Однегуј у своме гласу – птицу;
тај плави придев – измаглицу!
Па пусти звезду да је скида,
са врха стабла, крошње вида!
Ту, где се отвара врт лудила,
сама се вечност пробудила!
И прешла у реч, у дах слога,
вечност: то време пуно Бога!
Крстивоје Илић – ВРЕМЕ ВЕЧНОСТИ
