кô овај црни врт, кô талас што у даљама пљусне
и небом тмину над сјајем месеца згусне…
Но – нећеш бити срећна – слутње чујем моћ.
Можда грешим. Само сам песник, у ствари
превртљиви пријатељ тугама пролазним,
безбрижни сањар у радостима кратким,
уметник који исто за таму и светлост мари.
Али, слутње су врло надахнућу сличне:
та горчина у мом гласу потиче од презира!
Зато – твој пут је прави, јасан, без немира:
те сенке, те магле – моје су визије невичне.
На крају, предосећам: живећеш тихо, лепо –
све док се у теби ватра чежње не пробуди,
но тад, ниједном звездом нећеш таћи сјај луди,
као кад сам те ја светлошћу обасипао слепо.
•С руског препевао Анђелко Заблаћански
Из часописа Суштина поетике, број 77, април/јун 2023.
