Душко Трифуновић

Душко Трифуновић рођен је 13. септембар 1933. године у Сијековцу код Босанског Брода. Био је српски књижевник, песник и телевизијски аутор. Није био члан секција, ни млади песник пионир. Прву песму је написао тек по повратку из војске, са двадесет две године. Душко Трифуновић, син Петре и Васа Трифуновића из Сијековца – села надомак Босанског Брода, учио је браварски занат и завршио је шумарску школу и до 1955. године радио је као бравар у фабрици вагона у Босанском Броду. Тада одлази у Сарајево и уписује Филозофски факултет - одсек за књижевност.

Годину дана по доласку у Сарајево објављује и своју прву књигу поезије. Током студирања је уређивао часопис Живот, био је секретар удружења књижевника БиХ и слободни уметник. Након студија запошљава се на Телевизији Сарајево као уредник музичко-забавног програма и омладинског програма, где често доводи у програм ондашње популарне музичаре, првенствено припаднике сарајевске рок сцене. На телевизији је запамћен као аутор емисија на ТВ Сарајево „Шта дјеца знају о завичају.”

Најпознатији је постао на основу сарадње са рок саставом „Бијело дугме“. До тог момента је било незамисливо да познат и афирмисан песник сарађује са рок бендом. Из те сарадње су се изродили хитови као што су „Има нека тајна веза“, „Шта би дао да си на мом мјесту“, „Главо луда“ и тако даље. Сем тога, писао је текстове и за „Индексе“, Тешку индустрију, Неду Украден, Здравка Чолића, Арсена Дедића а последње познато естрадно име са којим је радио је био Жељко Јоксимовић (песма „Има нешто“). Укупно је око триста његових песама компоновано и снимљено, а свега три песме у животу је написао на музику.

Душко Трифуновић је објавио преко осамдесет пет књига, највише поезије, а написао је и четири романа. По избијању рата у Босни, 1992. дошао је у Нови Сад да живи и ради, а целокупна имовина и књижевно дело у рукопису су уништени. Од песама које је знао напамет, Душко је поново написао и објавио шест књига песама. Успео је да прикупи и поново објави укупно петнаест поетских књига и два романа, па је тако његово књижевно дело остало сачувано.

За свој рад је добио следеће награде: Бранкова награда, Шестоаприлска награда града Сарајева, Награда Змајевих дечјих игара, Савезна награда за бригу о деци, Искре културе Војводине, Инстелова награда, Златни кључић и Микина чаша 2005.

Душко Трифуновић је умро 28. јануара 2006. године у Новим Саду. Према сопственој жељи сахрањен је у Сремским Карловцима, 30. јануара 2006. године. Споменик Душку Трифуновићу је на видиковцу у Сремским Карловцима. Бронзана скулптура песника, дело је вајара Стевана Филиповића.

На Палама се једном годишње одржава књижевна манифестација „Дани Душка Трифуновића“ где се окупљају песници из Републике Српске, Србије и Црне Горе.

Опширније...

Душан Срезојевић

Душан Срезојевић рођен је 12. октобра 1886. године у Јагодини. Био је српски авангардни песник, приповедач и полемичар.

Основну школу и гимназију, до мале матуре, завршио је у Јагодини, а више разреде и матуру у Београду. Студирао је српску књижевност, националну историју и француски језик, код Богдана и Павла Поповића, Јована Скерлића, Александра Белића. Дипломирао је 1911. године.

Прву песму објавио је 1908. године у Српском књижевном гласнику. Поезију је углавном објављивао у следећим часописима и листовима: Бранково коло (1909-1911), Борба (1910-1912), Ново време (1910), Социјалист (1910), Звезда (1912).

Његову песму Унутрашњи дијалог уврстио је Богдан Поповић у Антологију новије српске лирике (1911). За живота објавио је само једну збирку песама, Златни даси (Крагујевац, (1912). Књига је прештампана (са обимном студијом, приређивањем и белешкама Драгутина Огњановића) у издању крагујевачке Светлости 1975. године.

Песник Душан Срезојевић умро је 15. јануара 1916. помрачене свести у душевној болници. До гроба га је испратио само Петар Кочић. Године 1927. његов гроб је прекопан.

Од песника није сачувана ниједна фотографија. Иако се појављивао у антологијским прегледима, никада није уврштен у канонске песнике.

Опширније...

Душан Радовић

Душан Радовић, српски писац скоро да је познатији под именом Душко Радовић, рођен је 29. новембра 1922. године у Нишу. Био је песник, новинар, афористичар и ТВ уредник. Био је главни уредник „Пионирских новина“, уредник Програма за децу Радио Београда, уредник Програма за децу Телевизије Београд, уредник листа „Полетарац“, новинар „Борбе" и (од 1975. године) уредник Студија Б.

Најширој публици је познат по афоризмима којима је будио Београђане на таласима радија „Студио Б“, који су касније објављени у три књиге „Београде добро јутро”. Емисија је почела да се емитује јула 1975. године, укинута је 1982. када су одређени чланови владајуће партије окарактерисали Душкове афоризме као политичке поруке са израженом моралистичком и демагошком позадином.

Дела овог аутора превођена су на све значајније светске језике.

Радовић је добитник наших најугледнијих награда: Невен, Младо поколење, Награде змајевих дечјих игара, Награде Стеријиног позорја, Седмојулске награде, као и дипломе Међународне организације за дечју књижевност Ханс Кристијан Андерсен.

Као члан редакције и преводилац са француског дао је имена ликовима у стриповима Талични Том и Крцко. Неке од његових песама су постале хитови за децу у извођењу Дечјег хора "Колибри“.

Поводом 100 година од његовог рођења објављена је монографија „100 година Душка Радовића”.

Душан Радовић је преминуо 16. августа 1984. године у Београду.

Опширније...

Душан Матић

Душан Матић рођен је у Ћуприји 31. августа 1898. године. Био је песник, мислилац, преводилац, романсијер, есејиста и прозаиста, један од покретача надреализма у српској књижевности.

Радио је као професор гимназије пре рата и професор Академије за позориште, филм и телевизију у Београду после рата. Кратко време, одмах после рата, радио је у редакцији издавачког предузећа "Просвета". 

Као гимназијски професор предавао је 13 година а онда је после два полтичка хапшења без осуде пензионисан! Био сарадник у авангардним часописима "Зенит" и "Путеви".

Са Оскаром Давичом и Ђорђем Костићем написао књигу "Положај надреализма у друштвеном процесу".

Душан Матић је умро 12. септембра 1980. године у Београду.

Опширније...

Душан Васиљев

Душан Васиљев, песник и прозни писац, један од најзначајнијих српских експресиониста рођен је у Великој Кикинди, тада у Аустроугарској, 19. јула 1900. године, од мајке Ракиле и оца Косте. Васиљев је имао сестру Александру, брата Спасоја и сестру Јелену. Мајка му је умрла 1904. а отац се потом по други пут оженио. Из тог брака рођено је још петоро деце, од којих је троје умрло непосредно после рођења. Основну школу је похађао у Кикинди, а грађанску и учитељску у Темишвару, где су му се породица преселила 1911. године.

Пошто му је отац отпремљен на фронт, морао је да преузме бригу о браћи и сестрама. Похађао је школу и радио као писар, а 1917. се пријављује у војску. Позивају га 1918. и отпремају на фронт на Пијави. Враћа се исцрпљен и са озбиљним знацима маларије и бронхитиса.

По повратку у Темишвар затиче српску војску. Ступа у службу у команду места, као писар и тумач, а потом као деловођа. Оснива Коло младих Срба и лист Слога. Када је српска војска напустила Темишвар, одлази у Београд. Уписује се као ванредни слушалац на Филозофски факултет, почео је да сарађује у Слоги, Књижевном југу, Дану, у Мисли, коју води Сима Пандуровић. Студије је морао да прекине, али завршава педагошки курс и 1920. прелази у Ченеј као учитељ, место које је тада припадало Југославији, и исте године се жени са Милојком Малетић. Поново га 1921. позивају у војску, у Кратово, где гони качаке и бугарске комите.

Болестан, пуштен је кући исте године. Проводи време у Ченеју, где му се стање погоршава. Покушава да се лечи, 1923. године одлази у Загреб, али га враћају са препоруком да се јави на пролеће.

Душан Васиљев је умро 27. марта 1924. године у Кикинди. За живота није успео да објави ниједну збирку песама.

Опширније...

Душан Анђелковић

Душан Анђелковић је рођен 28. јула 1910. године у Београду. Отац Димитрије (1870–1926) дошао је у Београд из Раче Крагујевачке; мајка Косара, рођена Радојковић (1876–1956) из Јагодине). Душан Анђелковић је одрастао у Дурмиторској улици, у Савамали, у крају званом "Три кључа", изнад некадашње Баре Венеције. У Београду је завршио основну школу, као и средњу економско-финансијску (1929. године). Играо је фудбал у београдском „Хајдуку“ са „Лиона“ на мести бека.

Писао је поезију, прву песму је објавио у шеснаестој години живота (1926) и желео да студира књижевност, али са завршеном средњом школом није имао право уписа. Запослио се у Београду и уписао у гимназију „приватно“, као ванредни ученик. У Четвртој гимназији у Београду историју му је предавао Милош Црњански, а српски језик и књижевност Момчило Настасијевић, што је, по његовој изјави, вероватно утицало да веома цени и негује снагу и лепоту речи.

Из политичких разлога премештен је у Ивањицу, касније у Нови Сад, па у Београд. Није био члан комунистичке партије, али је припадао кругу социјалне књижевности и дружио се са Чедом Миндеровићем, Ђоком Јовановићем, Мирком Бањевићем...

Године 1935. био је члан редакционог одбора часописа „Стварање - књижевне новине“ (власник и одговорни уредник Веселин Филиповић Брезнанац), заједно са Чедом Миндеровићем и Јованом Поповићем, где је објављивао и своје радове.

Пре Другог светског рата објављивао је песме по многим листовима и часописима, поред осталих у Летопису Матице српске и у Српском књижевном гласнику, али су оне остале расуте јер је веома мали део обухваћен првом збирком Вечно жито (издање аутора, Београд, 1938). Лирски израз своје поезије покушавао је да споји са социјалном нотом, да песма у себи носи поруку, па је прву збирку песама „Вечно жито“, по сопственим речима „лишио неких најбољих песама, у којима је лирска нота била најуочљивија“. Питао се „да ли моји стихови у тако бурном времену ишта значе... да ли уопште треба писати поезију... То моје схватање био је један од разлога што, поред заузетости на пословима у служби, нисам могао одмах да наставим књижевни и поетски рад. Можда сам из тих разлога прешао са поезије на прозу. Јер у њој је много шири израз, снажнији, са много више правог живота. У поезији нисам дао пун израз, а у прози сам хтео да овладам изразом у целости, да њиме изразим сву сложеност живота... и да тај израз проширујем другим жанровима, радио и ТВ драмом“.

Пре рата је написао двотомни роман „Бекства“ (203 и 170 страна), који није објавио, али је његове делове касније користио у раду на роману „Таван“ и „Три кључа Београда“, касније објављен под насловом „Лудничка башта“.

За време Другог светског рата добио је задатак од своје илегалске везе, Боже Јовановића, да остане да ради у Министарству финансија јер његове очи нису дозвољавале одлазак у партизане. Илегално је радио са групом на прихвату људи за одлазак у Космајски и Сремски партизански одред и на набавци лекова, одеће и осталог и после рата добио потврду општине Савски венац да је био један од најбољих руководилаца илегалних група. Када су га дражиновци ставили на списак за ликвидацију, са породицом је побегао у околину Београда, у Железник и друга места.

За време Другог светског рата и окупације није објављивао.

После рата је радио у Централном већу синдиката, на идеолошкој пропаганди, а потом као руководилац финансијских службеника. Када је завршио партијску школи „Ђуро Ђаковић“ 1947. године постављен је за руководиоца издавачког сектора у Новинско-издавачком предузећу „Рад“, са задатком да развије тај сектор и до 1951. године „Рад“ се развио у издавачко предузеће. Потом је премештен у Институт рада ФНРЈ, па у Савезни секретаријат за здравство и социјалну политику, као саветник и виши саветник.

Уписао је студије књижевности на Филозофском факултету, али је због природе посла морао да студира Економски факултет на коме је дипломирао 1965. године и да напише велики број чланака и више књига о економији и финансирању здравства. Пензионисан је 1971. године и од тада се бавио само књижевношћу. Био је ожењен Маријом, рођеном Миндић (1910–2005), са којом има децу Миливоја (р. 1940, магистра књижевности и књижевника) и Владимира (1946, дипломираног инжењера грађевинарства).

Као писац интересовао се за проблеме дефинисања жанрова приповетке, романа, радио и ТВ драме, питањима релистичке књижевности и тока свести у књижевном делу, као књижевном техником и стилом Пруста, Џојса, Фокнера, Селинџера, Апдајка и других савремених писаца, проучавао зен-будизам, психоанализу, Сиоранов „Кратак преглед распадања“, мемоарску литературу... Сматрао је да се пре свега у драми, али ни у прозном делу, „не сме све рећи... да мора остати недореченог... Приповетка може да буде живописна, пуна украса, али то за роман није битно. Ти украси одвлаче пажњу читаоца али проширују кругове интересовања.“

У својим романима обухватио је бурно време од 1900. године до краја века и описивао углавном Београд, нарочито део у којем је одрастао - крај око Три кључа у Савамали (сада Сарајевска улица), Бару Венецију и такозвану Лудничку башту, коју у својим романима сматра симболом живота.

Душан Анђелковић умро је у Београду 6. маја 1997. године у 86. години живота.

Преузето са Амика.рс

Опширније...

Драгутин Тадијановић

Драгутин Тадијановић рођен је у Растушју, код Славонског Брода 4. новембра 1905. године у сиромашној и бројној породици. Основну школу је полазио у Подвињу, суседном селу. Мир раних ђачких дана пореметио је Први светски рат који је убрзо одвукао његовог оца на фронт. У тим годинама, као десетогодишњи дечак, први пут се сусрео са градом.

Гимназију је похађао у Славонском Броду, а универзитетске је студије започео 1925. године на Господарско-шумарском факултету у Загребу, а 1929. године прешао је на Филозофски факултет на којем је дипломирао. 

У последњим годинама студија живео је у ђачком дому у Руњаниновој улици и радио као коректор Народних новина. После Другог светског рата Тадијановић је био уредник најпре у Накладном заводу Хрватске, а затим у издавачком предузећу Зорадо 1958. године У пролеће 1953. изабран је за дописног, а 1965. године за редовног члана ЈАЗУ. У јесен 1953. постао је директор Академијина института за књижевност. 

Његова најзначајнија дела су књиге песама Лирика, Сунце над ораницама, Пепео срца, Дани дјетињства, Туга земље, Пјесме, Интимна изложба цртежа из Раба, и сабране песме Благдан Жетве, Сребрне свирале и Прстен. 

Драгутин Тадијановић је умро 27. јуна 2007. године у Загребу.

Опширније...

Драгомир Брајковић

Драгомир Брајковић рођен је 10. децембра 1947. године у селу Писана Јела, код Бијелог Поља. Био је српски песник. За књигу Крвава свадба у Брзави добио је књижевне награде: "Милан Ракић", "Исидора Секулић", “Ристо Ратковић” и "Тринаестојулску"; за књигу Ватра у рукама додељена му је "Октобарска награда града Београда" за 1991. годину, а за књигу Слово о постању (изабране и нове песме) додељене су му награде: Град писаца Херцег Нови, "Свети Сава" и "Вито Николић".

Брајковић је добитник награде "Златни грумен" на Борским сусретима књижевника Балкана 1989. године, "Вукове награде" за 1991. годину и "Печат вароши сремскокарловачке".

 

Приредио је и две антологије наше савремене поезије за децу: Све што расте (1984) и Важна питања (1988), а са Милованом Витезовићем приредио је и пропратио коментарима Читанку Косовског боја (1989).

Песме Драгомира Брајковића превођене су на руски, немачки, шведски, словеначки, енглески, португалски, румунски, шпански, словачки, македонски, италијански, француски, кинески, турски, јапански и јерменски језик а заступљене су у више прегледа, панорама, антологија, читанки и у школској лектири.

Драгомир Брајковић је умро 29. новембра 2009. године у Београду.

Опширније...

Драгољуб Рајић

Драгољуб Рајић рођен је 1938. године у мачванском селу Узвеће у којем је завршио Основну школу. Матурирао је у веома цењеној шабачкој гимназији 1957. године. Студирао је у Београду на Филозофском факултету. По завршетку студија радио је као професор српског језика у Основној школи „Вук Караџић“ и Економској школи у Шапцу.

Због болести, превеликог психичког растројства, напустио је посао и повукао се у родно село, где је живео усамљенички, без породице. Поезију је писао од ране младости и објавио је збирку Дамари (1966). Доста је објављивао у периодици тог времена, као што су Демо, Видици, Поља, Провинција и други. Био је уредник часописа У ствари који је излазио у Шапцу. У издању шабачког Гласа Подриња, 1989. године, под називом Старе песме објављен је избор из дотадашњег Рајићевог стваралаштва.

Рајићева поезија је дубоко везана за живот Мачве. Сва пуна немира и трагања за светлошћу и љубављу, она има доста широк распон: од почетних младалачких описа природе мачванског села и обичаја у њему, до узнемирених трагања за смислом живота.

Живот је изгубио несрећним случајем у саобраћајном удесу у Узвећу 1995. године.

Опширније...

Драгољуб Ђенадић

Драгољуб Ђенадић Ђенa рођен је 1910. године у плодној мачванској равници. Био је учитељ по занимању, а пре свега велики песник и музичар, ентузијаста и занесењак. С правом се може рећи да је Ђена цео свој живот посветио песми.

Његови дани пролазили су у школи, или у просторијама КУД "Јанко Веселиновић" у Богатићу где је са тамбурицом учио младе да свирају и певају, а његове ноћи пролазиле су за писаћим столом, са пером у руци везући стихове и стварајући поезију која је била овладала целим његовим бићем.

Објавио је неколико збирки песама (Монсуни над воћњацима душа, Људи иза жица...), у којим има изузетних песничких остварења.

Драгољуб Ђенадић Ђенa је умро 1971. године.

Опширније...

Драгиша Ајдић

Драгиша В. Ајдић, српски сликар, вајар и песник, рођен је 30. октобра 1928. године у Битољу. Управо ту је, до своје тринаесте године, провео једини безбрижни део свог живота. На Видовдан 1941. године његова породица одатле бива протерана и долазе у Краљево.

Веома брзо по доласку, у масовној одмазди, стрељају му оца Василија. Силом новонасталих прилика Драгиша, поред гимназије, преузима улогу мушке главе у породици и почиње да ради као "носач за варош ", препродавац разних ствари, и друге тешке послове да би помогао мајци у одгајању својих сестара и браће.

Још као гимназијалац писао је песме и сликао наговештавајући будућег, несуђеног вајара и несвакидашњег уметника. У пролеће 1952. године Драгиша (тада већ студент) у пратњи бившег школског друга из Краљева покушава да пребегне преко границе у Грчку, али то им бекство није успело и Драгиша је због тога кроз цео свој каснији живот преживљавао разноразне тортуре комунистичке власти. Прво су га бацили у скопску тамницу "Кастер", одатле спроведен у Војну нервну болницу у Скопљу, затим прослеђен у истражни затвор у Београд из кога га шаљу на ВМА – нервно дељење и на крају стиже у злогласни Губеревац – који је сам прозвао "Кућа без квака" ( у којој је много честитих Срба у оно време губило ум и главу).

Драгиша В. Ајдић за јавност хладно и одсечно АД, за блиске и вољено умилно Даго – за живота је објавио две тзв. "самиздат" збирке песама и то "Вијуга лудила " изашла је 1962. године, а "Кућа без квака" 1976. године. Постхумно из његове богате песничке заоставштине издата је 1989. збирка песама "Београде граде" и аутобиографски запис о његовом бекству роман "Кастер". Као сликар је приредио пет самосталних изложби. То су 1963. (Атеље 212); у Битољу 1969. (Галерији градске џамије); 1970. (Клубу студената Филозофског факултета у Београду), затим 1976. (Клубу позоришних уметника Савременог драмског позоришта у Београду) и најзначајнија изложба 1980. године у фоајеу биоскопске сале Дома омладине у Београду. Ова дела су једина телесна и духовна деца, јер му бурни живот у бројним ускраћивањима и брза смрт нису омогућиле да стигне ни до вољене жене, ни до много жељене деце. Једном приликом рекао је: "Сликари су ме хвалили да сам најбољи песник међу сликарима, песници су тврдила да сам најбољи сликар међу песницима – толико о прихватању, не мене, него мог рада".

Рафалном и појединачном паљбом својих стихова АД је решетао зидове казамата у којима је био затваран и окиван, а исцелитељском сликом спонтано рођеног сликарства бранио је напаћену душу и израњавано тело у надљудском ходу кроз тајни пакао и јавно чистилиште времена у ком је био осуђен на такав изнуђено отуђени живот. Његов живот и целокупно уметничко дело, одбрана су човековог достојанства, његове вечне жудње за слободом.

Драгиша Ајдић је умро 5. марта 1982. године Последња жеља била му је – "Не сахрањујте ме у ову земљу". Кремиран је.

Опширније...

Драгиња Адамовић

Драгиња Адамовић рођена је 1925. године. Била је српска песникиња. Објавила је три књиге поезије: "Земља луг до неба" (1977), "На крају тишине" (1979) и "У време одсутно" (1987). Заступљена је у три песничке антологије: "Песникиње Крагујевца" (1991), "Лирски бруј Шумадије" (2004), и "Певачи уснуле престонице" (2006, 2007).

Своје радове објављивала је и у књижевној периодици, дневним листовима и недељницима.

Књиге "Земља луг до неба" и "У време одсутно" награђене су годишњим наградама од стране Културно-просветне заједнице општине Крагујевац.

Живела је и радила у Крагујевцу. 

Драгиња Адамовић је умрла 2000. године.

Опширније...

Добрица Ерић

Добрица Ерић рођен је 22. августа 1936. године у селу Доња Црнућа у Краљевини Југославији. Био је српски књижевник, песник, један од најзначајнијих српских писаца XX века. Писао је поезију, прозу и драме, а његове песме за децу постале су неизоставан део читанки. Објавио је више од стотину књига поезије, прозе, сликовница и антологија, а за свој рад је добио исто толико награда и признања.

Ерић је детињство провео у родној Доњој Црнући код Горњег Милановца. Његови родитељи, Милош и Радмила бавили су се пољопривредом. Добрица је завршио четири разреда основне школе у Враћевшници. Како је сам говорио, бавио се разним занатима, али му је писање посебно ишло од руке. Својим стиховима осликао је живописну природу шумадијског краја па је тако постао лирски здравичар Груже.

Прву збирку песама под називом „Свет у сунцокрету“ објавио је 1959. године. Љубав према родном крају, те успомене из детињства били су његова главна инспирација. Годишња доба, баште, шљивике и сокаке свог родног места, Шумадије и целе Србије Добрица Ерић је кроз своје песме приближио и оним нараштајима који нису одрастали на селу, па чак ни на овим просторима. Његова лирика блиска је и деци и одраслима, па је због тога постала незаобилазан део школске лектире. Он је један од најзначајнијих представника тзв. поезије сељака-песника XX века. Добрица Ерић је аутор неколико романа, пет књига лирске прозе, двадесет три збирке песама, пет позоришних драма, више од четрдесет књига за децу. Заједно са књижевним критичаром Драгишом Витошевићем приредио је антологију сељака песника „Орфеј међу шљивама“ која је објављена 1963. године. Године 1994. штампана је његова самостална антологија „Да сабљама земљу делимо“.

Дела су му продата у тиражу око милион примерака, а много песама и књига је преведено на стране језике. Заступљен је и многим антологијама. Заслужни је уметник града Београда.

Добрица Ерић је преминуо 29. марта 2019. године у Београду. Сахрањен је у родном месту, на сеоском гробљу у Доњој Црнући.

Опширније...

Димитрије Митриновић

Димитрије Митриновић рођен је 21. октобра 1887. године у селу Доња Поплат у Херцеговини у учитељској породици. Основну школу је завршио у Доњем Поплату и у Благају, а осам разреда Велике гимназије у Мостару.

Већ у гимназији је показивао високу интелектуалну свест и 1904. је био заговорник оснивања тајне библиотеке, а 1905. године је основао тајни ђачки клуб Матица. Ту су се сваке недеље окупљали ученици мостарске гимназије, расправљали о актуелним и литерарним питањима, и читали своје ауторске радове. Већ тада је Митриновић објављивао своје песме, писане компликованим системима античке метрике. Исте године су му објављене прве две песме, и то - Пјесма у сутон и Lento doloroso у Новој искри и у Босанској вили. До краја гимназије објављено му је још двадесетак песама у Срђу, Делу, Бранковом колу, Српском књижевном гласнику, Хрватском ђаку, Новој искри и Босанској вили. Потписивао се псеудонимом М. Димитријевић и само једном Anticus.

У јесен 1907. године уписује се на Филозофски факултет у Загребу и после две године студије наставља у Бечу и Минхену. Студирао је филозофију, психологију и логику. У то време објављује радове о Марку Аурелију, Аристотелу и Руђеру Бошковићу (1908/09) у Босанској вили. Године 1910. постаје и најмлађи члан редакције Босанска вила и његовом заслугом часопис се пуни радовима младих аутора из свих југословенских крајева и ту су своје прве песме објавили Иво Андрић и Милош Црњански.

Упоредо са студирањем Митриновић пише и објављује поезију. Ангажује се и на покретању часописа Зора који је излазио као месечник (1910-1912) заједнице јужнословенских студената у Бечу и њиховог друштва Зора (1863-1914). Одржавао је везе са Београдом из кога је добијао материјалну помоћ и стипендију. Сарађивао је са књижевником Велимиром Рајићем (1879-1915), тада службеником Министарства просвете и са интелектуалном елитом Београда, као и Загреба, Мостара, Сарајева, Беча, Минхена, Рима и свих градова у којима је боравио. Знао је грчки, италијански, а писао своја дела на енглеском и немачком језику, преводио с тих језика и писао критичке радове о значајним ствараоцима. Филозофска дела која је преводио имала су суштински утицај на његову поезију, а предмет песникове лирике је човек, његова душа неразмрсива и загонетна.

Први светски рат је провео у Лондону. После рата je (1920-1921) сарађивао у недељнику The New Age а затим је са групом сарадника основао The New Britain(1933) и New Europe (1934) у којима је писао осврте на светска збивања. Потписивао се псеудонимом M.M.Cosmoi.

Димитрије Митриновић је једна од најпротивречнијих и најоригиналнијих личности у српској књижевности с почетка XX века и ниједан покушај обухватнијег сагледавања модерне српске и југословенске књижевности, утврђивања стварних почетака књижевне авангарде на нашем тлу незамислив је без имена овог ствараоца: песника, филозофа, критичара, есејисте, визионара, покретача, творца васељенске утопије о јединству свих народа. Живео је у Немачкој, и Великој Британији где је 1954. основана фондација Нова Атлантида за ширење његових ујединитељских идеја.

Овај изузетни стваралац је био уверени апостол вере у моћ и право усправљеног човека. Себе је објашњавао библијским параболама: Буктиња гори, ватра је упаљена. Ја сам онај који сеје, али не диже жетву.

Димитрије Митриновић је умро 28. августа 1953. године у малој радној соби дворишне зграде велике куће Норфолк Лоџ, на Ричмонд Хилу. Сахрањен је на лондонском гробљу Хејгејт.

Извор

Опширније...

Десимир Благојевић

Десимир Благојевић рођен је 1905. године у Тополи. Ниже разреде гимназије завршио је у Крагујевцу, а више, матуру и Правни факултет у Београду.

Оставши рано без родитеља, запослио се као административни службеник у београдској железничкој дирекцији, а касније у Уреду осигурања радника. После тога почиње да се бави новинарством што ће остати његово опредељење читавог живота.

Оставши рано без родитеља, запослио се као административни службеник у београдској железничкој дирекцији, а касније у Уреду осигурања радника. После тога почиње да се бави новинарством што ће остати његово опредељење читавог живота.

У редакцијама Времена и Правде уређује културне рубрике, пише чланке, фељтоне и есеје из књижевности и ликовне уметности. Био је један од уредника и сарадниика Рефлекса, Чаше воде, Беле ревије, Књиге другова, Уметности...

Објављивао је песме у Српском књижевном гласнику, загребачком Kњижевнику, сарајевском Прегледу, цетињским Записима и другим листовима и часописима.

У време рата радио је као надничар у бившој државној штампарији. После рата враћа се новинарству и поезији. За свој песнички рад добио је више признања и књижевних награда. Уочи рата додељена му је награда Милан Ракић за књигу Три кантате, добио је 1967. године Седмојулску награду Удружења књижевника Србије, а за избор песама Недоходу у походе – Змајеву награду 1971. године.

За живота је објавио следеће књиге песама: Шапутања с мостова (1924), Карневал Анђела (1930), Долазак међ цврчке (1955), Три кантате 1956), Птице немилице (1958), Сребрни пливач (1969), и два избора: Земаљска трпеза (1967) и Недоходу у походе (1970).

Десимир Благојевић је умро у Београду 1983. године.

Опширније...

Десанка Максимовић

Десанка Максимовић рођена је 16. маја 1898. године у селу Рабровици као најстарије од осморо деце Драгиње, пореклом из познате свештеничке породице Петровић и Михаила Максимовића, учитеља. Али Десанкине успомене на детињство, толико присутне у њеној поезији, односе се управо на Бранковину у коју је отац премештен након њеног рођења, и где је завршила прва три разреда основне школе.

Очева промена службе одвела је породицу у Ваљево 1908. године где ће будућа песникиња завршити и основну школу и гимназију. Књижевност јој је предавао Сима Пандуровић, који је приметио њен таленат и подржао афирмацију, али су гимназијски дани убрзо прекинути Првим светским ратом.

После положене матуре Десанка је на Филозофском факултету у Београду уписала студије упоредне књижевности, историје и историје уметности.

Прве стихове објавила је у часопису Мисао 1920. године, а најбоље је примљена песма Стрепња да би касније постала сарадник и других књижевних часописа. При крају студија радила је у обреновачкој приватној гимназији, а након дипломирања 1923. године била постављена за суплента Треће женске београдске гимназије. Следеће године публиковања је њена прва збирка једноставног назива Песме. 

Како је током студија испољила интересовање за књижевност других земаља, у првом реду Француске, као стипендиста француске владе боравила је у Паризу. Након овог искуства постављена је за суплента Учитељске школе у Дубровнику где је била запажена и цењена, те ће овај град заувек имати њену наклоност. После доласка у Београд 1926. године радила је у женској гимназији све до почетка Другог светског рата.

У међувремену појавиле су се збирке песама и приповедака: "Врт детињства", "Зелени витез", "Лудило срца", "Срце лутке спаваљке", "Како они живе", "Нове песме", "Распеване приче"... Страдање српског народа опевала је у чувеним родољубивим песмама "Србија се буди" и "Спомен на устанак" и најснажнијој својој песми те врсте надахнутој крагујевачком октобарском трагедијом "Крвавој бајци".

У послератном периоду издвајају се књиге: "Песник и завичај", "Мирис земље", "Говори тихо", "Тражим помиловање", "Немам више времена", "Писма из Норвешке", "Летопис Перунових потомака", "Озон завичаја", "Слово љубави"... Песничким врхунцем Десанке Максимовић сматра се збирка поезије "Тражим помиловање" где у лирској распарави са Душановим закоником песникиња заступа све категорије људи, између многих и своје бранковачке земљаке.

За стваралачки рад добијала је највиша државна признања и награде и била је редовни члан САНУ.

Десанка Максимовић је преминула 11. фебруара 1993. године у Београду. У завичајној Бранковини, где је, по сопственој жељи, сахрањена, створено је мало песничко светилиште. Њена хумка, подигнута по узору на скромна и проста сеоска гробишта, постала је место ходочашћа многих песника, уметника, културних радника и поклоника њеног песништва.

Опширније...

Душан Ђорђевић Нишки

Душан Ђорђевић Нишки рођен је 1951. године у Доњем Требешињу код Врања. Учитељску школу завршио је у Врању 1969/70, Филозофско-историјски факултет у Скопљу 1975. године.

Радио је у више основних и средњих школа у Нишу као школски педагог и директор. Сада ради у ОШ „Свети Сава” у Нишу.

Са колегама из колектива године 2011. покреће Лист просветних радника 45 минута.

Збирке поезије:

Тиховање, Исповест, Молитва, Прибежишта.

Стручне књиге:

Култура здравог живота, еколошко васпитање

Педагошке слагалице,

Методички путокази.

Опширније...

Драги Тасић

Драги Тасић је рођен 26 фебруара 1933. године у сељачкој породици на Белом брегу, засеоку Мале Копашнице на улазу у Грделичку клисуру. Основну школу је завршио у време немачке окупације 1944. године у Великој Грабовници, осмогодишњу гимназију у Лесковцу и Нишу где је матурирао 1952 у Гимназији „Стеван Сремац“ у којој се краће време дружио са годину дана млађим Бранком Миљковићем који је био омиљени песник литерарне дружине школе.

Правни факултет је завршио у Београду 1956. године У време студија искључен је из Студентског града и Комунистичке партије 1954. године због студентских демонстрација на Новом Београду. Неколико година потом и други пут је искључен из партије, па се склаља у Кладањ. У Босни је је био секретар општине, а почетком 1964. године вратио се у Ниш, стекао је породицу, прешао у Бор у коме је провео 40 година радећи. Био је секретар борског Техничког факултета, борске општине и помоћник директора Југобанке за правне послове, бавио се и деценију и по адвокатским послом. Магистрирао је на нишком правном факултету радно право, бавио се повремено и писањем чланака из правне праксе.

Живи током лета у Бору, а преко зиме у Јагодини. Као песник и писац који је тек од 1997 године почео да објављује своје књиге написао је неком приликом да припада тим градовима, али и Лесковцу и Нишу јер и они су обликовали свет којим се бави у својим књигама. Има породицу, докон је, задовољан животом. У неколико последњих година објавио је шест књига прозе и поезије.

Објавио је:

„Морија“, збирка песама, објављена у Бору 1997. 

„Јестонија, Атлантиди и Балканиди, Еп о изгубљеној савести“ - ратно издање у току нато-бомбардовања - Бор, априла 1999. 

„Јестонија, Атлантиди и Балканиди, Еп о изгубљеној савести“, у 132 певања са 5.544 стиха, објављен у Бору и Јагодини - после нато-бомбардовања Србије и Црне Горе, године 1999.

„Крње биографије јахача пањева“, прозна књига је пригодна хроника и козеричан роман о лесковачким матурантима из 1952. године, објављена у Лесковцу, Бору и Ваљеву 2003. г.

„Између два бела брега“, роман о српској породици половином двадесетог века, уочи Другог светском рата, у том рату и после њега; објављен је у Бору и Нишу 2006. г. као дело два писца: браће Радивоја и Драгог Тасића.

„Жункељи и Гигињери“, сатиричан роман о судничарским страстима и напастима, објављен у Бору 2010. г. Роман је је у Бору проглашен „Књигом године борског аутора, 2010. 

„Поетски зборник“, збирка поема и песама; објављена за пријатеље у Бору 2011.

„Љубав у Саваполису“, сатирични роман о српској политичкој елити прве деценије двадесет првог века; објављен у Бору 2011. 

„Потиснути, Узвремене приче“, објављене у Бору 2012. 

„Адвокатске приче“, објављене у Бору 2012. 

„Под сенкама Јестоније“, роман објављен у Бору 2012. године.

Скадарлијска тканица, ПДФ издање

(8. август 2014)

Опширније...

Даринка Јеврић

Даринка Јеврић рођена је у селу Глођане, код Пећи 21. октобра 1947. године била је српска песникиња и новинар.

Основно и средње образовање завршила је у Пећи и студирала књижевност у Приштини. Радила је у Пећи, потом, од 1975. године, као новинар Културне рубрике „Јединства“ у Приштини до своје смрти. Објавила је преко 200 разговора са писцима, сликарима и глумцима. Писала је и позоришну критику. По доласку УМНИК-а и КФОР-а, јуна 1999. године, упркос свим искушењима и недаћама, остала је да живи у Приштини.

Била је уредник у часопису „Стремљења“ и члан уредништва „Сцене“. Њене песме („Слободарска“, „Дечанска звона или светковина срца“ и „Ратникова љуба“) ушле су у антологију „Српске песникиње од Јефимије до данас“, Стевана Раичковића и Слободана Радаковића 1972. године, пре но што је објавила прву самосталну збирку песама. Песме су јој превођене на више страних језика. Заступљена је у антологијама савремене српске поезије у Русији, Украјини, Турској, Индији, Шведској, Чешкој, Италији, Јерменији и Енглеској.

Даринка Јеврић је умрла 16. фебруарa 2007. године у Београду.

Опширније...

Даница Марковић

Даница Марковић рођена је 30. септембра 1879. године у Чачку, где је њен отац Јоксим, пореклом из Смедеревског Марковца, радио као учитељ и настанио се са супругом Милевом. Али не задуго, јер су се већ 1880. преселили у Београд. Даница је била ђак првак када јој је умро отац, чијим је стопама наставила, завршивши Вишу женску школу (касније Учитељски факултет) са најбољим оценама.

Даница Марковић је својом поезијом обележила прву деценију XX века и била је, чак и од најстрожих критичара, одмах прихваћена и хваљена. Унела је нову ноту међу женске стихове, писала је лично и исповедала се, али је то, осим на почетку, чинила под својим именом и презименом. Нису јој на томе замерили. Шта више, поклонили су се њеној храбрости, иако је било и оних који су је "блатили" речима да је особењак који мрзи људе, понекад и цео свет. Истина је да је много тога о њој остало енигма, али они који су је познавали тврдили су да за мржњу није била способна.

Памтили су је као ведру, скромну и љубазну девојку нежног здравља, која је желела да се усавршава, али нажалост, студије српског језика, историје и филозофије је морала да прекине. Материјална оскудица је пресудила. Већ 1897. године је почела да ради као учитељица у основној школи на Врачару, потом на Палилули, а онда у Реснику, Великој Иванчи...

Песничку црту није крила од најранијих дана, па је већ 1900. године почела да објављује стихове у Звезди Јанка Веселиновића, под псеудонимом Звезданка. А онда се 1904. године појавила прва збирка њених песама Тренуци, о којој се Јован Скерлић у Српском књижевном гласнику, нарочито хвалећи Gallium Verum, веома похвално и афирмативно изјаснио.

Писала је тужне песме док је патила за правником и филозофом Јованом Јанковићем, да би ускоро на тренутак променила мелодију. Говорило се да је, док је радила као васпитач у једном женском интернату, на прозору угледала младића због којег јој је цео свет стао. Између ње и згодног Момчила Татића из угледне породице одмах је планула љубав, а она је, причало се, изгубила памет. И више никад није била иста. Били су два света. Она је волела француску књижевност, свирала клавир и обожавала Шопена, а он је водио боемски живот, не желећи да га се одрекне ни после венчања. У то време је већ освајала својом поезијом, поклањајући Момчилу најлепше стихове, извињавала се другима због његовог медитеранског карактера и латинско-влашког духа, а онда је све мање времена и снаге имала за писање.

Награђена је орденом Светог Саве V реда, Српска краљевска академија јој је доделила признање за најбоље књижевно дело, а Богдан Поповић је у Антологији новије српске лирике, строго одабраној збирци, уврстио као једину песникињу, објавивши три њене песме. За разлику од многих, имала је срећу да јој савременици таленат не оспоре, али и несрећу јер га није искористила колико је могла.

Када је почео Први светски рат, а Момчило као официр отишао на фронт, Даница је са децом стигла до Прокупља. Прикључила се побуњеном народу у Топличком устанку 1917. године, помогла је многим људима, а себи зарадила смртну пресуду од бугарске власти, али ју је спасао колега, књижевник Иван Вазов. Као сведок овог догађаја, написала је и објавила Утиске из буне у Топлици.

У Прокупљу је сахранила троје од шесторо деце, који су после рата фактички остали без оца, јер их је напустио и живот наставио са другом женом. Иако јој је Момчило оставио бол и дугове, Даница проналази снагу да пише, враћа се поезији и тка тужне стихове, о лепом официру који ју је оставио. Српска књижевна задруга објављује 1928. године њену књигу Тренуци и расположења, а листови Политика и Жена и свет њене приповедачке текстове. Из њеног пера су изашле многе интересантне приче, које је покушала да одштампа, али у томе није успела, јер су јој туберкулоза и тешка материјална ситуација одузимале енергију.

Даница Марковић, Српска орхидеја, како су је звали, умрла је 9. јула 1932. године у Београду и сахрањена на Новом гробљу.

Од 1992. године у Чачку постоји улица са њеним именом, а од 2003. оно се налази и у називу награде коју Градска библиотека Владислав Петковић Дис у њеном родном граду додељује за издавачку делатност. И у престоничком насељу Коњарник једна ушушкана уличица се по њој зове, али је поражавајуће да ни многи њени станари не знају ко је заправо била Даница Марковић.

Извор (Новости, 5.фебруар 2015)

Опширније...

Душан Ковачевић

Душан Ковачевић рођен је 12. јула 1948. године у Мрђеновцу код Шапца. Основну школу је завршио у Шапцу, а гимназију у Новом Саду 1968. године. Академију за позориште, филм, радио и телевизију је студирао у Београду; дипломирао је на одсеку Драматургије 1973. године. 

Од 1973. године је члан Удружења књижевника Србије. Од 1973. до 1978. године ради као драматург за Драмски програм ТВ Београд. У периоду између 1986. и 1988. године радио је као доцент на Факултету драмских уметности у Београду. Од 1998. године је директор Звездара театра у Београду.

Драме Душана Ковачевића одигране су у преко осамдесет иностраних позоришта. Професионалац је игран у тридесет три инострана позоришта, па и у престижном париском Theatre de la Ville у јануару 2004. године, а 1995. је изведен на Бродвеју у Њујорку, а Свети Георгије убива аждаху је први српски драмски комад изведен у Грчкој. Његова дела су преведена на преко двадесет светских језика.

Написао је велики број драма (Маратонци трче почасни круг, Радован Трећи, Шта је то у људском бићу што га води према пићу, Пролеће у јануару, Лимунација на селу, Сабирни центар, Балкански шпијун, Свети Георгије убива аждаху, Клаустрофобична комедија, Професионалац, Урнебесна трагедија, Лари Томпсон-трагедија једне младости, Контејнер са пет звездица, Доктор Шустер), филмских сценарија (Бештије, Посебан третман, Ко то тамо пева, Маратонци трче почасни круг, Балкански шпијун, Сабирни центар, Подземље, Урнебесна трагедија, Професионалац, Свети Георгије убива аждаху), као и ТВ драма и серија. 

Од јуна 2005. године, до 1. октобра 2006. године, био је амбасадор СЦГ у Португалији.

Октобра 2000. године изабран је за дописног члана САНУ, а за редовног члана САНУ је изабран на Изборној скупштини 5. новембра 2009. године. 

Живи и ради као професионални писац у Београду.

Опширније...

Данило Киш

Данило Киш рођен је у Суботици 22. фебруара 1935. године, од оца Едуарда Киша, мађарског Јеврејина и мајке Милице Драгићевић, - Црногорке. Презиме његовог оца је у моменту када се родио било Кон али је отац мађаризовао своје презиме тј. променио га у Киш. 

Киш је до 1942. године са родитељима живео у Новом Саду, где је похађао први разред основне школе, а затим је прешао у Мађарску, у очев родни крај, где је завршио основну школу и два разреда гимназије.

Након одвођења његовог оца у Аушвиц 1944. године, са остатком породице је репатриран у Цетиње посредством Црвеног крста. Тамо је Киш живео до краја свог школовања.

На Филозофски факултет у Београду Киш се уписао 1954. године, а у септембру 1958. године је као први студент дипломирао на Катедри за општу књижевност.

Киш је био венчан са Мирјаном Миочиновић од 1962. до 1981. године; након развода брака живео је са Паскал Делпеш све до своје смрти.

Данило Киш је умро 15. октобра 1989. године у Паризу, где се једно време и лечио. Сахрањен је у Београду у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Опширније...

Драгана Албијанић

Драгана Албијанић је рођена у Суботици. По струци је дипломирани историчар уметности.

Поезију је почела да пише још у основној школи, али јој је тек у последњих десетак година она постала доминантан вид изражавања. До тада су претезале драмске и ликовне уметности. Осим историје уметности студирала је и глуму и бавила се годинама позоришном уметношћу. 

У слободно време, осим писањем, бави се и сликањем, рецитовањем и хорским певањем. Учествовала је протеклих неколико година на поетским конкурсима у земљи и региону и постигла завидне резултате – другу и трећу награду, као и похвалу на 26. Међународном фестивалу поезије и песника Суботица 2015. године. Волела би да њене песме читаоцима буду на корист у процесу самоспознаје и духовног сазревања.

Живи у Суботици.

Опширније...

Добриша Цесарић

Добриша Цесарић рођен je у Славонској Пожеги, 10. јануара 1902. године. Био је хрватски и југословенски песник. Детињство је провео у Осијеку, матурирао у Загребу, где је и студирао на Филозофском факултету.

У књижевности се појавио као ђак песмом "И ја љубим" у часопису "Побратим" 1916. године, а прву књигу песама објавио је 1931. године. Потом је штампао више збирки поезије, за живота је објавио шест књига које су различити избори већ објвљиваних песама, писао је критичке и мемоарске текстове.

Као песника сутона, вечери, јесени, бола и жудње за светлом, највише га је заоукупљало обично, свакодневно, неупадљиво људско лице из забаченог ресторана или болничке чекаонице, из загушљиве канцеларије или подстанарске собице из радничког стана или трешњевачке улице.

Због једноставности и јасноће. али и наративности, Цесарићева лирика је уживала велику популарност у широким читалачким круговима. Заокупљен темом субјекта у отуђеном свету, поезији је вратио естетику бола, а оријентација на човека и друштво упутила га је на социјално ангажовану књижевност.

Понекад носталгичан, ретко када суморан, Цесарић је песник лепоте живота, песник града, љубави и узајамне људске симпатије и повезаности генерација, естета који је однеговао свој стил. Добитник је награде "Горанов вијенац", 1976. године.

Добриша Цесарић је умро 18. децембра 1980. године у Загребу.

Библиографија: "Лирика" (1931.), "Спасена свјетла" (1938.), "Изабрани стихови" (1942.), "Пјесме'' (1951.), "Књига препјева" (1951.), "Освијетљени пут" (1953.), "Голи часови" (1956.), "Изабране пјесме" (1960.), "Поезија" (1965.), "Слап" (изабране пјесме, 1970.), "Изабране пјесме и препјеви" (1975.)

Опширније...