Васко Попа – НА СТОЛУ

Столњак се шири

У недоглед

Сабласна

Сенка чачкалице следи

Крваве трагове чаша

Сунце облачи коске

У ново златно месо

Пегава

Ситост вере се

Уз вратоломне мрве

Крунице дремежа

Белу су кору пробиле

(Из збирке Кора)

Опширније...

Васко Попа – ХОДОЧАШЋА

Ходам са очевим штапом у руци

Са упаљеним срцем на штапу

Стопала ми сричу слова

Која ми свети пут исписује

Цртам их штапом по песку

Пред спавање

На сваком коначишту

Да ми се из сећања не избришу

Далеко сам још од тога

Да их одгонетнем

За сада ми на вучје сазвежђе личе

Имаћу чиме да испуним ноћи

Ако се жив и здрав кући вратим

(Из збирке Успавана земља)

Опширније...

Силвија Плат – ПИСМО У НОВЕМБРУ

Љубави, свет

Нагло мења, мења боју. Улично светло

Пацовским репом полови

Махуне зановети у девет изјутра.

Арктик је то,

Тај мали црни

Круг, с жућкасто-смеђом свилом трава – косицом беба...

Зеленог нечег има у зраку.

Меканог, финог.

С љубављу ме ушушкава.

Зајапурена сам и топла.

Мислим да могла бих бити огромна.

Тако сам неразумно срећна,

Моји Велингтони

Гацају и гацају кроз бајно црвенило.

То је мој посед.

Два пута на дан

Кораком га мерим, њушећи

Дивљи зимзелен с хиром-зеленим

Рубовима назубљеним, гвожђе чисто,

И зидину од старих лешина.

Ја њих волим.

Волим ко што се воли историја.

Јабуке су од злата,

Замисли само –

Седамдесет мојих стабала

Што твоје златнорумене лопте држе

У густој сивој самртној супи,

Милион њихових

Златних листова металних и мртвих.

О љубави, О, целибату,

Нико сем мене

До појаса мокар не ходи.

Ненадокнадиво

Злато крвари и тамни, ждрело Термопила.

Опширније...

Силвија Плат – МОДРИЦА

Боја се сјури на место, тамногримизна.

Остатак тела потпуно је испран,

Боје бисера.

У отвору стене,

Море помамно сише,

Једну шпиљу свег мора средиште.

Величине муве,

Знамен судбине

Низ зид гамиже.

Затвара се срце,

Море назад клизи,

Огледала су покривена.

Опширније...

Силвија Плат – РЕЧИ

Секире

После чијих удара шума јечи,

И одјеци!

Нестају одјеци

Из средишта ко коњи.

Мезгра

Извире ко сузе, ко

Вода што се бори

Да огледало поново створи

На стени

Што круни се и обли,

Бела лобања,

Зеленим коровом изједена.

Годинама касније

На путу их срећем –

Речи суве и незауздане,

Неуморних копита повечерје.

Док

С дна баре, звезде стајачице

Животом једним господаре.

Опширније...

Силвија Плат – РУБ

Жена је довршена.

Њено мртво

Тело носи осмех испуњења,

Привид грчке нужности

Тече наборима њене тоге,

Њене босе

Ноге као да веле:

Далеко догурасмо, готово је.

По једно мртво смотано чедо, бела гуја,

На сваком од малих

Врчева млека, сад празних.

Свила их је

Назад у своје тело као што латице

Ружа затвара кад врт

Замире а мириси прокрваре

Из слатких, дубоких грла ноћног цвећа.

Луна нема због чега да буде тужна,

Док из своје коштане капуљаче зури.

Навикла је на овакве ствари.

Њена се црнина повлачи и пуцкета.

Опширније...

Силвија Плат – СУПАРНИК

Кад би се луна смејала, на тебе би личила.

Исти утисак остављаш

Прекрасног нечег, ал разорног.

И ти и она велики сте дужници светла.

Њена О-уста над светом туже; твоја су природна

А први ти је дар да све у камен претвориш.

Будим се у маузолеју; ту си,

Лупкаш прстима по мермерном столу, тражиш цигарете,

Пакостан ко жена, ал не тако нервозан,

И од жеље мреш да нешто беспоговорно ланеш.

Луна такође, своје поданство понижава.

Ал дању је смешна.

Незадовољства твоја, с друге стране,

Стижу кроз поштански прорез с редовитошћу пуном љубави,

Бела и празна, распростирућа ко угљен-моноксид.

Ни дана без вести од тебе,

Шеташ можда Африком, ал мислиш на мене.

Опширније...

Силвија Плат – СВАКОДНЕВИЦА

Уморна од прстења

Уморна од гласова у глави

који јој кажу – пиши, умри

она ставља главу у пећницу

добро загрејану, нетом опрану

да направи свој последњи ручак

за мужа којег нема,

за децу коју неће видети како одрастају,

чак и за суседа у

стану изнад њеног стана,

јединствен, оригиналан ручак

по њеном рецепту,

не особито сладак,

ручак који је већ и пре спремала

али јој никад није успео,

ручак који ће сама појести...

Опширније...

Силвија Плат – КОЛОС

Никада нећу успети да те потпуно саставим.

Спојен, залепљен, и правилно узглобљен.

Ревање муле, гроктање свиње, блудно гактање

И даље тече из твојих огромних уста.

Ово је горе од какве њиве.

Можда сматраш се каквим пророчиштем.

Глас мртваца, или неког бога.

Тридесет година трудих се

Да ти муљ из грла извадим

Ништа паметнија нисам.

Пењући се малим лествама са лепилом и лизалом

Пужем попут мрава у црнини

Преко јутара твоје обрве

Да поправим велике плоче лобање и очистим

Ћелаве, беле хумке са очију твојих

Плаво небо из Орестије

Се у луку извија изнад нас. О оче, сам си ти

Кадар и знамен као Римски форум.

Начех свој ручак на брду црних чемпреса.

Твоје избледеле кости и акнатска коса су разбацани.

У старој им анархији све до хоризонта.

Требало би нешто јаче од удара грома

Да би се створила таква рушевина.

Ноћима чучих на рогу изобиља

Твога левог уха, ван ветра,

Бројећи црвене звезде и оне боје шљиве.

Сунце излази испод стуба твога језика.

Моји сати сеном су венчани.

Не ослушкујем више гребање

По бледом камењу прстаништа.

И најавила одлазак...

Опширније...

Силвија Плат – МАЛА ФУГА

Тисини црни прсти машу;

Облаци хладни пролазе.

Глуви и неми тако

Слепима дају знаке, а они их игноришу.

Волим црне исказе.

Безличност оног облака, сад!

Свуд белог ко око!

Око слепог пијанисте

За мојим столом на броду.

Опипавао је своје јело.

Прсти су његови имали њушке ласица.

Нисам их се могла нагледати.

Бетовена је могао да чује:

Црна тиса, бели облачак,

Страховити преплети.

Прсти-замке – метеж међу диркама.

Празно и сулудо попут тањира,

Тако се смеју слепци.

Завидим великим звуцима,

Тисиној живици Grosse Fuge.

Глувоћа је нешто сасвим друго.

Такав мрачан левак, оче мој!

Видим твој глас

Црн и разлистан, ко у детињству мом,

Тисина живица од заповести,

Готска и варварска, чисто немачка.

Из ње мртви запомажу.

Потпуно сам недужна.

Тиса је мој Христ, дакле!

Зар није исто тако мучена?

А ти, за време великог рата

У калифорнијском деликатесу

Сецкаш кобасице!

Боје оне мој сан,

Црвене, шарене, као вратови одсечене.

Каква је то била тишина!

Велика тишина друге заповести.

Седам ми је лета било, ништа нисам знала.

Свет се десио.

Једну си ногу имао, и пруски дух.

Слични сад облаци

Шире своје празне чаршаве.

Ништа не кажеш?

Моје је сећање слабо

Памтим једно око плаво,

Актенташну пуну мандарина.

Човек је то био, значи!

Црно је зјапила смрт, као дрво црно.

Преживљавам тај тренутак,

Сређујући своје јутро.

Моји су ово прсти, моја је ово беба.

Облаци су венчана одора, од оног бледила.

Опширније...

Силвија Плат – ОБЕШЕНИ

Шчепао ме за корен косе бог неки.

Цврчах му у плавим волтима попут пророка пустињака.

Ко гуштеров капак шкљоцнуше с видика ноћи:

Свет штурих белих дана у дупљи без сеника.

Грабљива досада за ово ме дрво приби.

Да је он на мом месту, исто учинио би.

Опширније...

Силвија Плат – ДОБРОТА

Доброта се око моје куће шуња.

Дама Доброта, тако је фина!

Плави и црвени драгуљи њеног прстења диме се

У прозорима, огледала се

Испуњавају осмесима.

Шта је стварније од детињег плача?

Можда је дивљији плач зеца

Ал душе он нема.

Шећер све лечи, тако каже Доброта.

Шећер је неопходан флуид.

Његови кристали мелем мали,

О, доброто, доброто,

Што парчиће сакупљаш љупко!

Моје јапанске свиле, очајни лептири,

Могу сваког часа бити прободени, анестезирани.

И ево тебе, с шољом чаја

У пару замотаном.

Млаз крви је поезија,

Ништа га не зауставља.

Пружаш ми два чеда, два ружина цвета.

Опширније...

Силвија Плат – ЖЕНСКИ ЛАЗАР

Опет сам то извела
Једном у сваких десет лета
То ми успева –

Нека врста покретног чуда, моја пут
сјајна као нацистички абажур,
моје десно стопало

Притискач за хартију
Моје лице безлично, фино
Јеврејско рубље.

Салвет у кут,
О, мој непријатељу.
Јесам ли ужасна?

Нос, очне дупље, сви зуби?
Непријатни задах
Нестаће за дан.

Убрзо, убрзо ће месо
Што гробна га рака поједе
Код куће на мени да буде

А ја насмејана жена.
Мени је тек тридесета.
И као мачка могу девет пута да мрем.

Ово је Трећи Пут.
Колико ђубрета
За уништење сваке деценије.

Колики милион нити.
Гомила што крцка кикирики
Гура се да види

Како ми одвијају руку, ногу
Велико свлачење.
Господо, даме,

То су моје руке
Моја колена
Могуће да сам кост и кожа

Па ипак иста сам, идентична жена
Први пут се десило кад ми је било десет година.
Несрећан случај

Други пут сам мислила
Да истрајем и да се више не враћам ту.
Њихала сам се склопљена

Ко морска шкољка.
Морали су да ме зову и зову
И црве с мене скидају као бисерје лепљиво.

Умирање је
Вештина као и све остало,
Ја то изводим маестрално.

Изводим тако да изгледа паклено.
Изводим тако да изгледа стварно.
Могло би се рећи рођена сам за то.

Лако је то извести у гробници.
Лако је то извести и остати где си.
Ово је театрални

Повратак усред бела дана
Истом месту, истом лику, истом зверском
Повику изненађења:

"Чудо!"
Који ме обара.
Плаћа се

Разгледање мојих ожиљака, плаћа се
Слушање мог срца –
Стварно куца.

И плаћа се, много се плаћа
За реч или додир
Ил капљу крви

Прамен моје косе или мог одела.
Зато, зато Хер Доктор,
Зато Хер Непријатељ –

Ја сам ваше дело,
Ја сам ваше благо,
Чедо од сува злата

Што се у врисак истапа.
Вртим се и горим.
Не мислите да вашу велику бригу спорим.

Пепео, пепео
Џарате и мешате.
Месо, кост, ничег ту нема –

Парче сапуна,
Бурма с венчања,
Пломба златна.

Хер Бог, Хер Луцифер
Опрез
Опрез.

Из пепела
Устајем с косама црвеним
И мушкарце као зрак таманим.

Опширније...

Силвија Плат

Силвија Плат је рођена 27. октобра 1932. године у Бостону (Масачусетс) од високообразованих родитеља. Њен отац Ото, немачки имигрант, био је професор ентомологије на Универзитету у Бостону, а мајка Аурелија, кћерка аустријских усељеника, предавала је у гимназији немачки и енглески језик. 

Силвија Плат је била је америчка песникиња, књижевница и ауторка приповедака и једног романа. Своју прву песму је објавила са осам година. Исте године, 1940. отац јој умире од гангрене изазване нелеченим дијабетесом. Његова смрт је оставила дубок траг на младу песникињу. Њена мајка Аурелија уз помоћ својих родитеља настојала је да Силвији и њеном млађем брату Ворену пружи добро образовање и усади им љубав према књизи и учењу.

Силвија је наставила да објављује песме и белетристику у регионалним новинама и часописима, а први чланак  у националним оквирима објавила је 1950. године у К. С. Монитору.

Студирала је на Смит колеџу за који је добила стипендију. Поезију и приче све чешће објављује и то у свим угледним часописима. У то време Плат је први пут покушала да се убије, па је послата у приватну психијатријску установу у којој је провела шест месеци. Враћа се на Смит колеџ где је дипломирала 1955. године с похвалама и Фулбрајтовом стипендијом за студије на Кембриџу.

Плат је упознала Теда Хјуза, будућег британског песника лауреата, на забави у пролеће 1956. године. Пар песника се убрзо након тога венчао, 16. јуна 1956. године, а већ  следеће Плат и Хјуз су се преселили у Сједињене Државе где је Силвија годину дана предавала на Смит колеџу.

Убрзо након што су се Плат и Хјуз вратили у Велику Британију, родила је двоје деце, Фриду у априлу 1960. и Николаса у јануару 1962. године. Убрзо Силвија Плат открива мужевљеву аферу са Асијом Гутман Вевил. Пар се раздвојио и Плат се преселила са децом у стан где је покушала да уреди нови живот за себе и своју децу.

Као песникиња значајно је унапредила жанр конфесионалне поезије и позната је по две објављене збирке песама – „Колос и друге песме“ и „Ариел“. Ауторка је делимично аутобиографског романа „Стаклено звоно“ који је објављен нешто мало пре њене смрти.

Силвија Плат је извршила самоубиство 11. фебруара 1963. године у Лондону, у својој тридесетој години живота. Године 1982. постхумно је освојила Пулицерову награду за збирку „Сабране песме“.

Опширније...

Анђелко Заблаћански – ПАМТИ

О, пусти косе низ груди голе,
међу усне удени сан луди!
Твоје ме жудње маме и боле,
на твом ми струку поглед блуди.

О, дочекај ме устрептала сва!
Кад такнем ти пут, задрхти јаче
и уснама спојимо света два –
док сапета страст у теби плаче

раскрили двери! Дотакнем ли жар
у теби – ево, већ сасвим горим.
С тела скини и последњи зар
да голу, путену дивље те волим.

Разуздај чари, жудње тајне,
врисни мисли заумно рођене.
Љубав увек има очи жарне,
и прсте лудилом вођене.

Од искона ватра је у жени.
Стид су измислили људи,
људи празни, покорни и сени,
да се лакше врелој крви суди.

Зато пусти нек бујају груди
у заносу кад се тела споје.
Сваки дамар до краја нек луди,
ум замраче најсветлије боје.

Али памти – жуд се душом пије,
душом пије, а срцем се даје.
Све друго је додир илузије,
илузије из празне одаје.

9. августа 2017.

(Из збирке Ноћи вучјег зова, 2020)

Опширније...

Иво Андрић – СУНЦЕ

Крајем октобра позвали су младића на прво саслушање. Кад га је стражар после два сата довео натраг, настало је у ћелији 115 мало узбуђење, спасоносно узбуђење, јер свака ћелија жуди за узбуђењем и променом. Једни су га гледали испод ока, други, млађи и слободнији, прилазили су му гласно и отворено.

– Како је било?

– Добро! – одговарао је младић, једући охладнелу и црнкасту кашу из лимене посуде која га је чекала на столу.

– Ђавола добро! – рекао је као јека старачки глас негде из угла.

Али младић није обратио пажњу на пакосну примедбу; њега је једнако држало узбуђено расположење. Образи и уши били су му зажарени, осећао се као свечар, желео је да се смеје и да говори. (Тек кад мрак падне и кад остане сам у својој постељи, почеће ноћне мисли да у својој црној светлости испитује све што је рекао и што није рекао.)

Десет људи у ћелији нашло је бар неки нов повод за разговор и настојало је да га искористи што боље. Младић је весело одговарао сваком. Али тај разговор је угасио исти онај старац из угла. У тренутку затишја; он је рекао суво и непријатно:

– Него, пакуј се ти, младићу; тебе ће да преместе.

– Што да га преместе? – пита неко од оних који мрзе старца.

– Зато што је пропис такав. Чим почну да испитују човека, они га преместе у самицу. То се зна. Ово је нека грешка. Али преместиће те сигурно.

Младић се снужди и ућута. Разговор спласну.

Преместили су га сутрадан, на један сат пре ручка, као што увек раде. Румен онизак стражар појавио се на вратима.

– Ви! Пакујте се!

Младићу заигра срце и стаде дах, као да се спушта на љуљашци. Старац из угла кашљуцну. Стражар викну:

– Шта ме гледате? Пакујте се. Брзо, брзо!

За минут, ствари су биле у завежљају и завежљај под пазухом. Неспретноме окренуо и рекао „збогом“ равнодушном друштву.

– Ворwäртс!* – Марш!

Изненађен и изгубљен, младић је идући дугачким ходником слушао тупу јеку корака, својих и стражаревих. Ја-ти! Ја-ти! Већ после неколико корака њему се чинило да је свет само дугачак ходник, а једини му становници он и његов стражар. Једини знаци живота, бат њихових корака – ја-ти, ја-ти – и слаба јека којом им одговара празан ходник и која се састоји од два а, једно дуго и тамно, а друго кратко и светло: а-а, а-а!

Спустише се за два спрата. И опет дугачак ходник, потпуно сличан оном горњем, само као рђав брат, тамнији и загушљивији. Здесна, ретки прозори са решеткама и густо плетеном жицом, а слева, покована врата на ћелијама.

– Хаалт!** – викну стражар, као да проводи ескадрон војника.

(Подлежући једном нарочитом, бизарном и узалудном начину мишљења који се развија код утамничених, младић је мислио: Овај виче бар десет пута јаче него што је потребно. Значи да у тој излишној вици троши 1000 посто енергије више него што је потребно да се један ненаоружан и покоран човек заустави у ходу. Сав тај сувишни утрошак снаге плаћам ја. Зато ова стална стражарска дерњава не само да вређа него боли и слаби хапшеника као ударци или стварно пуштање крви. Уосталом, све издатке око овог важног и сложеног апарата који се зове тамница плаћамо ми, хапшеници.

Као нека лака, сјајна и весела кугла испе се и спусти тренутно у њему завршетак те мисли: ови људи који су прави, часни, наоружани и плаћани, живе, живе морално и материјално, од сужњева који су по слову закона криви, бедници без части и моћи. То се не би могло доказати, ту на месту, у овом тренутку, очигледно и за цео свет, али за њега је то била жива, страшна и јасна истина, утолико страшнија што је немогућно објавити је и доказати. Шта бива, питао се младић, од таквих сазнања која блесну тренутно и умру у човеку или са човеком, а ипак би била од неке важности за све остале људе?)

На ћелији пред којом су се зауставили био је број 38. Стражар отвори, загледа пажљиво високи мали прозор и решетке на њему, крчаг и празну полицу, и залупи без речи врата за младићем, који остаде неко време насред ћелије не пуштајући ствари из руку.

Ћелија је била малена, али са две железне постеље између којих се једва могло проћи, и две столице од небојене чамовине.

До ручка је време прошло доста брзо. Измерио је ћелију уздуж и попреко, разгледао оскудне предмете у њој и комадић сивог зида који се види кроз висок прозорак. Затим је сео и мислио о том кога ће му убацити на другу постељу. У тим мислима било је и страха и наде, али су све завршавале страхом. Тамничке мисли брзо узлећу, али брзо и падају.

Кад се сврши ручак и кад изнесоше судове, отпоче прво поподне у самици. Пошто је његова пажња брзо и похлепно покупила и утрошила све што је ова убога ћелија пружала, отпоче посматрање и трошење самога себе

Дуго је слушао шум у својим ушима. Изгледало му је као да то зујање јача и расте, и на махове му се причињало као да ће се оно претворити у одређен звук, можда у људску реч. Пажња је бивала све напрегнутија, очекивање све живље, и кад је већ изгледало да је дошло до врхунца и приближило се остварењу, одједном би онај шум падао поново у једнолично безнадно зујање које не казује ништа. Тако се с времена на време понавља та болна плима и осека раздраженог слуха. А чудо се не дешава.

У игру су почела да улазе и остала чула. Пре свега очи. Поглед му је падао на руке које су почивале на коленима. Посматрао је жиле, нокте, боре, нарочито оне које иду око зглавкова као двоструки ситно плетени ланчићи. Празнина је отпочињала исту игру са видом као тишина са слухом. Кад се дуго загледа у те руке што мирују на коленима, почиње да замишља да су то нечије туђе руке и да се нада да ће се оне одвојити и испунити простор пред његовим очима новим невиђеним и радосним покретима и растерати самоћу и чамотињу. Гледа их занесено, причиња му се да се лагано помичу и одвајају. Нада лудо расте. Ево, сад ће слободно дићи руке другог живог бића! Али кад машта дође сасвим близу остварења, занесен поглед се врати у стварност: пред њим леже само његове познате руке, везане за њега и утамничене с њиме. Тада само немоћно макне прстима, као напола мртав инсект. А већ идућег тренутка поглед му се укочи и замагли, и поново отпочиње кратка илузија, осуђена унапред на безнадан пад.

На својим непомичним рукама хапшеник је најпре и угледао сунце. Не сунце само, јер оно не допире никад у ову ћелију, него његов румени, далеки, посредни одблесак. Велико афричко сунце, које је пре три месеца слободан гледао како се диже над Средоземним морем, било је ништа према овом једва приметном сјају. Рашири малко прсте. Подиже лице према прозору, као да је тај прозор невидљиво сунце.

– Једно је сунце. Једно исто свуда.

Говорио је сам себи, у заносу, и одмах су му се речи претварале у певање и лице у занесену, насмејану гримасу човека који је преплављен и заслепљен јарком, неиздрживом сунчаном светлошћу, и наслоњен на ограду брода – пева.

Мора и градове, планине и поља, он није могао да види. Али то није било ни потребно. Све је имао, све је било блиско, присно и могућно, јер је угледао сунце. То није више био велики сјајни колут који га је допратио кроз градске улице до тамничких врата. Не, то што је он сада знао као сунце и звао сунцем, то је било ово невидљиво а свагдашње, немирно и дрхтаво струјање које је испуњавало и покретало сваки делић не само његовог тела него свега око њега, и саме мртве ствари. Сунце – у исто време и течност и звук и дах, са укусом вина и воћа, стално у покрету, са жаром ватре и свежином воде, и што је главно, неисцрпно и непослушно – сунце.

– Постоји само сунце – говорио је сам себи као пијан, мислећи како би се те речи могле певати као мелодија.

Да, у ствари постоји само сунце, а све ово што живи, дише, гамиже, лети, сја или цвате, само је одблесак тога сунца, само један од видова његовог постојања. Сва бића и све ствари постоје само утолико уколико у својим ћелијицама носе резерве сунчевог даха. Сунце је облик и равнотежа; оно је свест и мисао, глас, покрет, име.

Сад то зна јасно и без двоумљења, као што никад ништа до сада у животу није знао. Ето, то је нашао у дну мрачне и влажне ћелије у којој је био невин затворен. И од тога је цео звучао као жица и осећао потребу да пева, сам не зна да ли гласно или нечујно, увек исту мисао и исту мелодију.

О, васионо, шта има у твојим висинама, незнаним, слободним и пространим, иза оне модре небеске опне, кад се оваква блага од сазнања крију по јадним људским тамницама! И шта носе у себи свемирске маглице и комете које прелећу небом, када ово јадно људско тело, изгладнело, у сенци и влази, бијено и устрашено, може да развије овај жар и оволики занос радости!

Уистину, највеће чудо било је у томе да се ово тело, под теретом велике илузије и силног заноса, држи у равнотежи, колико-толико, и да може да савлада ову неодољиву потребу за летом и кликтањем, и да се неком чудном, опет сунчаном, противтежом држи да се, уместо кликтаја, не распе у нечујну експлозију као сунчана златна прашина која се губи у сунцу.

Осећао је на махове да му у утроби гори и сја цело сунце и да му се дијафрагма подиже и таласа као пламен и да му тај унутарњи сјај бије и сукља на очи, на носнице, на све поре. Тада је имао болне и дивне тренутке великог, незадржљивог, житког смеха, који је навирао из њега као топљено злато, и тако снажно да је ширио уста, као певач, од бојазни да се не угуши или да не прсне. А сунце у њему не престаје да сја, свемоћно и једино, неисцрпно, непресушно.

Из тог заноса пренуше га звекет кључева и шкљоцање браве. Делила се вода по ћелијама. Долазило је време за спавање. Није ни приметио да је ћелија била већ мрачна. У том тренутку над њим се, високо на самом плафону, одједном, као сама од себе, запалила сијалица оплетена жицом. Брзо се свукао и легао у леву постељу. Све му је изгледало благо и добро. Спавао је тврдо, сањајући непрестано сјајно сунце и неке моћне, фантастично одевене људе и жене како се сунцу клањају. А око њих непрегледна стада и тешка натоварена кола, која се савијају и шкрипе под теретом богате жетве.

А кад је, сутрадан у свитање, хладно и сумрачно свитање, био пробуђен оштрим и хладним звуком хапсанског звона, чудио се, без бола и огорчења, што је ноћ пуна сунца и богатства, а јутро сиво, убого, без зрачка и видела.

Опширније...