
Добриша Цесарић рођен je у Славонској Пожеги, 10. јануара 1902. године. Био је хрватски и југословенски песник. Детињство је провео у Осијеку, матурирао у Загребу, где је и студирао на Филозофском факултету.
У књижевности се појавио као ђак песмом "И ја љубим" у часопису "Побратим" 1916. године, а прву књигу песама објавио је 1931. године. Потом је штампао више збирки поезије, за живота је објавио шест књига које су различити избори већ објвљиваних песама, писао је критичке и мемоарске текстове.
Као песника сутона, вечери, јесени, бола и жудње за светлом, највише га је заоукупљало обично, свакодневно, неупадљиво људско лице из забаченог ресторана или болничке чекаонице, из загушљиве канцеларије или подстанарске собице из радничког стана или трешњевачке улице.
Због једноставности и јасноће. али и наративности, Цесарићева лирика је уживала велику популарност у широким читалачким круговима. Заокупљен темом субјекта у отуђеном свету, поезији је вратио естетику бола, а оријентација на човека и друштво упутила га је на социјално ангажовану књижевност.
Понекад носталгичан, ретко када суморан, Цесарић је песник лепоте живота, песник града, љубави и узајамне људске симпатије и повезаности генерација, естета који је однеговао свој стил. Добитник је награде "Горанов вијенац", 1976. године.
Добриша Цесарић је умро 18. децембра 1980. године у Загребу.
Библиографија: "Лирика" (1931.), "Спасена свјетла" (1938.), "Изабрани стихови" (1942.), "Пјесме'' (1951.), "Књига препјева" (1951.), "Освијетљени пут" (1953.), "Голи часови" (1956.), "Изабране пјесме" (1960.), "Поезија" (1965.), "Слап" (изабране пјесме, 1970.), "Изабране пјесме и препјеви" (1975.)