I
Кроз шапат лишћа сам те звао.
Ал' све је тихо
и мрак је пао;
и тишина је
тужна као
пољубац који ти нисам дао...
А месечина сву ноћ вене,
и дахом спира
мртве сене,
и свира, свира
ту над њима —
а ноћ се прене,
и струји тихо у звуцима...
О, ко се ноћас то у њима
сетио мене!
II
Издишу жице меке
Са виолине тио —
У звуцима се скрио
Слатки крај тајне неке —
У звук сам ноћас слио
Све молитве далеке...
Издишу жице меке
И тихо ме походе,
Ко шум вечерње воде,
Над којом поноћ клечи,
И слуша куда оде
Последњи звук без речи...
И док ноћ шири руке
И тоне још у мени
Последњи дах без хуке:
О, снови моји снени,
О, греси скупоцени,
Претварам вас у звуке!...
XXVII
У манастиру
мојих снова,
ко молитва је ноћ дубока.
У чудном миру
осаме тмурне,
кандила висе
као две урне
свете и лепе од порока.
Унутра нико не уђе за мном.
Само у ноћи
у углу тамном,
кад још засветле моја два ока,
док на њих сенке мукло слазе:
С иконе свеци језике плазе...
Стихови обљављени у часопису "Мисао" 1920.
