Дајем вам земљу у вашу баштину –
Људима с неба викну Зевс бог,
Поклањам вам је у вечну својину
Само да дела нек свак дође свог.
И тад пожури све што руке има,
Старо и младо на свој пође рад,
Ратар потрча пољским плодовима,
А по шумама оде витез млад.
Трговац своје напуни мазге,
Поп узе вино, као део свој,
Краљ позатвара мостове и стазе
И рече: од свег десетак је мој!
Но, доцкан, пошто људи све узеше,
Из даљина је дошо песник тад.
Али за њега ничег не беше,
Јер све је газду свог имало сад.
Вај, зар свог верног заборави сина?
Те да на земљи ничег нема он?!
Одјекну вапај до божјих висина...
И песник паде под Јупитеров трон...
Ако су снови светски те занели
– рече Зевс – ништа ја нисам крив том
– Где беше онда кад се земља дели?
– Ја – рече песник – бех у небу твом.
Гледао сам светлост коју дајеш собом,
Слушао сфера и небеса пој.
Опрости духу што, озарен тобом,
Изгуби земљу и део на њој.
– Шта ћеш – Зевс рече – свак има свој део,
Подела земље свршена је ствар.
Но, ако са мном живети би хтео,
Ево ти небо и небеса чар.
•Превео Трифун Ђукић
