међу усне удени сан луди!
Твоје ме жудње маме и боле,
на твом ми струку поглед блуди.
О, дочекај ме устрептала сва!
Кад такнем ти пут, задрхти јаче
и уснама спојимо света два –
док сапета страст у теби плаче
раскрили двери! Дотакнем ли жар
у теби – ево, већ сасвим горим.
С тела скини и последњи зар
да голу, путену дивље те волим.
Разуздај чари, жудње тајне,
врисни мисли заумно рођене.
Љубав увек има очи жарне,
и прсте лудилом вођене.
Од искона ватра је у жени.
Стид су измислили људи,
људи празни, покорни и сени,
да се лакше врелој крви суди.
Зато пусти нек бујају груди
у заносу кад се тела споје.
Сваки дамар до краја нек луди,
ум замраче најсветлије боје.
Али памти – жуд се душом пије,
душом пије, а срцем се даје.
Све друго је додир илузије,
илузије из празне одаје.
9. августа 2017.
(Из збирке Ноћи вучјег зова, 2020)
