Заборавићеш ме. Заборавићеш и ову ноћкô овај црни врт, кô талас што у даљама пљусне
и небом тмину над сјајем месеца згусне…
Но – нећеш бити срећна – слутње чујем моћ.
Можда грешим. Само сам песник, у ствари
превртљиви пријатељ тугама пролазним,
безбрижни сањар у радостима кратким,
уметник који исто за таму и светлост мари.
Али, слутње су врло надахнућу сличне:
та горчина у мом гласу потиче од презира!
Зато – твој пут је прави, јасан, без немира:
те сенке, те магле – моје су визије невичне.
На крају, предосећам: живећеш тихо, лепо –
све док се у теби ватра чежње не пробуди,
но тад, ниједном звездом нећеш таћи сјај луди,
као кад сам те ја светлошћу обасипао слепо.
•С руског превео Анђелко Заблаћански
