Нећу ти више писати песме.
Нацртан хлеб не толи глад.
Пустињских визија суве су чесме.
На песку никад не поста град.
Ни писма ти више писати нећу.
Мутаве странице, delete, delete
Нека се одморе тела станице
И жеља усахне кô давни мит.
И све ћу вештичије просути супе.
Идемо на суво, кô некад и сад.
„Дванаест корака“ мора да успе.
Скидање с неба тежак је рад.
Само над сновима ја немам моћи.
Не правим планове, не тражим спас.
Драма се одвија потпуно сама.
„Љубави...“ у сну чујем познати глас.
