На шта, о реци! подсећа ово болно тетурање континентима?
Причам ли другарима уз чашу вина ниједна ноћ не прође без сања;
Под месецом покушам ли још да мислим о срцу и љубавима
Убиће ме, убиће! зора коју прву сретнем у лутањима испод мостова и грања?
О, буде се скверови, улице и тамни тргови
Као облак што плови над сивом једрењачом,
Ето: све моје са станице димљиве полази на разне стране света!
Знаш ли колико је то мучно кад тако сањив човек прође испод јутарњих балкона?
Тада старице милују голубове и асфалтом прогалопирају амазонке у црном.
А горе над куполом катедрале клати се сунце у болничкој кошуљи.
И сви људи који прођу личе на аутомате од каучука и гуме:
Војска манекена по такту корача трговима!
Дактилографкиње испијене, чиновници, раднице, мале нашминкане жене:
Армија идиота који уместо мозга носе нотни систем!
О моји мали, добри људи!
Мењачи, благајници из контоара, православци и Јевреји,
Ви што носите наочаре од жуте корњачине коре,
Ви што знате за име моје и на моју поезију показујете ситне жуте зубе,
Министри, полицајци, буржуји са мршавим коњима и зараженом послугом,
Заслужни синови што из ормара извлачите одличја и свечана одела о националним празницима,
Пакосне старомодне баке са лорњонима и девице које сањају о Христу,
Ја сам за вас скитница чије лице подсећа на изгужване пергаменте,
Сав шарен од зора када се пијан и пустолован низ јутарње улице заљуљам!
Нисам жељан хвале нити топле супе са вашега стола,
Ја! који тако свирепо пљујем на ваш ћифтински морал!
Не гледам чак ни плитке спрудове ваших душа;
Потцењујући ваше светиње, о добри грађани ове земље!
Смејем се живој комедији, упирући револвер у срце свога генија...
