slike pesnika

Иво Андрић – СУНЦЕ



ivo andric sunce, proza
Крајем октобра позвали су младића на прво саслушање. Кад га је стражар после два сата довео натраг, настало је у ћелији 115 мало узбуђење, спасоносно узбуђење, јер свака ћелија жуди за узбуђењем и променом. Једни су га гледали испод ока, други, млађи и слободнији, прилазили су му гласно и отворено.

– Како је било?

– Добро! – одговарао је младић, једући охладнелу и црнкасту кашу из лимене посуде која га је чекала на столу.

– Ђавола добро! – рекао је као јека старачки глас негде из угла.

Али младић није обратио пажњу на пакосну примедбу; њега је једнако држало узбуђено расположење. Образи и уши били су му зажарени, осећао се као свечар, желео је да се смеје и да говори. (Тек кад мрак падне и кад остане сам у својој постељи, почеће ноћне мисли да у својој црној светлости испитује све што је рекао и што није рекао.)

Десет људи у ћелији нашло је бар неки нов повод за разговор и настојало је да га искористи што боље. Младић је весело одговарао сваком. Али тај разговор је угасио исти онај старац из угла. У тренутку затишја; он је рекао суво и непријатно:

– Него, пакуј се ти, младићу; тебе ће да преместе.

– Што да га преместе? – пита неко од оних који мрзе старца.

– Зато што је пропис такав. Чим почну да испитују човека, они га преместе у самицу. То се зна. Ово је нека грешка. Али преместиће те сигурно.

Младић се снужди и ућута. Разговор спласну.

Преместили су га сутрадан, на један сат пре ручка, као што увек раде. Румен онизак стражар појавио се на вратима.

– Ви! Пакујте се!

Младићу заигра срце и стаде дах, као да се спушта на љуљашци. Старац из угла кашљуцну. Стражар викну:

– Шта ме гледате? Пакујте се. Брзо, брзо!

За минут, ствари су биле у завежљају и завежљај под пазухом. Неспретноме окренуо и рекао „збогом“ равнодушном друштву.

– Ворwäртс!* – Марш!

Изненађен и изгубљен, младић је идући дугачким ходником слушао тупу јеку корака, својих и стражаревих. Ја-ти! Ја-ти! Већ после неколико корака њему се чинило да је свет само дугачак ходник, а једини му становници он и његов стражар. Једини знаци живота, бат њихових корака – ја-ти, ја-ти – и слаба јека којом им одговара празан ходник и која се састоји од два а, једно дуго и тамно, а друго кратко и светло: а-а, а-а!

Спустише се за два спрата. И опет дугачак ходник, потпуно сличан оном горњем, само као рђав брат, тамнији и загушљивији. Здесна, ретки прозори са решеткама и густо плетеном жицом, а слева, покована врата на ћелијама.

– Хаалт!** – викну стражар, као да проводи ескадрон војника.

(Подлежући једном нарочитом, бизарном и узалудном начину мишљења који се развија код утамничених, младић је мислио: Овај виче бар десет пута јаче него што је потребно. Значи да у тој излишној вици троши 1000 посто енергије више него што је потребно да се један ненаоружан и покоран човек заустави у ходу. Сав тај сувишни утрошак снаге плаћам ја. Зато ова стална стражарска дерњава не само да вређа него боли и слаби хапшеника као ударци или стварно пуштање крви. Уосталом, све издатке око овог важног и сложеног апарата који се зове тамница плаћамо ми, хапшеници.

Као нека лака, сјајна и весела кугла испе се и спусти тренутно у њему завршетак те мисли: ови људи који су прави, часни, наоружани и плаћани, живе, живе морално и материјално, од сужњева који су по слову закона криви, бедници без части и моћи. То се не би могло доказати, ту на месту, у овом тренутку, очигледно и за цео свет, али за њега је то била жива, страшна и јасна истина, утолико страшнија што је немогућно објавити је и доказати. Шта бива, питао се младић, од таквих сазнања која блесну тренутно и умру у човеку или са човеком, а ипак би била од неке важности за све остале људе?)

На ћелији пред којом су се зауставили био је број 38. Стражар отвори, загледа пажљиво високи мали прозор и решетке на њему, крчаг и празну полицу, и залупи без речи врата за младићем, који остаде неко време насред ћелије не пуштајући ствари из руку.

Ћелија је била малена, али са две железне постеље између којих се једва могло проћи, и две столице од небојене чамовине.

До ручка је време прошло доста брзо. Измерио је ћелију уздуж и попреко, разгледао оскудне предмете у њој и комадић сивог зида који се види кроз висок прозорак. Затим је сео и мислио о том кога ће му убацити на другу постељу. У тим мислима било је и страха и наде, али су све завршавале страхом. Тамничке мисли брзо узлећу, али брзо и падају.

Кад се сврши ручак и кад изнесоше судове, отпоче прво поподне у самици. Пошто је његова пажња брзо и похлепно покупила и утрошила све што је ова убога ћелија пружала, отпоче посматрање и трошење самога себе

Дуго је слушао шум у својим ушима. Изгледало му је као да то зујање јача и расте, и на махове му се причињало као да ће се оно претворити у одређен звук, можда у људску реч. Пажња је бивала све напрегнутија, очекивање све живље, и кад је већ изгледало да је дошло до врхунца и приближило се остварењу, одједном би онај шум падао поново у једнолично безнадно зујање које не казује ништа. Тако се с времена на време понавља та болна плима и осека раздраженог слуха. А чудо се не дешава.

У игру су почела да улазе и остала чула. Пре свега очи. Поглед му је падао на руке које су почивале на коленима. Посматрао је жиле, нокте, боре, нарочито оне које иду око зглавкова као двоструки ситно плетени ланчићи. Празнина је отпочињала исту игру са видом као тишина са слухом. Кад се дуго загледа у те руке што мирују на коленима, почиње да замишља да су то нечије туђе руке и да се нада да ће се оне одвојити и испунити простор пред његовим очима новим невиђеним и радосним покретима и растерати самоћу и чамотињу. Гледа их занесено, причиња му се да се лагано помичу и одвајају. Нада лудо расте. Ево, сад ће слободно дићи руке другог живог бића! Али кад машта дође сасвим близу остварења, занесен поглед се врати у стварност: пред њим леже само његове познате руке, везане за њега и утамничене с њиме. Тада само немоћно макне прстима, као напола мртав инсект. А већ идућег тренутка поглед му се укочи и замагли, и поново отпочиње кратка илузија, осуђена унапред на безнадан пад.

На својим непомичним рукама хапшеник је најпре и угледао сунце. Не сунце само, јер оно не допире никад у ову ћелију, него његов румени, далеки, посредни одблесак. Велико афричко сунце, које је пре три месеца слободан гледао како се диже над Средоземним морем, било је ништа према овом једва приметном сјају. Рашири малко прсте. Подиже лице према прозору, као да је тај прозор невидљиво сунце.

– Једно је сунце. Једно исто свуда.

Говорио је сам себи, у заносу, и одмах су му се речи претварале у певање и лице у занесену, насмејану гримасу човека који је преплављен и заслепљен јарком, неиздрживом сунчаном светлошћу, и наслоњен на ограду брода – пева.

Мора и градове, планине и поља, он није могао да види. Али то није било ни потребно. Све је имао, све је било блиско, присно и могућно, јер је угледао сунце. То није више био велики сјајни колут који га је допратио кроз градске улице до тамничких врата. Не, то што је он сада знао као сунце и звао сунцем, то је било ово невидљиво а свагдашње, немирно и дрхтаво струјање које је испуњавало и покретало сваки делић не само његовог тела него свега око њега, и саме мртве ствари. Сунце – у исто време и течност и звук и дах, са укусом вина и воћа, стално у покрету, са жаром ватре и свежином воде, и што је главно, неисцрпно и непослушно – сунце.

– Постоји само сунце – говорио је сам себи као пијан, мислећи како би се те речи могле певати као мелодија.

Да, у ствари постоји само сунце, а све ово што живи, дише, гамиже, лети, сја или цвате, само је одблесак тога сунца, само један од видова његовог постојања. Сва бића и све ствари постоје само утолико уколико у својим ћелијицама носе резерве сунчевог даха. Сунце је облик и равнотежа; оно је свест и мисао, глас, покрет, име.

Сад то зна јасно и без двоумљења, као што никад ништа до сада у животу није знао. Ето, то је нашао у дну мрачне и влажне ћелије у којој је био невин затворен. И од тога је цео звучао као жица и осећао потребу да пева, сам не зна да ли гласно или нечујно, увек исту мисао и исту мелодију.

О, васионо, шта има у твојим висинама, незнаним, слободним и пространим, иза оне модре небеске опне, кад се оваква блага од сазнања крију по јадним људским тамницама! И шта носе у себи свемирске маглице и комете које прелећу небом, када ово јадно људско тело, изгладнело, у сенци и влази, бијено и устрашено, може да развије овај жар и оволики занос радости!

Уистину, највеће чудо било је у томе да се ово тело, под теретом велике илузије и силног заноса, држи у равнотежи, колико-толико, и да може да савлада ову неодољиву потребу за летом и кликтањем, и да се неком чудном, опет сунчаном, противтежом држи да се, уместо кликтаја, не распе у нечујну експлозију као сунчана златна прашина која се губи у сунцу.

Осећао је на махове да му у утроби гори и сја цело сунце и да му се дијафрагма подиже и таласа као пламен и да му тај унутарњи сјај бије и сукља на очи, на носнице, на све поре. Тада је имао болне и дивне тренутке великог, незадржљивог, житког смеха, који је навирао из њега као топљено злато, и тако снажно да је ширио уста, као певач, од бојазни да се не угуши или да не прсне. А сунце у њему не престаје да сја, свемоћно и једино, неисцрпно, непресушно.

Из тог заноса пренуше га звекет кључева и шкљоцање браве. Делила се вода по ћелијама. Долазило је време за спавање. Није ни приметио да је ћелија била већ мрачна. У том тренутку над њим се, високо на самом плафону, одједном, као сама од себе, запалила сијалица оплетена жицом. Брзо се свукао и легао у леву постељу. Све му је изгледало благо и добро. Спавао је тврдо, сањајући непрестано сјајно сунце и неке моћне, фантастично одевене људе и жене како се сунцу клањају. А око њих непрегледна стада и тешка натоварена кола, која се савијају и шкрипе под теретом богате жетве.

А кад је, сутрадан у свитање, хладно и сумрачно свитање, био пробуђен оштрим и хладним звуком хапсанског звона, чудио се, без бола и огорчења, што је ноћ пуна сунца и богатства, а јутро сиво, убого, без зрачка и видела.



Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта

Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза