Биографија
Ранко Младеновић рођен је у Клисури код Беле Паланке 28. јуна 1892. године. Био је српски авангардни песник, драмски писац, књижевни и позоришни критичар и новинар.
Основну школу учио је у родном селу и Пироту, гимназију у Пироту, Нишу и Београду. На Филозофском факултету у Београду 1912. године уписује се на Групи за историју опште, упоредне књижевности и историју уметности, где завршава пет семестара. У Првом светском рату учествује у Ђачком батаљону, познатом као 1300 каплара. У бици на Сувобору бива заробљен, тако да Први светски рат преживљава у аустријским заробљеничким логорима. Из заробљеништва се враћа фебруара 1919. године. Прве две послератне године проводи на студијама у Швајцарској. У Берну полаже дипломски испит са докторатом из историје, одбраном тезе "Друга владавина кнеза Михајла Обреновића 1860—1868".
Прве песме је објавио 1908. године у часопису Момчиловац, а потом
објављује и у многим другим часописима: Босна, Дело, Српски књижевни
гласник, Мисао, Звезда, Путеви, Алманах Бранка Радичевића, Живот и рад, Летопис
Матице српске, Време и др.
За међуратну модерну српску књижевност од кључног значаја је његово уређивање часописа Мисао (1922—1923) у коме је окупио већину тадашњих српских авангардних стваралаца. Био је секретар Народног позоришта у Београду (1925—1929), наставник у београдским школама, чиновник у Универзитетској библиотеци, управник Народног позоришта у Осијеку, па директор Драме Народног позоришта у Београду и уредник часописа XX.
Објавио је манифесте: Визионарска лирика (1919), Космичка
лирика (1920), Интуитивна режија (1922), Архиктетура нове
заједнице (1923). Такође и збирку песама Звучне елипсе (Београд,
1928), монографију о Јоакиму Вујићу, Драмске гатке, драме Страх од
верности (1931) и Човек поносан што нема среће (1933).
За време Другог светског рата био је у заробљеничком логору у Нирнбергу, да би, као тежак болесник, 1942. био отпуштен из логора.
Умро је на Бадњи дан, у Београду 6. јануара 1943. године, у четрдесет петој години живота.
