Прамињô је снијег и весело плео
Од сребрних нити свој широки вео,
И распростирô га свуда по Мостару.
У засједи цуре чекале су момке:
Нанула се клепет чуо по сокаку,
Падале су груде по сваком јунаку,
Уз дрхтави смијех и радости громке.
И ти некуд прође, у махалу, сама;
Покрила те зима чистим пахуљама,
Па по теби трепте кô сјајни лептири...
Само твоје лице скрити није хтјела,
И ја видјех како, испод сњежног вела,
Радосно и златно прољеће ме вири...
1913.
