Дани су бескрајне рупе
Испуњене хиљадама празних тренутака.
Још један, још један, и још један.
И сваки рад је блажен, вредан,
Да пажњу скрене
Са пустоши свакодневне.
Ноћи су безбојне сене.
Јастук храпав, тврдоће неизмерне.
На десној страни немир,
На левој нема сна,
И питања, питања,
Неодговорена.
Како да камен са груди покренем
Кад га ни удах ни издах не могу подићи?
Само у себе да кренем,
Искрено верујући.
Порука дође јасна и кратка:
„Љуби, љуби, без повратка.“
