Сомалијер ми дође у сан,
Што зна тајне лози и чокоту,
Зовем га да препозна и наспе ми
Даха твога мирисну ноту.
Вино што на тебе мирише
Опије ме знано и чула буди.
Дани наши, прошли и будући,
Играју преда мном, и сами луди.
Пусте жеље намах оживе,
Стара храброст је позвана.
На леђа твоје недосањана
Жудно спуштам кожу свог длана.
И ко да су златници сву ноћ лутали,
Тражећи давно заборављен пут,
Близином обасјани, ту се скупили,
Под моје грло, на груди и скут.
Тело ми се расу у милион коцки.
Сам Пикасо их скупио не би.
То подсвест моја срећу саставља
Од делића сећања, за утеху себи.
Чежња се опет грубо поиграва.
Познајем њена дела лажљива.
Пре свитања пробудим се,
Сама, крхка, жедна и сањива.
