Тисини црни прсти машу;
Облаци хладни пролазе.
Глуви и неми тако
Слепима дају знаке, а они их игноришу.
Волим црне исказе.
Безличност оног облака, сад!
Свуд белог ко око!
Око слепог пијанисте
За мојим столом на броду.
Опипавао је своје јело.
Прсти су његови имали њушке ласица.
Нисам их се могла нагледати.
Бетовена је могао да чује:
Црна тиса, бели облачак,
Страховити преплети.
Прсти-замке – метеж међу диркама.
Празно и сулудо попут тањира,
Тако се смеју слепци.
Завидим великим звуцима,
Тисиној живици Grosse Fuge.
Глувоћа је нешто сасвим друго.
Такав мрачан левак, оче мој!
Видим твој глас
Црн и разлистан, ко у детињству мом,
Тисина живица од заповести,
Готска и варварска, чисто немачка.
Из ње мртви запомажу.
Потпуно сам недужна.
Тиса је мој Христ, дакле!
Зар није исто тако мучена?
А ти, за време великог рата
У калифорнијском деликатесу
Сецкаш кобасице!
Боје оне мој сан,
Црвене, шарене, као вратови одсечене.
Каква је то била тишина!
Велика тишина друге заповести.
Седам ми је лета било, ништа нисам знала.
Свет се десио.
Једну си ногу имао, и пруски дух.
Слични сад облаци
Шире своје празне чаршаве.
Ништа не кажеш?
Моје је сећање слабо
Памтим једно око плаво,
Актенташну пуну мандарина.
Човек је то био, значи!
Црно је зјапила смрт, као дрво црно.
Преживљавам тај тренутак,
Сређујући своје јутро.
Моји су ово прсти, моја је ово беба.
Облаци су венчана одора, од оног бледила.
