Опет ћу вечерас око седам сати,
Да се одмори крцата глава,
Истом улицом у круг корачати,
Пустити ветар да мисли развејава.
– Ритуална шетња, неопходан лек.
На врху улице поглед ће скренути
До куће на углу сасвим обичне,
Где под стрехом стоје заклоњене,
Две столице, старе, распарене.
– Ако нећеш свој, живиш туђи век.
Опет су ту, комшика бака и комшија деда,
Док сунце залази и јесен мирише.
Седе и ћуте, ал' заједно су.
Рећи им нису потребне више.
– Слобода или блискост? Свет или ја?
Данас је дан као онај јуче
И ништа се важно десило није.
Али осмех се сам на лице навуче -
Призор из бајке доказ истини је.
– Буди поред мене кад почне да свиће.
И ја видим столице и на своме трему
И чујем тишину немих разговора.
Са срца скидам сумње копрену.
Враћам се уназад, од ушћа до извора.
– Љубав је могуће, јесте и биће.
