Љубави, свет
Нагло мења, мења боју. Улично светло
Пацовским репом полови
Махуне зановети у девет изјутра.
Арктик је то,
Тај мали црни
Круг, с жућкасто-смеђом свилом трава – косицом беба...
Зеленог нечег има у зраку.
Меканог, финог.
С љубављу ме ушушкава.
Зајапурена сам и топла.
Мислим да могла бих бити огромна.
Тако сам неразумно срећна,
Моји Велингтони
Гацају и гацају кроз бајно црвенило.
То је мој посед.
Два пута на дан
Кораком га мерим, њушећи
Дивљи зимзелен с хиром-зеленим
Рубовима назубљеним, гвожђе чисто,
И зидину од старих лешина.
Ја њих волим.
Волим ко што се воли историја.
Јабуке су од злата,
Замисли само –
Седамдесет мојих стабала
Што твоје златнорумене лопте држе
У густој сивој самртној супи,
Милион њихових
Златних листова металних и мртвих.
О љубави, О, целибату,
Нико сем мене
До појаса мокар не ходи.
Ненадокнадиво
Злато крвари и тамни, ждрело Термопила.
