовно очекивале, ми нисмо били предвидели. Као и већина вереника ми нисмо хтели предвиђати тај стварни живот коме смо ишли у сусрет, који се не може обићи, нити нас се тицао живот других којим смо се могли користити.

А сад, као што ти рекох, новчана оскудица, оштро окривљавање и друго. Али ја хоћу да ме добро разумеш, побратиме.

И с племенитим сећањем на своју љубав:

– Ја волим своју жену и с мојим дететом она је разлог мога живота. Хтео сам једино да ти укажем на живот. Ето, хоћу да кажем да живот није оно што смо ми мислили.

И на његовом лицу понова се јако оцрташе дубоки трагови патње.

У том тренутку, на малом столу до постеље, зазвони, па кркљаше пољски телефон у својој кожној торби.

Никола пружи руку и узе слушалицу:

– Ало, јест ја сам.

– Раз... разумем.

– Да поновим заповест? Па ја сам је разумео и извршићу је!

– Ви говорите с командиром, молим вас!

– Разумем. Да одмах вратим сав непотребан материјал за утврђивање у штаб пука и да... разумем, гос' пуковниче!

Па, остављајући слушалицу:

– Да прође један дан а да те не понизе, то је немогуће.

– Чујем – рекох – тражи ти да поновиш заповест.

– Као да сам каплар!

Ја сам, после тога, устао и предложио му да прошетамо до његове осматрачнице...

И тога дана, и друга два што сам тамо провео, нисам се могао довољно надивити душевној снази и херојској вољи овога узора од човека, обхрвана свима несрећама, изложена толиким опасностима, заузета нај тежим дужностима што их живот може натурити, дужностима пуним одговорности. Никад кукавичлук, у мојим очима, није био пониженији и мекуштво одвратније, никад дотле моје презирање за сваки млитав живот, који не познаје борбе и искушење, није било потпуније. Усред оног суровог стења којим је опкољен, он ми се чинио јак, постојан, истрајан као и то стење, човек у коме као да су збијене све неисказане патње и болови расе и све невероватне снаге њене издржљивости и величине. Осећао сам да му је једино потребно било да га нечија рука, ма и најмање, подржи у повременој душевној клонулости.

И кад сам му трећега дана, на растанку, рекао: – Побратиме, ти си увек био човек, остани то до краја, молим те – он се благо и постиђено насмешио:

– Жао ми је што идеш. Тако ми је добро било уз тебе. А сад, као дете које гледа како се разилазе сви што су око њега били да га теше док му мајку не сахране, као и оно, и ја сам се надао да ме никад нећеш оставити. Али обећавам ти: вршићу службу као и досад и све ће добро бити, надам се.

Па се једва растависмо из загрљаја и ја пођох уском стазом која води ка резерви. А кад сам се стао пузати уз јаругу ка коси, позади које се налазио батаљон и штаб и превијалиште, најпре чух опаљење, па хујања, а затим фијук и страшан тресак гранате која експлодира у мојој непосредној близини.

Ја утрнух па се окретох њему са погледом који је питао.

А он видећи ме забринутог показа руком:

– Само држи леву стазу и не брини, гађају пут.

Ја се упутих левом путањом и задувано пожурих. Али фијукање се настави, и зрна чија су парчад звиждала, распрскаваху се на све стране.

Кад сам се мало више успео, угледах неколико коморџија како дахћући вуку збуњене мазге уз оно брдо које сам оставио. Четни наредник, који беше изашао у сусрет транспорту, викао је:

– Магарци, тако вам треба кад сте задоцнили!

– Комесар је крив, ми нисмо – одговарао му је један од војника, вукући са очајним напрезањем мазгу која је високо уздигнуте главе трзала назад.

– А јесте ли сви читави? – разлегао се Николин глас.

– Ми јесмо, али кобилу што нема коњовоца сву разнесе.

У том сам ја залазио... На самом завијутку где настаје мала зараван окретох се и угледах Николу на истом оном месту где смо се раставили. Махао је капом и поздрављао ме. А мени је душа била насмрт жалосна, и силазећи завојитом стазом ,Низбрдо ја се заплаках, као да је То било последње наше виђење.

4
А воз јури, лети. Скоро ће Вујановац. Криво ми је што стижем по мраку. Како ли ћу затећи побратима? Како изгледају снајка, деца? Боба, свакако, велика девојчица? Али какав сам ја човек, како сам могао само да чекам толике опомене, па тек сад да пођем у ову посету коју сам своме дивном и милом другу дуговао много раније? Деца спавају. На кога личе? Снајка се, знам, сатрла спремајући кућу. Сав горим од нестрпљења да у оној истој соби, у којој смо разговарали уочи његовог венчања, после толико година, обновимо све успомене, претресемо све доживљаје, сву нашу прошлост тако бурну, мученичку, али богме, и јуначку... Она је ствар, без сумње, изравната: она његова мучна сумња коју ми је узгред и врло опрезно наговестио онога дана кад смо се, после ослобођења, први пут срели у Новом Саду. Али ко је тај нитков што се усудио оклеветати једну жену као што је моја снајка? Од онда се, истина, нисмо видели. А дивно је и невиђено било онога дана кад је он с пуком улазио у Нови Сад. Цела варош подигла се беше да их дочека. Моје нестрпљење да га видим, кад сам сазнао да пук туда пролази за Суботицу, не може се описати. Цела варош, кажем, изашла је за дочек: девојке, соколи, деца, музика, корпорације, цилиндери, сва Салајка, полицајци у мађарској униформи и сељаци из богате околине; и венци, заставе, каруце у цвећу, тријумфалне капије, неискразано одушевљење, једном речи, у коме је као никад дотле пливала опијена српска Атина. Све по концу уређено, помпезно спроведено, без погрешке, без задоцнења, без малера, јер су Новосађани мајстори свечаности. Па, поспе поздравних говора, пук наиђе. Најпре штаб иа коњима умотаним у пешкире. О коњским вратовима клате се велики, дивни венци. Официри, смешећи се, прихватају раскошне букете који долећу с прозора, тротоара, скела нових грађевина, с кровова, са свих страна. Старци, та велика деца, бришу очи и погледају у нас: „Само кад ово доживесмо. Живили наши ослободиоци.“ Бронзани војници, у колони двојних редова, труде се да корачају по такту своје музике, али прихватајући пешкире и цвеће, греше, заостају, сустижу, брзају ситним француским кораком и смеше се. Официри дивизијског штаба, ван строја, посматрају пук и примећују: „Добро изгледају људи.“ Један мали војник, кувар, добродушног, детињастог изгледа, на зачељу митраљеског одељења, са магаретом које носи кујну одељења, не види се од пешкира. Магаре, са венцем који додирује земљу, корача прописно, за репом последње мазге, жмирка и смеши се на питања што падају с разних страна: „Зар је и он прешао Албанију?“ У једном тренутку узбудљиве свечане тишине један пуша у наручју свога оца кликну: „3ивио српска војска, и прозори се затресоше од манитог одобравања тапшањем. А од пристаништа до Владичиног конака понова се захори, захуја и проломи: „Живели, живели, живели“ и млазеви цвећа сипаху на заставу која се појави и доведе узбуђење до врхунца. Електризован узбуђењем гомиле ја сам подрхтавао, чекао само други батаљон, чекао Николу. Наједанпут, један омален француски официр, што је преда мном стајао у друштву дама и пропињао се целим телом да боље види, показа руком у правцу чете што је наилазила:

– Quel beau type!

Ја узвикнух до вриска. То беше Никола. На дивном зеленку, сав у цвећу и пешкирима, у простој војничкој шајкачи, са Карађорђевом звездом на прсима, поносит, озбиљан, хладан и као да му је непријатна сва ова хучна галама, он је уздржавао коња, који се, уплашен од светине, пропињао и исколачених очију гледао преко масе.

– Живио, побратиме! – и ја зграбих за узде. Он ме спази, скочи хитро на земљу па се срдачно изљубисмо, док је свет око нас брисао очи тронут нашим братским загрљајем.

Пошто кроз сузе и журно изменисмо неколико речи ми се, обојица, упутисмо пешке кроз варош све док не стигосмо у касарну. А тамо после издатих наређења, војници добише „вољно“ па се раздрагано клицајући размилеше по широком, ограђеном, простору испред касарне и око ограде начичкане светом, где настаде срдачан разговор између браће која су се упознавала.

А ми се лагано, руку под руку, враћасмо у варош куда су протицале мирисаве реке света озареног красном ведрином и радошћу. Све живо окретало се за њим посматрајући га и уживајући у његовој стаситој појави војничког држања. Људи нас поздрављаху дубоко скидајући шешире, док су се слатке жене смешиле и, мило напућене, добацивале на рачун његовог озбиљног држања и хладног погледа: „Какви су ови Србијанци, сви намрштени.

То вече позвани смо на банкет, који су нам приредили новосадски ратни богаташи; они исти што су, у међувремену кад ничије војске није било, разграбили сав петроварадински плен, заостали материјал немачке пристанишне команде.

Али Никола је претпостављао мирније место:

– Приметио сам – рече ми он – у близини пристаништа једну малу кафану с подрумом. Има и ћевапчића. Баш као испод „Македоније“ где смо као студенти одлазили. Ако пристајеш да одбијемо онај позива тамо ћемо слатко поразговарати.

Ја радо прихватих.

А тамо, после вечере, он ми је испричао све што је преживео у последњим операцијама пробијања фронта и наступања. Рече ми да је свратио кући на два дана, али да би боље учинио да је обишао, јер му ови први дани ослобођења не би били горки као сад.

– Још на фронту предосећао сам нешто чему нисам смео да погледам у очи – говорио је он чистећи џепни ножић чачкалицом – кад ми је један блиски рођак писао да треба само себе да гледам, да не бринем претерано за кућом, јер, вели, сваки данас уме себе да гледа. Тај исти рођак дочекао ме је сад први и пре уласка у кућу изнео страшне, срамне оптужбе. Сад све знаш, побратиме, и сад можеш слутити како ми је у души. Оба дана провео сам код. куће; никога нисам хтео да видим, ни с ким да говорим. Моја мајка ништа није хтела да потврди, али ме мучи оно што видим на њеном лицу. Ја сам рекао да ћу ствар извидити кад се вратим. Ноћио сам сâм у другој соби, обе ноћи. Ока нисам склопио. И сад се чудим да још живим, да идем, да радим, да једем и да говорим, и после свега и пошто је у мени нешто препукло, сломило се, умрло. Ето, побратиме, ништа од оне радости коју смо замишљали доле. Бог, који једини зна све моје болове и кога сам молио да ме бар ова чаша мимоиђе, тај Бог оглуши се. Још је само то било остало. И тако, дан раније него што ми је истекло одсуство, кренуо сам се за пуком. Осетио сам, на несрећу, да ми је чета милија, вернија, топлија кућа од моје. Али шта ћу после?

Његов глас очајног бола цепао ми је срце и озлојеђен на овако свирепу, незаслужену судбину која га гони као дивљу звер, у непријатном положају у коме сам се налазио слушајући га, ја сам га умолио да не нагли и да ствар добро провери.

Сутрадан испратио сам га за Суботицу, одакле ми је, два месеца доцније послао по војнику једно доста опширно писмо, из кога сам сазнао понешто о његовом расположењу које никад не бих могао очекивати.

„Драги мој побратиме – писао ми је између осталога – изгибосмо пијући по овој Бачкој. Пијане земље, ако ко Бога зна! Ти знаш да на фронту никад ништа нисам пио. А сад, да ме видиш, не би ме познао. Облесавио сам од здравица и вина. По Сентомашу (ох, најпијанијем Сентомашу!), по Бечеју и Кањижи погубио сам редом све своје болове прошлости. Како беше оно, чини ми се из Мињона, „не сећам се више својих болова који су прошли“? Па жене, побратиме! И твој глас надалеко стиже. А ја сам се бар нешто држао. Баш пре неки дан рече ми једна: Ништа не би било интересантије него описати све промене које су се у вама извршиле од доласка овамо. Да је какав писац био поред вас да посматра: како се камен повраћао у душу, нем како сте проговорили, мртав како сте оживели. Гнушај ме се, ако ти је мило, побратиме. Али не буди сувише строг и сети се како смо се патили, годинама живи сахрањени.“ Тако ми је писао. Али то је било и прошло. Нисмо ни ми могли бити свеци. Или, брате, доста смо и то били на фронту. А сад кад стигнем, знам шта ће ми рећи; рећи ће ми од речи до речи: – „Јеси видео, побратиме? Све прогурасмо па опет добро, хвала Богу. Нема ништа јаче од човека, тврд је као камен: и ране и тифус, један па други, и сто несрећа и опет се не дам, стојим, живим, ево ме.“ Напићемо се, богами. Она ствар мора да је изравната. Шта ће човек, мора да заборави и на мртве и на ране и на срамоте, јер човек је челик, још тврђи. Напићемо се, видим. И жељан сам, части ми; па још у кући и опет да нас она служи.

– Господине, сад, ваљда, Вујановац? – обратих се некоме што је гледао кроз прозор у ходнику.

– Једна постаја, али брзи не стаје, па Вујановац.

– Хвала.

Прикупих ствари па изађох, а мало после воз заиста прође постају не заустављајући се. Могло је бити десет сати. Месечина. Поред пруге у честим барама иза кише огледају се звезде а поцепани облици чине се огромне црне авети. Па и кад прођемо: као да је земља ишчезла и да јуримо над безданом. Чести гвоздени мостови над дубоким безводним пролокама. Воћњаци, усред којих се беласају кућице ретко осветљене. „Побратим ће бити на станици.“ Нагињем се кроз отворен прозор и бијен оштрим ветрићем, гледам унапред. Ближимо се станици која се распознаје по разбацаним црвеним и жутим светиљкама. „Још неколико секунда па ћу га загрлити.“ Враћам се и узимам ствари са узбуђењем које обузима човека кад је уверен да га на станици чекају. Мале кућице чувара пруге пролећу и најзад, не успоравајући нарочито, воз стаде.

На перону јадно осветљене станице тискале се отрцане прилике неколицине носача и деце и дрско се грабиле око ствари путника. Ја се обазрех свуд унаоколо, жељно тражих да видим Николу, али узалуд: њега није било на станици. Поред мене промаче крезуби студент па се изгуби у гомили. Ја стајах још мало и лака језа разочарења проструја кроз мене, али се брзо подсетих неуредности поштанског саобраћаја и то ме умири. Онда позвах једног носача који прихвати моје ствари, па се кренусмо у варош.

– Вама треба стан, господине?

– Не, идем право код Николе Глишића, шефа... Ти знаш где станује? А мислим знам и ја.

Он застаде па спусти ствари на земљу.

– Код господина Николе Глишића? А шта сте ви њему?

– Рођак.

– Господина Николу – рече носач подижући ствари и сумњиво вртећи главом – мучно да ћемо наћи код куће. Нећемо га тамо наћи.

– Како? зашто?

– Не иде он тако рано кући, господине. Његова кућа је „Лаф“.

– Шта кажеш?

– Много се пропио – одговори носач – много.

– Шта булазниш, човече?

И ја му наредих да не дроби, већ да ме води куд сам му рекао. Али кад смо наилазили поред „Лафа“ он спусти ствари, утрча у кафану, без питања, па кад отуд изађе:

– Ту је, ту, знао сам ја.

Ја мало размислих шта да чиним, она језа разочарења проструја сад кроз мене много јаче, па се најзад реших да уђем у кафану. Тамо ми показаше једно засебно одељење, одакле је допирала паклена свађа. Ја застадох да ослушнем, оклевах опет неко време држећи кваку ла се нагло одлучих да отворим. Десетак прилика, с Циганима који су поднимљени на виолине пажљиво пратили праву циганску препирку, распознавало се у диму од дувана. А кад ме приметише људи се згледаше и свађа се осетно утиша. Ја пустих руку на раме Николино, јер он не беше спазио кад сам ушао.

Он се окрете, погледа ме мутним, изнуреним очима, познаде ме, па устаде и загрли ме, али је био изненађен.

– Господо, – представи ме он расејано, после поздрава – ово је мој побратим, ово је човек, сила, ђи... ђида.

А мени показујући своје друштво: – Ово су моји пријатељи. Кажу тако, а ја мислим да међу њима има и ниткова, клеветника, хуља. А сад, господо, тачка! Има дана за мегдана. Овај човек овде странац је и не тичу га се наше ствари. Дакле, тачка!

Ја седох поред њега и сам врло збуњен мучним призором.

Али један стари господин, сув, сед, са шиљастом брадицом, одговори врло брзо док му је брада подрхтавала: – Како, брате, молим те, како тачка? Нема овде командовања. Шта сам рекао, господо? Решење је незаконито и квит. Ето, господо, шта сам рекао. А... а шта чаршија говори то ја не знам, нити ме се тиче. То се тебе тиче и ти расправљај како знаш, брани се. Пронађи клеветника: па, или нека докаже да си поткупљен, и онда није клеветник, или – у апс. Како доста, брате, молим те? Казао си ти, па да кажем ја. Увредио си, враћам увреду. Како, брате, молим те, овде нема командовања.

Па гледајући у мене:

– Господину част и поштовање. Чичица је говорио јетко, ватрено и оно дрхтање видљиво се преносило са браде на главу, па на руке и цело тело. Он је још нешто хтео да каже кад Никола дрекну:

– Тачка, клеветниче!

Цигани устукнуше престрављени, полупијани људи погледаше у Николу, а чичица је нервозно мрвио хлеб и дрхтао.

– Још само ово – рече он после мале почивке и поред свега што је изгледало да ће га Никола смрвити ако отвори уста – још само ово: Правник си, правник сам. Господа су ту. Расправићемо ово познатим путем.

Сав узрујан Никола заусти да нешто каже, али у том тренутку на врата ступи крезуби студент са својим стварима и својим подсмевачким изразом. Он нас обухвати брзим, оштрим погледом који мало више задржа на мени, свакако изненађен што ме ту види, па се обрати чичици коме је још само брада дрхтала:

– Драги ујаче, – рече он – Ти си благовремено извештен о доласку високог госта (и ту се убоде палцем у груди) па си ипак кућу закључао. Дубоко увређен пошао сам да те тражим, али... али како то да тумачим?

Очевидно обрадовани појавом студента присутни навалише на њега да остави ствари и да седне, а кад га позва и чичица он послуша.

За то време Никола ми је пружио чашу с вином:

Добро дош'о, побратиме! Испиј, молим те, све испиј! Нисмо сваки дан!

Ја га послушах.

– Па кад стиже? Зашто ми не јави? А јест, сад сам добио, малочас. Хтео сам овог момента...

– Не чини ништа – рекох. – Како су ти код куће?

Он ми опет пружи чашу:

– Деде, нисмо сваки дан.

– Драги побратиме, баш зато што нисмо сваки дан...

– Е код нас је тако. Паланка као паланка... То ти је гроб свих снова, мој побратиме. Нема, да кажем, старог живота, нема пријатељства, нема ничега. Лажемо се, сплеткаримо, свађамо се и пијемо. То ти је све.

Па попи наискап.

– За кума знаш? – упитах.

Он ме не чу.

– Чуо си за кума?

– А, јест, знам. Умро је у ропству. Ћораво, налетело, па заробљено.

– А поп Мијаило?

– Он ти је црк'о од грипа, после рата. Оста млада попадија.

Па се зацерека и цмокну у прсте.

– Шта ти је побратиме? – шапнух згранут овим одговорима. – Ја те, Бога ми, не познајем.

– Побратиме – одговори ми он примичући столицу и гледајући ме грозничаво ужагреним очима – не познајеш ме? А откуд би ме и могао познати? Па и ја више себе не познајем. Знам, видим и сам: ниско сам пао; стидим се од тебе; звао сам те па заборавио. Знам: то хоћеш да ми пребациш.

– Не, нисам... – промуцах.

Али ми он не дозволи да довршим него продужи:

– Имаш право, побратиме. Можеш ме мрзити и гадити се, али ти бар знаш ко сам био. Ни на кога се нисам бацао, нисам био рђав, пакостан, ником зла ни сам желио. Никад. А ето до чега сам доспео. Сад је свака рђа боља од мене.

Па погледа у чичицу и настави сасвим гласно: – Сви су данас бољи од мене, поштенији од мене; сви патриоти, а ја неваљалац, пропалица. А кад је требало извлачити, онда, ти знаш како сам извлачио. Ја сам извлачио, а они су се извлачили, и синове извлачили и слуге извлачили; и сад сви бољи од мене, поштенији од мене, паметнији од мене.

Али одмах затим намршти се, погледа ме потајнички и по трећи пут пружи ми чашу.

– Испиј, бре.

Ја се устезах.

Он дрекну:

– Лочи! Увек си био изрод. И тебе ја познајем. Уображен. Понижење му да пије.

Па се окрете Циганима:

– Свирај!

Цигани нешто закрешташе.

– Чекај! Стани! Ти, Микобере, декламацију једну, али громку.

Један тип предратног практиканта, мршав као чибук, истегнута лица, у црном излизаном капуту са кратким рукавима, са густим црним маљама по рукама, превртао је очима и кревељио се. Ваљда, да би ме повратио из запрепашћености један господин у остацима официрске униформе примаче ми се:

– То је Микобер, – рече он – наш Микобер, наша симпатија. Сам се крстио. Враг би га знао откуд му то име. Кажу из неког енглеског романа.

Никола се сад окрете мени али ме није гледао у очи:

– Е мој побратиме – говорио је климајући главом и држећи чашу у руци која је дрхтала. – Сећаш ли се онога из Светога писма: добар рат ратовах, трку сврших, вјеру одржах... Јест, ваљао је некад овај ђида, одужио се, али га задеси једна само несрећа: не умре на време.

Па се онда наже и шапуташе ми промуклим гласом на уво: Само пази ово што ћу ти рећи: Кад једног лепог дана чујеш да је нестало твога побратима Николе Глишића, немој се чудити.

И подижући руку више главе напосле до гуше:

– Јер, ево довде је дошло, не довде. Нешто се у мени сломило... Али говорићемо сутра... А то што ти рекох, побратиме, чућеш. Има само двоје: не живети или побећи у свет. А ја још имам снаге. И десет ноката биће ми доста да зарадим мир кога немам и кога овде никад нећу имати.

Утом мршавко устаде и подиже чашу:

– Меѕѕіеурѕ, мангонс ет бувонѕ, цар демаин ноуѕ моурронс! Заиста вам кажем: Не свађајте се, праштајте један другом. Пардоннез, оп воуѕ пардоннера!

Па, савршено тачно подражавајући Николу, дрекну:

– Тачка!

Један дебељко искривљеног врата наваљивао је доброћудно.

– Једну од Војислава Млађег, Микобере, молим те.

– То не допуштам – продера се Никола. Сит сам га. Ни већег забушанта, ни досаднијег патриоте. Са енергијом што је скупљао за време рата, гађа сад тешким калибрима. Другу, синко, бољу, поштенију.

Тада се крезуби студент подиже упола, нагну према Николи и погледа га дрско у очи:

– Ја знам најбољу – рече он – Човек пева после Рата.

– Чујмо га – заграјаше пијанице те се све утиша.

Студент седе и поднимивши се танким и дугачким рукама, не скидајући погледа с Николе, рецитовао је:

Ја сам газио у крви до колена
и немам више снова.
Сестра ми се продала,
а мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала,
не тражим плена.
Ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!
Ја сам се смејао у крви до колена
и нисам питао зашто?
Брата сам звао душманом клетим,
и кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
и онда лети к врагу и Бог и човек и ров!...
И данас мирно гледам како ми жељену жену
губави бакалин грли...
И немам воље – ил' немам снаге да му се
светим...

– Стој! – грмну Никола са изразом дивље јарости и устајући. – Ти си то спевао, скоте!

Крезуби студент прекиде, насмеши се демонски и одговори сасвим мирно:

– Пардон! Ја не певам. То је спевао други, а мени се допало.

– Ко?

– Душан Васиљев.

– Настави, настави!

– Не – рече хладно студент, чије ме смело држане задиви. – Ником не допуштам да ме прекида.

Тада мршави практикант поскочи са свога места, потражи оловку и бележник и седе до студента:

– Монѕіеур, цхер монѕіеур, – рече афектирајући – перметтез! Допустите ми да препишем ову јединствену песму и дајте ми вашу тврду реч: да ћете ме првом приликом у Београду представити песнику Васиљеву. Он, без сумње, ординира код „Три шешира“?

Никола је изгледао страшан.

– На колена! – грмео је он млатарајући се – нек ог-луви и чо-век и Бог!

Мршавко подиже главу и свечано испружајући кажипрст у таван, упаде:

– И Југославија... Ду реѕте, је м' ен фоуѕ!

А Никола се заблену у њега и као под сугестијом отеже:

– И Југошлавија, да кажем.

Па се грозно искрљешти на мене.

– Лочи! – и опсова ми матер.

У узбудљивом ћутању које настаде после овога, чуло се само шкргутање његових зуба, које не знам како није поломио, ваљда савлађујући се да не удари мене или кога другог, док се ја одлучно не подигох тврдо решен да напустим друштво.

Али ме он зграби:

– Седи... марш... седи! Дошао си код побратима; какав ти је, такав ти је! А после ћемо, је л' те господо, да му покажемо знаменитости? Нећемо се постидети, побратиме. И овде нешто има од цивилизације. А кад видиш Словенкињу?

Па се одвратно насмеја. – Да му уступим Словенкињу?

– Господо – рекох устајући – извините ме. Уморан сам... морам ићи.

– А, не може. Нећеш. Пиј! – дерао се Никола.

– Леѕ преміереѕ ѕеронт лес дерниереѕ ет лес дерніереѕ ѕеронт леѕ премиерес – бунцао је и млатарао се мршавко.

– Нећете, нећете – потпомагали су га и остали и Цигани ме заглушише крештањем...

А дувански дим бивао је све гушћи док сам ја празнио чашу за чашом. Нисам, напослетку, хтео да се замерам и да будем изрод. Оно што је најодвратније у једном веселом друштву то је: кад се неко прави мудар па се издвоји и не иде укорак са општим расположењем. Грцао сам, пио сам на силу, али сам пио. И осетио сам да је расположење постајало све живље и лепше док се није претворило у право одушевљење. Само је сад Никола ћутао, али и пио јуначки. Чудио сам се како су ми малочас ова иста лица могла бити одвратна. Напротив, она су била врло симпатична. И Николу сам сад гледао другим очима. Приметио сам како ме Цигани посматрају, и њихове беле, велике као јаје, беоњаче скакале су по црном лицу, час по бради, час по образима, час по челу. Вероватно, опомињали су ме да их не заборавим. Чудим се, части ми, како сам могао бити тако непажљив. Али пошто сам залепио банкноту на чело једноме што су му се највише очи колутале, они ме оставише на миру. После је до мене сео један љубазни господин потпуно ћелаве главе и подбулих капака. Седео је врло круто и изгледао велики кицош. Чинио ми се, истина, много старији него што ми је рекао да има година. А бркови су му били масни, умазани и ушиљени као иглице. Почешће нагињао је своју ћелаву главу и масне бркове па ми се жалио како је костобољан, нудио ми да једем „пробајте само фино прасенце“ и нешто ми поверљиво објашњавао. А ја сам га сваки час питао: „Је л' те молим вас, може ли се иначе?“ Па се све почело таласати око мене као некад у кабини „Вердона“ кад сам болестан путовао у Бизерту. Све сам стрепио да не падне лампа што је висила над нашим главама и мора бити да сам имао упрепашћен изглед као жена оног ратног богаташа у возу. Само што је она увек гледала доле у амбис, а ја сам гледао горе, као да ће се небески свод сручити на мене. Господин са масним брковима, и са навиком да нервозно подиже десно раме, молио ме је стално да опоменем Николу те да идемо тамо где је малочас предложио. „Није далеко, ту на крају вароши, знате. А време је и вреди отићи, нема говора, јер је модерно уређена ствар и нема бојазни, што се тиче... онога. Мене, знате, мрзи и нерадо идем тамо, жењен сам човек, природно, али ради друштва. Има финих комада, нема говора, има и нових. Код вас, нема говора, има и бољих ствари, али за овде је добро, средње, на пример.“ И чудио се да нисам знао како је онај господин, у остацима официрске униформе, поп. „Кад је дошао из рата затекао копиле па га сад чува и воле као своје рођено. Само не станује заједно, на пример, с попадијом, и то, рецимо, формално, а иде ноћу тамо и цепа јој дрва; дању води дете за руку, и... све као иначе. Сад није као пре рата, нема говора, сад све пролази, не? Други је, рецимо, морал. Па лепо, сами кажите: ко је сигуран у жену за време окупације? Ајд' реците сами. У свакој кући официр, је л' те? Једна кућа, брате. Стâри поспе, деца поспе, а негде је и без деце, нема говора. Ту ти је једини Господ Бог сведок. А кад си се вратио она не може да ти се наприча о поштењу. И све друге не ваљају само она поштена. Она ни за једну није, вели, сигурна. А ти је гледаш, обрћеш, мериш, мислиш: деца, брука, развод кошта, да се жениш понова не иде, нема говора – и онда слегнеш раменима, зажмуриш, помислиш што је ко добио нека носи и идеш сваки дан на ракију, само идућег дана пијеш по једну чашицу више. А овде је добра ракија, нема говора. Па, богами. Погледаш у првог комшију, он болује од исте муке. Ако није жена, а оно је ћерка. Ето мала Лела што станује до цркве, девојчица, вели видећу је сутра на прозору, окопилила се и цео свет зна да је апотекарово; и он се сад жени другом; а кад је полиција дошла да тражи дете што је негде бачено она лично служи полицију кафом, смеје се и занима с полицијом. Па и власти нису као некад, нема говора“... и тако нешто отприлике. „Ћерку бившег председника општине сликале Швабе голу, као од мајке рођену, а сад се верила. Кршна девојка, нема говора, бубац, свако вече на корзу. Лично сам видео голу фотографију; дивна је, свеца му, нема говора.“

Па ми дуну сав пухор са цигарете у очи.

Ја трљам очи и погледам у лампу: љуља се. И под и дуварови и таван све се таласа, а ја га сваки час питам: „Је л' те, молим вас, може ли се иначе? Је л' предратна костобоља?“ А он ме вуче за капут, показује главом на Николу који је задремао и вели: „Ви знате муж последњи види. Ето и он. То је судбина сваког мужа.“ После ми је показао једнога господина врло услужног и досадног. „За време окупације био овде председник општине и није било већег злотвора од њега: интернирао, батинао, жарио и палио и обогатио се, па сад као да ништа није ни било, опет први. Свима нам, истина, чини, све нас помаже, има јаких пријатеља горе. Једнога дана за време окупације, ађутант Крајс-команде послао војника код шнајдера Андрејевића да му испегла панталоне. „Носи, вели, код Андрејевића да лично он испегла.“ А војник није разумео, па место код шнајдера Андрејевића, однесе код Андрејевића, председника општине. И он узме пеглу и фино испегла и пошаље ађутанту. Части ми моје. Зна цела варош, и ађутант је причао јавно...“ А ја све одмичем главу да ме не убоде онај брк што је шиљаст као игла. Само студент седи непомично, гледа ме подсмевачки и добацује ми сваки час, климајући обешењачки главом: „Сервус, бато, готов си.“ Крајња неучтивост, јер се нисмо лично упознали. Ја осећам да је глупо што ћутим и да је потребно колико-толико да подигнем свој углед, па устајем да одржим здравицу. И устајући погледам у огледало. Тамо, у том огледалу, испрсканом милионима ситних црних пега клатило се нешто у магли, зацрвенело, тршаво, тупо. Загледам боље и познам своју нову машну на завезивање, искривљену, развезану, пијану. Погледао око себе или у огледало, свеједно: свуд се угибало, таласало, клатило, ковитлало. Као да сам насред океана и да јашим даску. Али по сваку цену требало ми је подићи свој углед и ја отпочех здравицу:

– Господо, срећан сам што се налазим у овако одличном... дакле, друштву. Као што вам је познато ја сам допутовао вечерас, брзим возом...

И охрабрен течношћу почетка наставих ватреније:

– ... Допутовао сам, дакле, брзим возом. Ја увек путујем брзим возом. Јер он, дакле, полази из станице елегантно, клизећи, без оног, дакле, досадног сецања и шкрипања... Доносим важне, повољне новости. Држава се рапидно консолидује. Ја не волим, дакле, да употребљавам стране изразе, али овде их не могу избећи... Цене ће пасти јер чекамо... Америку. Војска дише једним духом и... Марина, исто тако.

– Је л', дакле, на један оџак? – прекиде ме студент.

– Аттендез! Цонтинуез ѕеулемент, ѕ' ил воуѕ плаîт! – пиштао је мршавко.

– Не упадајте, чекајте... Нема, дакле упадања? – заграјаше остали. Ја сам се прикупљао и неколико секунада размишљао сам да ли да физички нападнем студента, чији ме свирепи подсмех погледа доводио до беснила. Али се одлучих да то оставим за после и наставих: – Господо, одговараћу доцније на интерпелације, а сад хоћу да кажем: имајте пуно поверења. Ја сам, дакле, на лицу места, ја знам све. Верујте, тамо је као што вам ја кажем. А ви знате, дакле, шта вам ја кажем. И све што вам ја кажем истина је, очију ми. Па разјарено, јер случајно погледах студента:

– ... Нема, дакле, врдања, нема устука. Ми гурамо напред и само напред и опет нап... то јест напред. Само треба, дакле, слоге, треба опште... Живело опште...

– Општеје васкрсеније – убаци опет крезуби студунт са очевидним изразом завидљиве ироније.

– Живело општеје васкрсеније! – захори се са свих страна и Цигани засвираше „туш“.

– ... А сад, господо – заврших ја у паничном страху. – Не дајте, дакле, таван! Придржите лампу! Аман!

– Не дајте таван! Придржите лампу! – викали су сви око мене. Па ја седох у највећем узбуђењу, а сви прилажаху да ми честитају. Али од честитања није ништа могло бити, јер кад сам лупио челом о астал учинило ми се као да цела васиона потону. И нисам га могао подићи поред највећег напрезања. Само сам осећао: као да се купам у нечему што је мирисало на мрве; дуван и чаршав умочен у вино, И чуо како неко каже: „Нека га, док се одмори.“ А кад ми нека течност уђе у рукав неко је опет казао: „Пустите му руку, нек' исцури.“ Уплашио сам се да није крв, јер знам да сам једног тренутка помишљао да убијем студента, па у том страху подигох главу. Онда сви повикаше: „Дајте му коњака да пресече; да пресече, да пресече.“ Ја сам разумео да ће ми пресећи руку, па сећајући се да сам увек био против сваке операције, узвикнух очајно:

– Не пристајем да се сече, разумете ли! Никад!

– Maіѕ il faut couper! Abѕolument! Du reѕte, je m'en fouѕ!

И тада се опет угледах у огледалу, али тако мртвачки блед, блед као дух, никад нисам био. Међутим било ми је лакше и ја сам молио за тишину да наставим здравицу.

Никола се клатио, бечио и трабуњао:

– Побратиме, бравос;... није вајде, бравос, бравос, брааавос! – Али сви рекоше да Никола који се лудачки кикотао треба да иде кући и да ја морам ићи с њим. Ми смо се неко време опирали, али, напослетку, послушасмо. И кривећи се на климавим ногама понесмо наше капуте, па напустисмо кафану остављајући друштво у најбољем расположењу.

Ја сам, зачудо, напољу сасвим дошао к себи и водио Николу испод руке. (Да сам дошао к себи познао сам по томе, што сам се већ почео стидети.) Била је прошла поноћ и јасна месечина обасјавала је паланку, нему као сеоско гробље. Он је вукао ноге и сваки час спотицао се о шиљато камење калдрме.

– У ногу, друже, у ногу, еј, море, у ногу!

Стезао сам нос да не прснем у смеј. Тако ми је нешто смешно било.

Он се тетурао, наваљивао на мене свом тежином, ишао час брже час лакше.

– Држи темпо, друже, темпо! – опомињао сам га.

– Е, мој побратиме, ето докле сам дотерао. Кад пролажасмо преко пијаце сетих се његовог оца.

– Слушај – рече он заплићући језиком – видео сам пропалица, али као што смо нас двојица – нигде нема.

Па се лудачки смејао као да јеца. А тај смех, ох благи Боже, необично ме подсети на онај његов плач у земуници на фронту.

– Али запамти – продужи он – ако једног дана чујеш да је нестало Николе Глишића...

– Ама где ћеш, несрећниче?

– Где? То не знам. Али одох, знај од-ох...

Прођосмо цркву и скретосмо у његову улицу коју сам познавао. Велике, црне сенке липа покретале се на земљи потајно као утваре. На улици пред бербер ницом кашљао је и гласно зевао ноћни стражар. Испружен полеђушке он је гледао у Месец, Док су се плехани тасови покретани лаким ветром, тајанствено брујећи, лелујали.

Кад стигосмо пред кућу он истрже своју руку:

– Причекај, побратиме.

Ја застадох, а он продужи клатећи се, пипајући и држећи се зида без чије би се помоћи срушио.

Затим уђе на капију па се мало после зачу његов промукли и пијани глас и испрекидани, престрављени шапат жене. А одмах затим као нека борба, очајно задржавање као рвање неко и нешто се сурва и откотрља низ високе дрвене степенице.

Ја журно ступих унутра и угледах црну прилику Николину згрчену у грозну гужву на дну степеница. У истом тренутку, према светлости из предсобља, спазих и жену где дрхће на врху степеница.

Кад казах ко сам и да се не плаши ње нестаде да се мало после понова појави, усплахирена, са свећом у руци:

– Ах, свемогући Боже, ви сте?!

С крајњим напрезањем подизао сам Николу, отомбољеног, млитавог, опуштеног и тек после неописаних мука успео сам да га положим на постељу у истој оној соби у којој смо разговарали оне вечери, на два дана пред његово венчање. Није се мицао.

Заиста много муке беше ме стало док сам га изнео и положио у постељу његове спаваће собе. Али у том напрезању које ми је снајка олакшавала придржавајући га, она и ја додирнусмо се неколико пута н увек се чудно погледасмо. Нешто пријатно до манитог заноса, неко слатко узбуђење које ми је уливало нове снаге, прострујало би кроз мене и заголицало би ме при сваком од тих случајних додира. А кад бих ја заустио да се извиним она би ме, преко јадног, разбарушеног Николе, пресекла неким пожудним, страсним погледом до лудила.

У салону, где смо прешли, потом, она ме је молила за опроштај њихове неизгладиве срамоте преда мном. Рекла ми је: да се стиди од мене, да ништа сигурно није знала о мом доласку, да је њен живот чемеран. Захваљивала ми што сам дошао, а он ме је позвао само на њено наваљивање, те да се заједнички посаветујемо: може ли штогод бити од њиховог живота и од Николе, који се од доласка из војске, а нарочито од скорашње смрти своје мајке, сасвим изменио, изгубио, пропио, искварио у служби. То је последње средство и она више неће да буде луда. Па страстан плач и одмах затим осмех какав никада нисам видео на неном смерном лицу, нешто чудно нестално, извештачено, циничко, чулно, нешто дражесно и нечедно, у исто време.

Покушавао сам, колико сам могао, да објасним, да умирим, да изразим веру: да ће се све изгладити с обзиром на њихову племениту, херојску љубав која их је сједница, на децу која их понова чврсто и нераздвојно морају везати; и обећавајући да ћемо, сутрадан, кад будем дошао, о свему хладно и паметно размислити, наумих да изађем.

Али се она енергично успротиви:

– Не, нећете ићи – рече она хватајући ме за руку која од тога додира задрхта. – Има места овде. Сутра већ нећете га познати. Стидиће се и покајнички молити за опроштај.

Неодлучан посматрао сам је муцајући нешто и падајући у све већу забуну. Витка, али бујних форми, са великим грудима које су се уздизале, зажарена, уплакана, била је дражесна у својој лакој хаљини сасвим припијеној уз дрхтаво тело.

Понова сам узео капут да идем, да је не гледам, кад, изненада, облачећи га, оборих нешто што се откотрља под астал. Ја се сагох да оно дохватим и како се, мачијом хитрином, она пожури да то учини пре мене, ја поклецнух и падох обгрливши је.

У слаткој напрегнутости, узрујан алкохолом, морао сам је чудно погледати устајући. Ох, оне исте жарке очи засењене дугим трепавицама!

– Остаћете... морате, свакако морате остати.

– О, хвала... молим... кад кажете.

Из дечије собе зачу се испрекидан, гласан уздах у сну. А из црног оквира на зиду посматрао ме строги израз очију старога оца тако одлучно опомињући да се скамених.

Али блудна пара слатке пожуде избијала је помамно из жене, она опој се распростирала око ње и била јача од свега. Све се око мене окретало. И не знајући више шта чиним ја страсно прошаптах.

– Снајкице!... Ох, снајкице!

Па је бесно зграбих око паса. И док се она сва упијала у мене, ја сам је гризао у оној безумној грозници страсти која...

5
Сјајно сам се провео у гостима, моје ми части. Прошло је од тада неколико дугих месеца, а ја ни о чему другом и не мислим. Све што ме тиштало то је: да пронађем какав било посао или измислим какав му драго разлог па да понова одем у Вујановац. А кад ономад прочитах у неким новинама да је Николе Глишића, тамошњег шефа благајничког одељења, мога побратима, заиста нестало, нимало се нисам зачудио. Јер по знацима моралне пометености које сам на њему приметио, приликом прошлог виђења, ништа друго и боље није се од њега могло ни очекивати. У новинама стоји: да се још не зна је ли и шта проневерио и да никакво писмо, при одласку, није за собом оставио; као и да је инспектор Министарства отпутовао да утврди стање касе и остало. Међутим стигло ми је и опширно писмо од снајке. Пише ми: да је Николе нестало сутрадан пошто су издали седмицу Боби која је, у овој последњој великој епидемији грипа, настрадала. Како изгледа, за оно друго двоје деце није много Ни марио. Имање је остало прилично. Чим сам прочитао писмо појурио сам у другу собу и рекао девојци:

– Ах, Марија, спремите ме за тужно путовање вечерас брзим возом. И не заборавите кутију са жутим ималином као прошли пут, тако вам Бога!

Али кад је све било спремно одустао сам, мада никаква посла нисам имао. Међутим доцније свратићу, о разуме се. Морам, живота ми, видети како стоји дубока црнина мојој двоструко ожалошћеној снајки. Чак се носим мишљу да је сасвим преселим у Београд, јер, ако ћемо право, оно сунце и није за паланку. Само чекам да се она мало смири... А чим одем потражићу исто оно друштво да још једанпут онако славно испијемо за душу мога „покојног“ побратима. Шта, врага? Ако не буде црк'о, као што он говораше за свога кума и њему неће бити рђаво. Јер забадава се није говорило: како је на фронту имао везе са неком Енглескињом која га је, док је лежао пегави тифус, веома нежно неговала. Можда ће на њеним равним грудима наћи онај мир што га је, овде, на облим, узалуд тражио. Уосталом, како му да Бог. Има једна ствар само: њему овамо више места нема, он овамо више нема шта да тражи. И само зато јавно ово причам, што знам да међу вама има лапарала, а кугла Земљина није више оно што је била, пространа и непроходна, те да бар од вас, кад вас нека комисија случајно нанесе тамо где је он, сазна права наша осећања и да овамо не долази јер нема где. Може по целом свету тражити своју срећу, ја сам своју нашао. А То ћу рећи оном истом поштованом друштву кад се понова будемо искупили кот „Лафа“, и То у виду једне дубоке и духовите, дакле, здравице, коју сам већ, углавном, сачинио. И Микобер нам мора декламовати једну громку. А том приликом, ево моје речи, истући ћу на мртво име крезубог студента, само ако се буде тамо затекао; тога подсмевала према коме од оног вечера осећам несавладљиву одвратност. Биће русваја. Јест, једино чекам да се снајка мало смири. Јер не би било лепо, части ми. И жалост има своје време. И цело моје морално биће побунило би се... Зато нека прође што треба да прође... Части ми, не би било ни најмање лепо... Шта ми ви на то кажете? Рад сам да чујем ваше веома цењено мишљење и... и да вас умолим за једну цигарету. Збиља, невероватно, попуших вам све цигарете, господо!

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта

Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза