Целу ноћ плачу и умиру звезде,
и јеца небо из свију дубина;
кроз месечину белу ко од крина
бескрајно негде црни коњи језде,
избезумљени и без господара;
и вриште нека црна јата птица,
и пиште нека јата удовица,
и мре од туге негде мајка стара.
У ове ноћи ником нема мира;
Ко пустош нека кроз све душе рида;
а уморан је живот сам, и дрема
све, пијано од умора; и свира
бездушни ветар, голе ране кида:
но залуд боли, ни бола већ нема.
