II
Жалбо црних птица и тужне похвале
Празно име иза смрти и обијен вид
То није љубав то је патња и стид
Кад одјеци померају места, и обале.
Подземни ветар успава заспале
Улаз чувају две тишине и хрид
То није љубав то је патња и зид
Од лобање где труну звезде што су сјале.
Нестајем бдијем постајем глас и време
Цвет већи од ноћи празни талас без успомене
Звезде које се над главом мојом пале
Којима замених вид и име свога правца
Лађо пуна заборава и ветра без прамца
Некога света тешке сене пале.
(Трагични сонети)
