Секире
После чијих удара шума јечи,
И одјеци!
Нестају одјеци
Из средишта ко коњи.
Мезгра
Извире ко сузе, ко
Вода што се бори
Да огледало поново створи
На стени
Што круни се и обли,
Бела лобања,
Зеленим коровом изједена.
Годинама касније
На путу их срећем –
Речи суве и незауздане,
Неуморних копита повечерје.
Док
С дна баре, звезде стајачице
Животом једним господаре.
