Жена је довршена.
Њено мртво
Тело носи осмех испуњења,
Привид грчке нужности
Тече наборима њене тоге,
Њене босе
Ноге као да веле:
Далеко догурасмо, готово је.
По једно мртво смотано чедо, бела гуја,
На сваком од малих
Врчева млека, сад празних.
Свила их је
Назад у своје тело као што латице
Ружа затвара кад врт
Замире а мириси прокрваре
Из слатких, дубоких грла ноћног цвећа.
Луна нема због чега да буде тужна,
Док из своје коштане капуљаче зури.
Навикла је на овакве ствари.
Њена се црнина повлачи и пуцкета.
