Никада нећу успети да те потпуно саставим.
Спојен, залепљен, и правилно узглобљен.
Ревање муле, гроктање свиње, блудно гактање
И даље тече из твојих огромних уста.
Ово је горе од какве њиве.
Можда сматраш се каквим пророчиштем.
Глас мртваца, или неког бога.
Тридесет година трудих се
Да ти муљ из грла извадим
Ништа паметнија нисам.
Пењући се малим лествама са лепилом и лизалом
Пужем попут мрава у црнини
Преко јутара твоје обрве
Да поправим велике плоче лобање и очистим
Ћелаве, беле хумке са очију твојих
Плаво небо из Орестије
Се у луку извија изнад нас. О оче, сам си ти
Кадар и знамен као Римски форум.
Начех свој ручак на брду црних чемпреса.
Твоје избледеле кости и акнатска коса су разбацани.
У старој им анархији све до хоризонта.
Требало би нешто јаче од удара грома
Да би се створила таква рушевина.
Ноћима чучих на рогу изобиља
Твога левог уха, ван ветра,
Бројећи црвене звезде и оне боје шљиве.
Сунце излази испод стуба твога језика.
Моји сати сеном су венчани.
Не ослушкујем више гребање
По бледом камењу прстаништа.
И најавила одлазак...
