Биографија
Душан Анђелковић је рођен 28. јула 1910. године у Београду. Отац Димитрије (1870–1926) дошао је у Београд из Раче Крагујевачке; мајка Косара, рођена Радојковић (1876–1956) из Јагодине). Душан Анђелковић је одрастао у Дурмиторској улици, у Савамали, у крају званом "Три кључа", изнад некадашње Баре Венеције. У Београду је завршио основну школу, као и средњу економско-финансијску (1929. године). Играо је фудбал у београдском „Хајдуку“ са „Лиона“ на мести бека.
Писао је поезију, прву песму је објавио у шеснаестој години живота (1926) и желео да студира књижевност, али са завршеном средњом школом није имао право уписа. Запослио се у Београду и уписао у гимназију „приватно“, као ванредни ученик. У Четвртој гимназији у Београду историју му је предавао Милош Црњански, а српски језик и књижевност Момчило Настасијевић, што је, по његовој изјави, вероватно утицало да веома цени и негује снагу и лепоту речи.
Из политичких разлога премештен је у Ивањицу, касније у Нови Сад, па у Београд. Није био члан комунистичке партије, али је припадао кругу социјалне књижевности и дружио се са Чедом Миндеровићем, Ђоком Јовановићем, Мирком Бањевићем...
Године 1935. био је члан редакционог одбора часописа „Стварање - књижевне новине“ (власник и одговорни уредник Веселин Филиповић Брезнанац), заједно са Чедом Миндеровићем и Јованом Поповићем, где је објављивао и своје радове.
Пре Другог светског рата објављивао је песме по многим листовима и часописима, поред осталих у Летопису Матице српске и у Српском књижевном гласнику, али су оне остале расуте јер је веома мали део обухваћен првом збирком Вечно жито (издање аутора, Београд, 1938). Лирски израз своје поезије покушавао је да споји са социјалном нотом, да песма у себи носи поруку, па је прву збирку песама „Вечно жито“, по сопственим речима „лишио неких најбољих песама, у којима је лирска нота била најуочљивија“. Питао се „да ли моји стихови у тако бурном времену ишта значе... да ли уопште треба писати поезију... То моје схватање био је један од разлога што, поред заузетости на пословима у служби, нисам могао одмах да наставим књижевни и поетски рад. Можда сам из тих разлога прешао са поезије на прозу. Јер у њој је много шири израз, снажнији, са много више правог живота. У поезији нисам дао пун израз, а у прози сам хтео да овладам изразом у целости, да њиме изразим сву сложеност живота... и да тај израз проширујем другим жанровима, радио и ТВ драмом“.
Пре рата је написао двотомни роман „Бекства“ (203 и 170 страна), који није објавио, али је његове делове касније користио у раду на роману „Таван“ и „Три кључа Београда“, касније објављен под насловом „Лудничка башта“.
За време Другог светског рата добио је задатак од своје илегалске везе, Боже Јовановића, да остане да ради у Министарству финансија јер његове очи нису дозвољавале одлазак у партизане. Илегално је радио са групом на прихвату људи за одлазак у Космајски и Сремски партизански одред и на набавци лекова, одеће и осталог и после рата добио потврду општине Савски венац да је био један од најбољих руководилаца илегалних група. Када су га дражиновци ставили на списак за ликвидацију, са породицом је побегао у околину Београда, у Железник и друга места.
За време Другог светског рата и окупације није објављивао.
После рата је радио у Централном већу синдиката, на идеолошкој пропаганди, а потом као руководилац финансијских службеника. Када је завршио партијску школи „Ђуро Ђаковић“ 1947. године постављен је за руководиоца издавачког сектора у Новинско-издавачком предузећу „Рад“, са задатком да развије тај сектор и до 1951. године „Рад“ се развио у издавачко предузеће. Потом је премештен у Институт рада ФНРЈ, па у Савезни секретаријат за здравство и социјалну политику, као саветник и виши саветник.
Уписао је студије књижевности на Филозофском факултету, али је због природе посла морао да студира Економски факултет на коме је дипломирао 1965. године и да напише велики број чланака и више књига о економији и финансирању здравства. Пензионисан је 1971. године и од тада се бавио само књижевношћу. Био је ожењен Маријом, рођеном Миндић (1910–2005), са којом има децу Миливоја (р. 1940, магистра књижевности и књижевника) и Владимира (1946, дипломираног инжењера грађевинарства).
Као писац интересовао се за проблеме дефинисања жанрова приповетке, романа, радио и ТВ драме, питањима релистичке књижевности и тока свести у књижевном делу, као књижевном техником и стилом Пруста, Џојса, Фокнера, Селинџера, Апдајка и других савремених писаца, проучавао зен-будизам, психоанализу, Сиоранов „Кратак преглед распадања“, мемоарску литературу... Сматрао је да се пре свега у драми, али ни у прозном делу, „не сме све рећи... да мора остати недореченог... Приповетка може да буде живописна, пуна украса, али то за роман није битно. Ти украси одвлаче пажњу читаоца али проширују кругове интересовања.“
У својим романима обухватио је бурно време од 1900. године до краја века и описивао углавном Београд, нарочито део у којем је одрастао - крај око Три кључа у Савамали (сада Сарајевска улица), Бару Венецију и такозвану Лудничку башту, коју у својим романима сматра симболом живота.
Душан Анђелковић умро је у Београду 6. маја 1997. године у 86. години живота.
