Шта ли тај сусрет обећава мени,
тај нерасцвали цвет овога дана?
И пакао и рај су отворени:
душа се сва колеба узбуркана!
Ал' сумње нема! На двери неба стиже
она, и у свој загрљај те диже.
И тако рај те прими, ко да беше
ти вредан вечно лепога живота:
све твоје жеље и наде замреше,
ово је душин циљ, ова лепота
неупоредива, пред којом сместа
чежњивих суза врело тећи преста.
Како ли хитрим кораком неизмерни
махаше дан, ко да тренутке тера!
Остаће овај пољубац вечерњи
ко печат обречења, тајна вера.
Сличног су лика нежни ишли чисти
часови, ал' ниједан сасвим исти.
Пољубац, сладак, последњи, пресеца
окрутно дивни сплет љубавних плима.
Праг нога избегава, крене, клеца,
ко пред огњеним мачем херувима.
Укочен поглед, тмурну стазу мери
и осврће се, ал' запрете су двери.
Запре се срце сад у себе, ко да
никад није отворено било
и равно свима звездама са свода
блажене сјајне сате уз њу пило.
Зловоља, грижа, прекор, брига љута
тиште га сад док спарном стазом лута.
Зар не преоста свет? Зар свете сене
литице оне не крунишу више?
Зар жетва не зри? И њиве зелене
не рубе реку, поље не мирише?
Зар не крили сву земљу превеличје,
облика бескрај час, час безобличје?
Гле како је јасно изаткан и љупко
по небу лебди, ко анђео сам,
напустивши облака строгих клупко,
њој сличан, витког лика свети прам!
Такву је усред срећне игре лаке
виде, милију од милине сваке.
Ал' лик њен тражи на тренутке само
од ваздушастог тог уобличења;
натраг у срце! Боље ћеш је тамо
гледати како креће се и мења:
у мноштво она једна се прелива
хиљаду пута, и све лепша бива.
Онакав какав беше када стаде
пред вратнице, да срећи ме поведе,
кад пољубац последњи мени даде,
па тад још један на усне ми сведе:
лик драге, трептав, јасан неизмерно,
огњем у срце утисну се верно.
У срце што ко чврсти бедем стоји
и њом се брани и њу у себи брани
због ње је срећно што ево још постоји
и себе слуша када она се обзнани,
слободом већом сред међа тих се гали
и куца само да њој за све захвали.
Љубавни нагон, пре, у мени неста;
жеља да будем вољен беше свела;
а сад се, с надом, воља јави сместа
за смерање, решења, хитра дела!
Ако ли љубав икога подари
духом – на мени то се сад оствари;
захваљујући њој! Тело и душа
стењаху стрепњом од мрске тежине:
свуд гледах грозне слике усред тмуша,
сав потиштен од душевне празнине;
сад нада свиће – њу на прагу знану
угледах, благим сунцем обасјану.
С миром у Богу, што нас – веле речи
апостолове – више но ум толи,
поредим спокој љубавни, што лечи
срећом уз биће које душа воли;
мир срца ничим угрозити не да
најдубљу сврху: да њој се савим преда.
У нашој чистој души тежња бије
да се са вишим, чистијим, незнаним
захвално, радо и потпуно слије
и стопи тајну с вечно неназваним;
то зовемо: побожност! Ја се појим
таквим блаженством када пред њом стојим.
Њен поглед, као јарког сунца зубља,
и њезин дах, благ попут развигора,
чине да чврста скрама самољубља
топи се ко ледена зимска кора;
сопствена воља, корист – све то мине,
све она својим доласком расплине.
И као да ми каже: „Свакога сата
нама се живот прељубазно даје.
Прошлост је нама скоро непозната,
непрозирна будућност наша сва је.
Па и кад вече плаши ме, још гледа
сву моју радост сунце када седа.
Не оклевај! Ко и ја погледај се
смотрено – ведро с тренутком у очи!
Кад твориш, славиш или волиш, дај се
наклоњено њему, хитро к њему крочи.
Нек све је где си, као дете предан,
и тако бићеш све, и непобедан.“
Ја мишљах: теби зборити је лако,
бог теби даде тренућа милине,
па се крај тебе, миле, у трен свако
осећа као миљеник судбине;
ал' миг да идем плаши ме – шта мени
тад вреди умни збор тај узвишени!
Сад сам далеко! Тренутак овај худи
још нешто чека; шта? Не умем рећи:
лепо и добро пружа, ал' ми груди
то тишти, свега морам се одрећи.
Неукротљивом чежњом свуд се вијем
и не знам ништа до да сузе лијем.
Нек навиру! Нек непрестано теку!
Стишати неће жар што мноме гори!
Груди ми буче, кидају се, пеку,
ту смрт се са животом љуто бори.
Јест, има трава за бол што тело коље:
ал' нема дух одлучности ни воље,
ни представе: шта без ње сад да чини.
Хиљаду пута њезин лик дозивам:
сад плашно приђе, сад чили у даљини,
час нејасан, час светлошћу обливан;
то ближење, то даљење, та плима
и осека – где утехе ту има?
Оставите ме, сапутници верни,
овде крај стене, мочваре и вреса;
крените! Свет вас чека неизмерни,
пространа земља, висока небеса;
изучавајте природу, бескрајне
гледајте њене и муцајте тајне.
Изгубих себе сам, изгубих свемир,
драг више нисам боговима ја;
Пандору су ми за кушњу и немир
дали: сва добра, и још већа зла;
приведоше ме на усне пуне дара,
раздвајају ме, и бол ме разара.
•Препевао Бранимир Живојиновић
