Биографија
Даница Марковић рођена је 30. септембра 1879. године у Чачку, где је њен отац Јоксим, пореклом из Смедеревског Марковца, радио као учитељ и настанио се са супругом Милевом. Али не задуго, јер су се већ 1880. преселили у Београд. Даница је била ђак првак када јој је умро отац, чијим је стопама наставила, завршивши Вишу женску школу (касније Учитељски факултет) са најбољим оценама.
Даница Марковић је својом поезијом обележила прву деценију XX века и била је, чак и од најстрожих критичара, одмах прихваћена и хваљена. Унела је нову ноту међу женске стихове, писала је лично и исповедала се, али је то, осим на почетку, чинила под својим именом и презименом. Нису јој на томе замерили. Шта више, поклонили су се њеној храбрости, иако је било и оних који су је "блатили" речима да је особењак који мрзи људе, понекад и цео свет. Истина је да је много тога о њој остало енигма, али они који су је познавали тврдили су да за мржњу није била способна.
Памтили су је као ведру, скромну и љубазну девојку нежног здравља, која је желела да се усавршава, али нажалост, студије српског језика, историје и филозофије је морала да прекине. Материјална оскудица је пресудила. Већ 1897. године је почела да ради као учитељица у основној школи на Врачару, потом на Палилули, а онда у Реснику, Великој Иванчи...
Песничку црту није крила од најранијих дана, па је већ 1900. године почела да објављује стихове у Звезди Јанка Веселиновића, под псеудонимом Звезданка. А онда се 1904. године појавила прва збирка њених песама Тренуци, о којој се Јован Скерлић у Српском књижевном гласнику, нарочито хвалећи Gallium Verum, веома похвално и афирмативно изјаснио.
Писала је тужне песме док је патила за правником и филозофом Јованом Јанковићем, да би ускоро на тренутак променила мелодију. Говорило се да је, док је радила као васпитач у једном женском интернату, на прозору угледала младића због којег јој је цео свет стао. Између ње и згодног Момчила Татића из угледне породице одмах је планула љубав, а она је, причало се, изгубила памет. И више никад није била иста. Били су два света. Она је волела француску књижевност, свирала клавир и обожавала Шопена, а он је водио боемски живот, не желећи да га се одрекне ни после венчања. У то време је већ освајала својом поезијом, поклањајући Момчилу најлепше стихове, извињавала се другима због његовог медитеранског карактера и латинско-влашког духа, а онда је све мање времена и снаге имала за писање.
Награђена је орденом Светог Саве V реда, Српска краљевска академија јој је доделила признање за најбоље књижевно дело, а Богдан Поповић је у Антологији новије српске лирике, строго одабраној збирци, уврстио као једину песникињу, објавивши три њене песме. За разлику од многих, имала је срећу да јој савременици таленат не оспоре, али и несрећу јер га није искористила колико је могла.
Када је почео Први светски рат, а Момчило као официр отишао на фронт, Даница је са децом стигла до Прокупља. Прикључила се побуњеном народу у Топличком устанку 1917. године, помогла је многим људима, а себи зарадила смртну пресуду од бугарске власти, али ју је спасао колега, књижевник Иван Вазов. Као сведок овог догађаја, написала је и објавила Утиске из буне у Топлици.
У Прокупљу је сахранила троје од шесторо деце, који су после рата фактички остали без оца, јер их је напустио и живот наставио са другом женом. Иако јој је Момчило оставио бол и дугове, Даница проналази снагу да пише, враћа се поезији и тка тужне стихове, о лепом официру који ју је оставио. Српска књижевна задруга објављује 1928. године њену књигу Тренуци и расположења, а листови Политика и Жена и свет њене приповедачке текстове. Из њеног пера су изашле многе интересантне приче, које је покушала да одштампа, али у томе није успела, јер су јој туберкулоза и тешка материјална ситуација одузимале енергију.
Даница Марковић, Српска орхидеја, како су је звали, умрла је 9. јула 1932. године у Београду и сахрањена на Новом гробљу.
Од 1992. године у Чачку постоји улица са њеним именом, а од 2003. оно се налази и у називу награде коју Градска библиотека Владислав Петковић Дис у њеном родном граду додељује за издавачку делатност. И у престоничком насељу Коњарник једна ушушкана уличица се по њој зове, али је поражавајуће да ни многи њени станари не знају ко је заправо била Даница Марковић.
