Све нам се изнова рушило, и постајало Скадар,
Само си ти стасао – нашег порекла владар!
Узалуд све богатство, и силе царског трона,
да нису са висина спуштена твоја звона!
Од исте божанске меди, којом се жезла творе,
Потиче њихова јека – изнад светачке Горе!
И то су сви наши пути, од тебе, до небеса,
и натраг, низ поноре: крви, смрти и беса!
Ако још једном будемо, из себе, протерани,
ти ћеш нам блажити бол, као мелем на рани!
Мада те нисмо достојни, у овом горком часу,
смемо ли се надати – помирењу, и спасу!
Искажи светим словом, сатвори сваку клетву,
одузми нам из руку, и молитву, и жетву!
Али нас прими себи, и стишај наше свађе,
да опет будемо народ, који је тобом нађен!
15. јул 1998.
