Пријатељу, уместо поздрава шаљем ти једну своју вену!
Погледај у јунско небо и веслом заплови по мојој души.
Ту на обалама, где се нижу арабеске ладова, младост спава,
Огроман месец млад и у шумама тако жут:
Тада, заборављајући ме,
Запевај за зором другом кад пођеш на нови пут!
Запевај, да се један метеор одрони над селом
Из нашег краја оном аријом невеселом
Кад последњи зашкрипи ђерам!
И петао ће крикнути уз воденични јаз
Са осушене иве.
Срце моје низ две дуге шине
Са зорњачом растопиће се у варници брзовозне локомотиве
Кад низ далеке прерије мине.
Као да си дахом опрао ране онима што на континентима трпе,
Запевај! Док чежњиво пружам руке
На неизмерним миљама где је бол поцепао речи у крпе,
Да већ мрзим луке
Где одмарам тело.
Ако сам скитница, бар због мога пустоловног срца
Да мирно заспим са данима празним као дим!
Јер болно је, болно, мајчина кап крви уз облаке са Карпата
Канула на усне!
О, пољуби месечеву златну плочу,
Ћемане у селу и хајдука у гори!
Кад јесен брезове наше шуме обавија тешким снима
Помисли да сам несрећни Руђин
Што осамљено лута далеким друмовима...
О, ти што имаш руке пуне маља и јужне сентименталности,
Протумачи моје снове!
Потребно је у будћности да ме неко спасе баналности,
Данас кад пијем и мењам возове,
Сав предан огромној словенској фаталности.
Протерај чамац низ крвоток мој пре но што ми косе оседе,
Биће као да је петао са буњишта пробудио моје детињство
С кљуном с оне стране неба, забоден у срце једне звезде
Од јутра бледе!
Протумачи моје љубави, бол и чудне дане
Лутања братством с полова на меридијан –
Бог очи отвара онде где престаје мој сан
Из ове ноћи незаспане!
