Као брада седа старца
Промућурна, превејана,
Испијена годинама
А мудрошћу испуњена,
Облак ми се чини онај
Што пучином господари.
Галебове вихор гони
Са висина, са небеса,
У бришућем ниском лету
Додирују овлаш вале,
Изгледа ми да се грле,
Гледајући са обале.
А острво стеновито
Вековима туда плута,
Видело је ову слику
Небројено много пута,
Па сад жмури и дремуцка.
Тек по неки бродић бели
Прошета се хоризонтом,
А морнари са палуба
Прошарају мало оком,
Те наставе тражећ пута
Куд им бродић плута.
Тако јуче, тако данас,
И сутра ће исто бити,
Опет ће се море и небо
Као једно ту спојити,
И опет ће звезде ноћас
Показати златну стазу,
Схватих тада да све стоји
Само ми смо у пролазу.
